МИШО ВУЈОВИЋ ''ЛОВАЦ''
Ловац
Негде почетком деведесетих седео сам у кући једног веома утицајног посленика у култури, књижевног критичара инволвираног у различите области јавног живота, Црногорца, наочитог, образованог, тада већ у раним шесдесетим годинама живота. За многе је важио као човек из сенке, свакако мање експониран од директора једне издавачке куће који је певајући на телефон деканима и управницима студентских домова уписивао, полагао испите, налазио смештај за студенте из Црне Горе. Тог дана је мој саговорник позвао директора РТС-а и “замолио” га да једног “младог” редитеља прими у стални радни однос:
“То је ђак легендарног Боде Марковића и ако настави овако дочекаће пензију као хонорарац. Но, виђи тамо, шарни му то решење, мој добри Вучела, па да попијемо по једну у то име”, смејући се завршио је разговор, а колега је био изненађен ефикасношћу кадровске службе РТС-а.
Пописмо у то име авансно и полако, на рикверц, са увећаним ретровизором, стигосмо и до Црне Горе, његове младости, студија, дружења, првих текстова...
“Ти као ратни репортер знаш шта је ризик. Без ризика и одважности човек ништа не постиже у животу. Доказ је и револуција”, рече показујући на Лубардину слику на зиду.
“Дружио сам се у најгоре време, као студент, са Милованом Ђиласом. Забрањеним и изолованим на сваком нивоу. Човеком од кога је и Тито зазирао. Како тада, тако и данас се још дружимо.Једном приликом, док смо из Светогорске улазили у Палмотићеву где Ђидо и данас живи и која у то време није имала расвету, Ђилас ме ухвати за руку:
’Слушај младићу’, обрати ми се озбиљним тоном, ‘мене прате. Дужност ми је да те упозорим на евентуалне последице дружења са мном.”
Спонтано сам се насмејао, што је мог саговорника пренуло из времеплова у ком је већ пловио сатима.
“Што се смејеш?, упитао ме је озбиљно.
“Ђидо је, вероватно, угледао неког да вири иза ћошка”, одговорио сам, глумећи наивност.
“Не прати се такав човек само у стопу”, рекао је озбиљним гласом комесар српске културе.
“Претпостављам да сте се разумели”, узвратио сам док је сипао домаћу лозу из његових Бјелопавлића.
“Свакако”, насмејао се, настављајући са хвалоспевима о Ђиду револуционару, Ђиду дисиденту, Ђиду робијашу, Ђиду писцу и, напокон, Ђиду - првом демократи.
Нисам опонирао, без обзира што сам већ писао о “пасјим гробљима” и злочинима у колашинском крају, а прича о дружењу отворила је нову димензију дисидената и њихових младих “пријатеља по задатку”. Отуда и моћ неких писаца да буду “актуелни” и успешни у сваком систему.
Пивљанин у гуњу
“Црна Гора сва се пита кад ће Ђидо мјесто Тита", певало се на скуповима, радним акцијама, широм Црне Горе. Величао се друг Ђидо, члан Политбироа Комунистичке партије Југославија, један од најекстремнијих југословенских револуционара чија је бруталност “згражавала” и самог Јосипа Броза. О склоностима друга Ђида да лови људе говорио је Броз на састанку са руководством Босне и Херцеговине у Бугојну у пролеће 1977. године:
"Ја сам већ неколико пута испричао какав је Ђилас био у рату и шта је радио, да је никакав комуниста. Напротив, он је био невјероватно окрутан према људима. Убијао је људе с’ леђа, не знајући ко је - да ли је четник или није. Сјећам се једног таквог случаја када и ја једне ноћи због тога замало нисам страдао. Наиме, тамо на Пиви једног дана без икаквог провјеравања убије једног сељака који је дошао у шуму. Можда је тај сељак случајно наишао тамо гдје смо ми логоровали. Пуцањ пушке ме је пробудио. Погледам - Ђилас баш меће пушку на раме, још се пуши, а сељак у гуњцу лежи. Ноћу, кад смо кренули, ја јашем на челу колоне. Одједном из једне вртаче - трас, метак ми прође крај уха, просто га загрија. Замало тачно у главу... ", присећао се Тито лова на људе једног од својих најближих сарадника.
Да је којим случајем Броз завршио као сељак у гуњу, историја би вероватно имала други замајац. А Броз је, захваљујући Србима, постао ходајуће божанство - црвени месија, хедониста, егоцентрик пред којим су се отварала врата и дворови најмоћнијих људи света.
Интелектуалци се утркују у додворишту пишући хвалоспеве о вољеном команданту. Срби предњаче у свом подаништву човеку који им је укинуо државу и круну.
Слободарска Црна Гора, некада српска перјаница, постаје ломача за принос жртава вољеном другу. Главе се котрљају од Цетиња, Дедиња до Светог Гргура.
“Партија се заталаса око Тита и Ђиласа”, певало се на скуповима.
Духовно ослепљена, демографски осакаћена, интелектуално обогаљена, идеолошки фанатизована Црна Гора је френетично клицала комунистичком руководству, предвођеном људима сумњиве репутације који нису презали да се обрачунају и са најближом родбином - очевима или рођеном браћом, с’ превереничким поривом доказивања комунистичкој партији и њеним вођама. Култ комунизма је малогде био изражен као у Црној Гори. И то уз песму широких маса:
“Ми хоћемо, ми можемо комунизам ширићемо” и “Црна Горо, мајко мила, нијеси више што си била/ Сад си моћна и велика, народна си република...”
Скоро са истим жаром и пожртвовањем предака који су бранили веру и српство, комунисти су на жртвеник нове “религије” приносили родбину и дојучерашње саборце. Чак су отишли тако далеко да су ритуално сахрањивали Бога, спуштајући у раку празан ковчег. Можда и није био празан. Остало је на хиљаде жртава црвеног терора без гроба и обележја.
Један од креатора те бруталности био је управо Милован Ђилас, јавни заговорник теорије да све неистомишљенике треба сурово казнити - “пасја гробља” и “лева скретања” - Резолуција ИБ позната по Голом отоку - југословенском гулагу у ком је процентуално боравило највише оних који су клицали Ђиду, његових земљака из Црне Горе. Ево још један пример те хладнокрвне бруталности првог дисидента комунистичке епохе.
Јесен 1944. године, на пропланку негде између Бијелог Поља и Мојковца стоје Владимир Дедијер и Милован Ћилас. Уз супротни брежуљак пење се човек са две мазге. Друга је везана конопом за самар грла на ком људска фигура седи и чији лик се не разазнаје у даљини. Човек је, судећи по томе да води два товарна грла, наумио да из шуме допреми дрва за огрев пред зиму која само што није стигла.
"Виђи, Владо, ‘ајде да се кладимо у по левор да ћу га обалити са ове даљине", обратио се Ђилас Дедијеру, намештајући кундак на раме. Тишина, раскорак, нишани и опаљује.
Ехо праска одзвања долином између два брда, док се несрећни човек суновраћује са мазге и његово беживотно тело се котрља низ падину. Ђидо се уз грохотан смех дичи “трофеју” и добитку:
“Дај пиштољ, изгубио си опкладу”, пружа руку са отвореним дланом.
Почивши протојереј Радован Биговић ми је лично причао једне ноћи у време бомбардовања, када смо “задоцнили” на сплаву
“Ада”, да је питао Ђиласа да ли је прича истинита.
“Била је то револуција”, лежерно је одговорио.
“Ипак је то био крај рата и ненаоружан човек”, узвратио је професор Биговић.
“Нисте Ви свесни шта су последице револуције”, рекао је, без гримасе, вероватно и без кајања Милован Ђилас.
