МАРИЦА

По казивању Акса Шћекића, Маричиног брата од тетке.

Велики дио историје великих народа, а самим тим и великих племена и великих братстава, а братство Шћекић је једно од највећих у Црној Гори, има облик предања и мита. У протеклим крвавим временима, када се ради спаса у бјегу ''иницијатива из руку често пребацивала у ноге'', није било времена за писање и записивање. Приче су се памтиле. Као у легендама код других племена и братстава у Црној Гори, и у анегдотама и легендама о братству Шћекића не треба поштопото инсистирати на историјској истини у њима. Али оне заиста јесу историјска стварност, сачувана у братственичком предању. Као и анегдоте, митови и легенде у другим и о другим братствима, и ове анегдоте су можда непрецизне али нијесу неистините. Ми нијесмо били те среће да своју прошлост чувамо у књигама и записима, већ смо своју прошлост најчешће чували у свом памћењу, у ријечима. А ријеч је постала дио народне душе и свијести. Слушала се и памтила и преношењем са покољења на покољење, настављала да живи. Не ријетко и оно незаписано, али у причи запамћено, може да буде умјетнички подједнако вриједно и лијепо као и оно историји познато и записано. То ме и подстиче да ову истиниту животну причу о овој изузетној особи, када већ до мене дође, учиним доступном већем броју људи, како у братству тако и изван њега.

Прољеће, година 1945. Са зебњом се очекује крај братоубилачког безумља. Они који отпадоше од Христа обрнуше наопако и ону Апостолима изговорену Христову поуку: ''Ко није против нас, са нама је'' у ''Ко није са нама, против нас је''. А противницима зна се шта сљедује. И сви они који су били на другој страни, активни учесници или само симпатизери, с правом страховаху и из страха од освете, кренуше на зли пут, у одступање и неизвјесност. Наумни бијаху да преко Словеније некако дођу до ''обећане земље'', до Западне Европе, до слободе. И многима се ту пут оконча и изгуби сваки траг. Преселише се у вјечност, завршивши на Зиданом Мосту или у некој од многобројних јама у Словенији.

Као и многи црногорски домови које назваше ''домови народних издајника'' и дом оца Марице Кораћ остаде без одраслих мушких глава. Од три брата који са многим одступише ка Словенији, у неизвјесност, двојица (Јагош и Милоје) се вратише. Јагош је често знао да се одвоји од старијег брата и својих ујака. Снажан и набусит, у свему се осјећао моћнијим од других. Одвајао је, зато се и издвајао. У природи му је то било. Зато и бијаше најмлађем брату, Милоју, у свему узор, па и у избору да са њим пође назад. Послије много мука и искушења у путу, са још десетак другова, дођоше до Ђаловића Клисуре. Изабраше склониште, једну неприступачну пећину, увјерени да ће ту бар једно вријеме бити на сигурном, а у случају да буду откривени, да се из ње лако могу одбранити. Јер оружја и муниције су имали довољно, а остало су им тајно достављали симпатизери. Мајка Милосава, Шћекина крв, молила се Богу да долије снаге њеним синовима да издрже, да не издају Господа Бога Исуса Христа и одречу се Његовог Часног Крста, да Српско име не укаљају. И ако је нада не напушташе, мучена страхом због незнања шта јој се са дјецом збива, и шта сјутрашњи дан доноси, Милосава, са кћерком Марицом, дјевојчицом од 15 година и малољетном Симовом дјецом, са зебњом пропрати погледом све оне који пролазише поред куће. Навикла се бјеше на свакодневне увреде и понижавања због ''издајничког порода'', али настојаше да из њихових погледа открије, да ли и неку тајну крију о њеним синовима. Тек што Сунце бијаше умило јутарњу росу и подгријало Милосавину наду, прелèди је гласно грактање два црна гаврана који неколико пута прелетјеше и њену кућу и њино имање. Рече: ''Марице, кћери, ове птице никада нијесу добре гласе доносиле. Страх ме несреће, мила моја. Слутим најгоре''. И двије сузе као два бисера скотрљаше се низ то испошћено, намучено, али господско старачко лице.

И заиста као да гавранови полетјеше испред гласника. Јавише: ''Погинули Јагош и Милоје''. ОЗНА им била на трагу. Не могли другчије прићи пећини, па се досјетили да довуку сијено до улаза у пећину и да га запале. Пећински канали као усисници увукли сав дим унутра, па су они бјежећи од дављења димом, сами излазили. Они излазили, а ОЗНА убијала, једног по једног. Милосава тврда срца, како и приличи старој Црногорки, трпи бол и дојављује родбини. Сузе оставила за касније. Рече, више за себе, али и Марица је то јасно чула: ''Дјецо моја несрећна. Јади моји. Како јâтка да ваша тијела до куће донесе и сахрани. Да вам кости звијери не развлаче. Да вам се гробови знају, да би мајка на њима бол свој излила''.

Уз ужасан душевни бол сестринског срца за изгинулом браћом, који надмашује свако физичко страдање и мучеништво, Марица натовари на своја нејака плећа и бол мајке Милосаве. Спремна да жртвује своје тијело, ради части, образа и душе, одлучи да сама пође по браћу. Предходно се опàса духовним оружјем, огради часним крстом као штитом вјере, и мачем духовним убивши сваки страх, осамари коња и крену пут Ђаловића Клисуре. Нађе мртву браћу. Стегну срце да тугу прикрије, да се душмани не би радовали. Призва Бога да јој да снагу њене браће како би их могла подићи и на коња натоварити. Обојицу натовари на коња и крену кући. Показа тако већу храброст, снагу и издржљивост од било којег мушкарца њеног узраста, чиме задиви убице своје браће. Наумила бијаше да браћу сахрани на гробљу, гдје се сав народ сахрањује. Кад је дошла надомак Затона, даље није могла. Даље нијесу дали. Ђилас наредио да се четници не сахрањују у људска, но у пасја гробља. Плакала дјевојчица од неправде, више но од туге за браћом. Али је смогла снагу да се прибере. Позајмила је алат из прве куће и ископала двије раке. Сахранила браћу.

Боже туге од дјетета, туге од бола, бола од неправде. Све то на малена дјетиња леђа. И ако још дијете, спремна бијаше да као сестра понесе најтежи крст страдања и мука, Христов јарам, и то ћутке, без роптања, јадиковања и запомагања. Сачува тако своју духовну љепоту и у тренутцима најсвирепије туге, свјесна народне пословице ''У добру се не понеси, а у злу се не поништи''. Тиме као да својим нејаким плећима подуприје бреме цијелог свог Светог Српског рода, чиме заслужи поштовање не само овоземаљског, већ и оног Светог Небеског, па би њен лик заиста био украс Сабора Српских Светитеља и Светитељки.

Када се Марица врати кући, Милосава мајка се обрадова. Сад зна гдје су јој дјеца. Сад зна да им вуци неће кости разносити. Ако нијесу у гробљу, у земљи су. Примила их мајчица земља тамо гдје им би суђено. Важно је да су се састали са њом, и да од Бога нијесу отпали. Вријеме је пролазило и живот наставио даље да тече. Њих двије савиле руке око Симове дјеце. Али једна несрећа никада сама не долази. Разбоље се и умрије најмлађи Симов син Рâто. Још једна тешка рана на Милосавином срцу. Али и ову рану достојанствено прими и носи. Ген је то, Шћекин ген, тврд и истрајан, пренијет на Марицу.

Минуше године туге и бола. Марица стаса за удају. Нигдје радије но у Шћекићâ. Као да и сâм Шћек пожеље да ово свјетило у његовом роду засија, јeр Господ рече: ''Не ужиже се свијећа да се метне под суд, већ на свијећњак, да свијетли''. Сјаја овог свјетила итекако бијаше свјестан и Маричин свекар, па ће једном приликом рећи:

''Срећан сам са снахом Марицoм, али би још срећнији био да ми је снаха син, а син снаха''.