logo3

МАНАСТИР БОРЧАНИ

Пише Цица Чоловић

У Маочу, селу у пљеваљској општини, веле, постојао је, у давним временима, манастир с именом Борчани. Манастир су зидали Немањићи. Видјевши шта су направили, извршиоци овог монструозног злочина побјегоше натраг, а Бранка оста насред пјешачког пута у близини чакорског превоја. Бјеше то богат манастир све док га Турци нису напали и сасвим разорили. И данас се у овом селу може наћи понеки камен из зидина прастарог манастира.

Манастирско имање временом је запустјело. Знатно касније, неколико породица самовољно се насељавало на то имање, и свака се истражила. Предање памти, да се послије пет-шест породица које су изумрле, на то имање доселио Ејуб Струјић са дванаест синова. Кад су га сељани упозорили да бјежи са црквеног метоха јер може доживјети судбину претходних насељеника, одговорио је:

 Чије се гођ утрло, моје никад неће. У мене је дванес синова...

Ејуб је одмах ту саградио кућу. Из зидина цркве повадио је сигу и узидао у стају. Потом је, убрзо, завладала куга која је за два-три мјесеца позобала сву Ејубову породицу.

Иза Струјића, населили су се други. Ни њима се није дало да се одрже и прошире, већ су се и они искоријенили.

Данас је то имање зарасло у коров и шипражје. Воћњаци рађају, али их нико, од страха божијег, не бере. И нико се више ту не насељава због зебње од изумирања породице.

ГОТОВУША

У пљеваљском крају, на путу за Чајниче, тамо гдје се данас налази село Готовуша, што се ко ђердан разасуло по брежуљцима, кажу, у давнини бјеше големо језеро. Пространо и чисто, окружено густом шумом, чије су се сјенке играле и огледале у његовој бистрој води. У шуми су умилно пјевале птице, а на води се љуљушкале сунчане зраке и по њој пловили лабудови и патке. Ноћу се с неба смјешкао мјесец и позлатом посипао мир језерске воде. То бјеше рај на земљи.

Кад се спусти вече и ноћ покрије земљу, кад све заспи, и звијери и птице, и зацари мир, на језеро долазе горске виле. Купају се и играју. Својим немиром, смијехом и пјесмом, заталасају воду.

Једном, неки опаки људи, у језеро, бацише тијело своје жртве и тако опоганише воду.

Разљућене овим чином, виле су одлучиле да људе-злотворе казне страшном казном. Истог часа језеро се узбурка, затутње у дубини, затресе се земља, зајеча заглушујуће и застрашујуће. „Готово, готово је. Стиже нам смак свијета“, у страху, говораху људи. Негдје, на дну, земља се распуче и побјеже језеро. И док су они гледали како увире вода и понављали „готово је готово“, нешто ниже, испод стијена, провре ријека. По узвику, готово, назваше је Готовушка, а село које наста на мјесто језера Готовуша. Она и данас тече, кривуда, окреће воденичке точкове, поји жедне, натапа њиве и ливаде, а у њеним тишацима србрнасте рибе снивају своје снове.