Лијепа Алба скочила у Лим због Пребила

КУЛА СВЈЕДОК ЗАБРАЊЕНЕ ЉУБАВИ: 
Лијепа Алба скочила у Лим због Пребила

На некадашњим Просинама, које народ послије ослобођања од Турске прозва Хареме, урушена и опкољена модерним здањима, зјапи и пријети незваним гостима камена кула коју Беранци зову Ризван-беговом. Име јој дали по чувеном кајмекаму, Ризван-бегу, цивилном управнику неког од турских везира, архитекти са Сорбоне, који је тамо у 19. вијеку са освајачима дојахао у Беране, пишу Вечерње новости.

Како је остало предање, Ризван-бег, бацио се на уређење града. “Нацртао” је његове улице, чаршију, али и саградио здање које одолијева зубу времена, у ком је од очију наочитих Беранаца крио своју љепотицу Албину. Албу, како су јој тепали у граду, они који су чежњивим погледима могли допрти до ње, добро чуване од евнуха Хамзе, сина Евдата, бројних аскера. Све до тренутка када је, како се прича, Ризван-бег за свог чивчију за рад у врту одабрао плећатог и ћутљивог православца Пребила, из удаљених Рудина.

“О поријеклу лијепе Албе писао је турски професор историје и етнолог др Ердат Јурдаз. Испод свог рукописа је дописао да је могуће да је Алба била и Алма, јер га је на ту помисао навела прича коју је неки аскер, који је преживио сву голготу која је Турке снашла у беранској долини, испричао свом оцу. До професора је допрла преко његове тетке Емре, која је била пријатељица са аскеровом унуком Лејлом. Алба и Алма, што би у преводу значило бијело и јабука, имена су која су Ризван-беговој љуби пристајала, јер је по предању била у лицу бијела као снијег, а по образима румена као јабука”, прича хроничар Берана, писац и новинар Милија Пајковић.

Пајковић је забрањеној љубави лијепе мухамеданке и православца, посветио причу-легенду, по којој се први њихов “врели” сусрет збио на обали плаховитог “момка” Лима, односно на виру Зеленика, који је постојао до прије неколико деценија.

“Док се Пребил једног врелог дана хладио у води, чуо је веселе женске гласове и цику. Изашао је и обукао панталоне и онако огроман, као каква статуа старих вајара, стао и упиљио поглед у Албу и њену вјерну пратиљу, млађану Ђулицу, која је тешила господарицу која је вриснула да га се не боји, јер га није никада виђела. И тако, док је Ризван-бег био ко зна гдје на путу, кршни Пребил је изгубио појам о времену, иако је и даље био вриједан. Сваке вечери му је у сан долазила “просинска Венера” Алба, дугих ногу, висока, косе до испод појаса, сјајних очију из којих су варничиле искре на све стране и које су се губиле у небу изнад долине, стапајући се са звијездама. Али, и он је ушао у њене снове… Послије неког времена послала је вјерну Ђулицу да пресретне Пребила, у саму ноћ, кад је најсигурније и када је неопажен одлазио из дворишта. “Послала ме је господарица да ти кажем да ће те чекати сјутра, кад се потпуно смрачи, код Зеленике. Биће у врбацима, на оном истом мјесту гдје си нас и видио”, добацила је Пребилу у мимоходу и брзо се упутила натраг према кули да је неко не би опазио”, дио је Пајковићеве приче о Алби и Пребилу, који су се у глуво доба ноћи, сакривени врбацима од мјесечине, срели поред Лима.

И сљедеће ноћи. И оне иза ње. А онда су учестали са сусретима, све док једне задоцњеле уре није одјекнуо урлик евнуха Хамзе.

“Сиктер, Влаше. Сиктер”, бјеснио је Хамза.

“Ханума, платићеш ми”, обратио се Алби која га је са земље гледала подигнуте главе.

“Нека те је стид што си Ризван-бега овако изневјерила, а и своју вјеру издала”, пенио је Хамза, подижући пушку на Пребила, који му је оружје муњевито истргао и бацио у вир. Потом се дао у бијег, не заустављајући се до Албаније. Прије тога, преко Ђулице послао је поруку Алби да се искраде и да утекну. Међутим, Хамза, ријешен да испуни свој наум, у чекању господара, ставио је Албу под кључ. Све док једног дана није успјела да га измоли да је поведе у шетњу поред Лима. Стигавши до реке, изнад Зеленике, подигла је руке увис и закорачила је према ивици стијене. Хамза је крикнуо. Молио је, кумио, обећавао ћутање. Није вриједјело. Над Албом се брзо склопила вода. Вир је тада добио име по њој.

Вијек и по пошто су Турци отишли из Берана, Албин вир, који је народ звао и Зелеником, због боје воде у којој су се огледале врбе и јове, прогутао је још једну младост.

Лијепи момак Шеки, из “тринаестојулске махале”, послије неколико “ласта”, којима је са ливаде изнад “слијетао” у вир, пожелио је у предвечерје да прије поласка кући, изведе још један лет. Као и лијепу Албу, вода је и њега брзо прогутала.

Извор: Вечерње Новости 
Ризван-бегова кула, фото и текст:

.