ЛЕГЕНДА КОЈА НЕ УМИРЕ

СЈЕЋАЊE НА БРАНКУ РАДЕВУ ЂУКИЋ

Свак се роди да по једном умре,
част и брука живе довијека.
(Његош)

Зарад свога образа, дјевојачке части и људскога поноса Бранка Радева Ђукић положи свој млади живот, вину се у легенду до невиђених висина и оста да вјечно живи у нама.

Чудне чакорске ћуди

Чакор је велика планина у склопу Проклетија, изузетне љепоте и свјежине, али је карактеришу и неке чудне и непредвидљиве ћуди. Обилује великом брдовитом површином чији највећи врх на правцу исток-запад, Дјевојачки крш, достиже висину од 2070 м, а преко релативно малог и равног превоја на правцу исток-запад пролази најкраћи (макадамски) пут од Космета, односно Пећи према Мурини и даље ка Андријевици. Са сјеверне и јужне стране од овог превоја, чија је надморска висина 1849 м, уздижу се велики пашњаци прошарани клекама и четинарским дрвећем, што их чини изузетном лијепим у свако доба године. Са овог превоја види се прелијепа панорама насеља Велике, Горње Ржанице и Мурине. Зато су се на овој планини и њеној ближој околини одвајкада формирали катуни за напасање оваца и друге стоке. Крајем јула и у августу чобани и друго особље беру боровнице које су уносан и користан посао нарочито од шездесетих година прошлога вијека.

Зараван на чакорском превоју

Чакор је познат и по надалеко чувеној хладној и питкој води којој равне нема. Вода је доведена подземним цијевима од извора у Ђукића рупица, а 1994. године уприличен је овај довод изградњом спомен чесме са прикладним текстом на плочи која подсјећа - да је чесма подигнута у спомен Ђоку, Мирку и Бранки Ђукић. Од тада па надаље сваки пролазник преко Чакора, чим приђе овој чесми прво запази посвету спомен-чесме, а са првим гутљајем хладне чакорске воде и погледом на панораму ове планине, осјети чари које пружа Чакор са својим свеукупним љепотама и свјежином.

Спомен чесма на Чакору

Чакорски превој је мјесто на којем су се традиционално 13. јула правили заједнички скупови житеља Велике, Метеха, Мурине и других села. На тим скуповима се народ веселио пјесмама васојевећког мелоса и играњем црногорског и других народних кола. Ови скупови су прилика да се окупе и друже сви житељи поменутих насеља, посебно братственици, ближа родбина, пријатељи и познаници. То је она прва и уједно добра страна ћуди чакорске планине.

Али Чакор има и своју ону другу страну своје ћуди коју некад карактерише и веома драстична суровост. Током године, од новембра до маја, пут преко Чакора је завејан сњежним сметовима, па ову планину у том периоду могу прећи само снажни људи коју су у стању да грежу и да подносе изузетно јаку и хладну мећаву. Чакорски простор је посебно познат по бројним ратним окршајима у дужем временском периоду који су се дешавали у прошлости. У октобру мјесецу 1912. године на Чакору и околним планинама Горњовасојевићка бригада је под командом Радомира Вешовића жестоко поразила турску војску, запалила њихове карауле и протјерала је са ових простора за сва времена. А у току Дргог свјетског рата на Чакору је вођена једна од најжешћих битака између партизана и Њемаца у којој је било великих губитака с обје стране. Послије рата нове власти су подигле импозантан споменик на Чакору, поред самог пута, на којем је уклесано више од 500 имена палих бораца и жртава фашистичког терора у времену од 1941-1945. године.

Српска војска савладава сметове снијега приликом прелаза Чакора, јануара 1915.

Међутим, на Чакору су се дешавали и појединачни трагични догађаји међу којима је најсуровији и најдраматичнији – погибија Бранке Радеве Ђукић.

Чакорска драма

Школске 1974/75. године Бранка Радева заврши трећи разред гимназије у Плаву. Заврши разред са успјехом, али одлучи да се наредне школске године испише из Одјељења Беранске гимназије у Плаву, јер је према казивању њеног оца Рада, имала проблема са професором историје. Избор је пао на Пећ, пошто је овај град из Метеха ближи од Берана, а уз то у Пећи су тада живјели Саво Љубов Ђукић и други рођаци. Уочи почетка наставе Бранка пође у Пећ. Међутим, Гимназија у Пећи, те за Бранку несрећне године, није почела са радом 2. септембра, како је планирано, па Бранка одлучи да се врати натраг и проведе још који дан код својих укућана који су тог љета били на катуну у Рупама Гојковића. И тако Бранка стиже на Чакор аутобусом у поподневним сатима и упути се пјешице путем који води ка Јечмишту и Шабовој глави. Стаситу и одважну Бранку спазише два Aлбанца из Стреоца код Пећи, који су били са стоком у оближњем катуну, и одлучише да је прате ка омару. Бранка их није примијетила, јер нијесу ишли пјешачком стазом већ заобилазно, и то трчећи. Кад је Бранка била већ поодмакла у дубини четинарске шуме, обијесни албански пресретачи изађоше пред њу и покушаше да је зауставе, али како су каснијевећ изјавили на суђењу, Бранка их је тотално игнорисала и наставила да иде даље својим путем. Видјевши да од вербалне пријетње нема ништа, покушаше да је физички присиле на обљубу, али их је кршна и снажна Бранка, олако од себе физички одбацила. Опет ова алабанска недоношчад (покојни Раде није дозволио да им се имена помињу у тексту) не одустају од своје прљаве намјере. Један од њих вади пиштољ и запријети јој да ће пуцати, уколико не пристане на обљубу. Чувши те огавне ријечи, Бранка му опали шамар и пљуну у лице. Тог тренутка опалио је пиштољ и хитац је прошао кроз Бранкину главу. Бранка тако положи свој младалачки живот, али зато сачува своју част, достојанство и понос. Видјевши шта су направили, извршиоци овог монструозног злочина побјегоше натраг, а Бранка оста насред пјешачког пута у близини чакорског превоја.

Раде Тиљов Ђукић, отац	Бранка Радева Ђукић	Вида Ђукић, мајка

Стицајем околности тог поподнева тим путем није нико наишао, а случај је хтио да изјутра наредног дана на мртву Бранку наиђе управо несрећни отац Раде. У први мах помислио је - да је привиђење, јер зна да је Бранка у Пећи. Пита се у себи, да ово није случајно само ружан сан, из којег се треба што прије пробудити. Родитељска драма се одвија као у неком филму са трагичном тематиком. Подиже Раде своју кћерку са земље, провјерава њен пулс срца, али на жалост не примјећује код Бранке никакве знаке живота. На тренутак несрећни отац помисли да је нијесу случајно дивље звијери убиле. Испоставило се да јесу звијери, да јесу дивље, и још веома поганог рода.

Настала је драма над драмама. И прво питање – ко је могући починилац злочина? Случај је одмах пријаљен надлежним властима. Почела је права потрага за непознатим злочинцима. И није дуго потрајало, а професионални инспектори полиције су пронашли извршиоце овог монструозног злочина. Наиме, испоставило се да су извршиоци злочина два албанска младића из села Стреоца код Пећи. Одмах су ухапшени и спроведени у истражни затвор у Бијелом Пољу.

А у Метеху, у Радевој кући и братству Ђукића – одвија се невиђена туга и жалост. Медицинском експертизом је утврђено да није било обљубе, јер се Бранка није дала савладати, што је ипак једна врста утјехе за њене најближе и братство Ђукића. Бранка је као права херојина жртвовала свој живот штитећи на тај начин свој образ и понос. Сахрана се обавља на гробљу Ђукића на домаку Радеве куће. На овом испраћају Бранке Радеве окупило се свеколико људство – комшије, родбина, пријатељи... Дирљиви говор на опроштају држи директор Одјељења беранске гимназије у Плаву, Боро Микић. Опрашта се од дојучерашње ученице коју је наставнички колектив васпитавао за живот и будућност, а злочиначки хитац је прекинуо све то. Плаче нескривено и старо и младо, а отац Раде, мајка Вида, сестре Славица, Анка, Јованка – просто су изнемогли од превеликог бола.

Раде одлучује да пресуди убици

Зло чинити ко се од зла брани,
ту злочинства није никаквога
(Његош)

Не вјерује нико суровој стварности. И прва помисао која окупира Рада - је освета. Не смије се дозволити да живе овакве крволочне и прљаве особе. Неписано правило у Васојевићима је – двије мушке главе за једну женску главу. Злочинци то морају платити. И како се приближава заказани датум суђења подмуклим убицама, Раде смишља – како да их ликвидира. Али, пошто су обојица у затворским просторијама, овакав чин је једино могуће извршити у судници. То је за Рада не само циљ, него и свакодневна преокупација. Јер, чини му се да ће Бранку оживјети оног тренука када ликвидира њене убице. Раде то не крије. Јавно то говори пред својима, рођацима и пријатељима. Нико му не вјерује, али само зато што је Раде у поодмаклим годинама, а уз то кћерина трагедија га просто утукла. Није му више ни до чега, осим да ликвидира убице. И само на петнаест дана прије почетка суђења посјетише га у Метеху Томо Милоњин Ђукић са сином Славољубом. Раде каже – да њему није стало до суђења, већ тај процес види само као једину могућност да Шиптарима, како су их доскора звали, он лично пресуди. И то баш у судници. ''Ко не одобрава ову моју намјеру, није ми пријатељ'', каже Раде. ''Ама, није да не бисмо то жељели да урадиш, али нас је страх да нећеш успјети''! Раде, међутим, са великом дозом сигурности истиче – да он то мора да учини.

Није извјесно да су судски органи и милиција били обавијештени о Радевим намјерама, али с обзиром на то да су предузели строге превентивне мјере – да не дође до обрачуна у судници, стиче се утисак да се очекивао догађај који се десио на крају судске расправе. Првог дана суђења претресани су сви који су ушли у судницу, а највише пажње је у том погледу посвећено управо Раду, који је, намјерно, последњи ушао у судницу. На самом судском претресу није било потешкоћа за тужиоца и Радеве адвокате, јер убице све признаше. Изјављују, да се не кају, нарочито онај који је и пуцао. Не крију ни намјеру, да су хтјели да изврше присилну обљубу, зато што је Српкиња. Оцу Раду и свим присутним у судници, осим родбине убицâ, од ових се изјава диже коса на глави. Нема друге, морају платити главом, каже Раде себи у мислима. Следећи дан је пресудан и последња нада да се изврши план. Смислио Раде и извео боље него било који режисер и сценариста за снимање филма. Када је улазио Раде, опет последњи, милиционер поче да пипањем провјерава има ли оружје, а Раде га дочека оштрим и пријекорним ријечима: ''Макни ми се с очију, зашто ме гњавиш, доста ме зла убило, а ти ме још претресаш. Видио си јуче да немам ништа, зашто ме мучиш''. Милиционер се повуче и одустаде од претресања, а Раде уђе са напуњеним револвером домаће марке (војнодржавни) калибра 9 мм (''кратка деветка''). И тако је савладана прва и најтежа баријера. Пиштољ је ту, а даље треба вребати само погодан тренутак за дејство. Али, иако је пиштољ за појасом, тешко је прићи убицама, јер су окружени милиционерима. Знао је Раде да ће се судије повући на вијећање ради изрицања пресуде, па се опредијелио да тада изведе планирану акцију. Када се судије повукоше, присутнима се саопшти – да не могу излазити ван они који желе да чују пресуду, јер безбједоносни органи нијесу у могућности да поново врше провјеру о евентуалном уношењу ватреног и хладног оружја при улазу. Међутим, у судници је било ватрено оружје (код Рада). Скоро сви пуше, па се судница убрзо напуни дуванским димом. Многи од тог дима почеше да кашљу. А Раба Цакина се окрену милиционеру који је управо чувао убицу, и одреагова на сљедећи наћин: ''Видите ли да се погушисмо од дима, отворите прозор, шта чекате!'' Милиционер то прихвати и приђе прозору, а Раде процијени – да је куцнуо час да оконча суђење непосредно прије саопштења пресуде. Извади Раде свој револвер који је био за појасом, направи само три корака, и уз пуцањ се појави пламен на глави убице, а одмах услиједи и други пуцањ у леђа. Како су касније медицински стручњаци утврдили – оба хица су била смртоносна, јер је први прошао кроз мозак, а други кроз срце убице, који није имао времена ни да јаукне. А онај други Албанац, саучесник у злочину над недужном Бранком, одмах се баци под ноге осталим милиционерима и тако се спаси, мада је Раде био припремио сљедећи метак и за њега, који је већ био у цијеви пиштоља. Отац и друга родбина присутних Албанаца се нијесу макли с мјеста. Милиционери одмах појурише ка Раду, а он им пружи свој пиштољ и запали цигарету. ''Шта вам је, ја нећу да бјежим'', рече Раде. ''Ја сам своју душу задовољио и одужио се мојој Бранки којој сам мртвој обећао да ћу ово учинити. А ви сад чините што је ваше''. Предавши пиштољ милиционеру, Раде га упозори: ''Пази да некога не убијеш, јер је метак у цијеви''. А затим се окрену према оном другом Албанцу и рече му: ''И ти ћеш овако проћи''. У судници завлада права паника милиције и судијâ који чуше пуцњеве пиштоља, те одмах дођоше у судницу. Иако је већ судско вијеће било донијело пресуду (убици 15 година строгог затвора, а саучеснику 13,5 година), одлука није саопштена, већ умјесто тога предсједник судског вијећа саопшти, да се због убиства обуставља поступак против убице, а одлука о висини казне саучесника у убиству биће саопштена накнадно. А милиционерима се наложи да изврше детаљни претрес свих присутних, како би дошли до података о припреми убиства у судници.

Чакорска драма прераста у легенду

Са чином освете коју изврши Раде у сали Окружног суда у Бијелом Пољу, чакорска драма поприма карактер легенде. Сви дневни листови у Србији и Црној Гори су на првим странама писали о убиству у судници. Тако, на примјер, "Новости" су дале ударни наслов – ''Отац пресудио убици у судници", а слични наслови су се појавили и у "Политици", "Експрес политици" и другим дневним листовима. Новинари су се просто утркивали ко ће емотивније, атрактивније и дирљивије описати догађај у судници и драматичну Бранкину погибију на Чакору, због које се и десио овај случај у судници. Тако, на примјер, у илустрованом часопису "Арена", новинар Никола Ђорђевић је дао добрим дијелом своју верзију о Радевој довитљивости којом је надмудрио милиционере унијевши пиштољ у судницу.

А у народу је настала права плима ријечи подршке и одобравања чина освете, и то у свим крајевима на просторима ондашње Југославије, а било је случајева да се истим поводом јављају људи из других земаља, па чак континената, на примјер из Сиднеја у Аустралији. У писмима и бројним телеграмима, појединци и читаве породице не само да одобравају извршени чин освете у судници, него га квалификују као узвишени чин родитеља којим се исказује цијена родитељске љубави према свом дјетету, цијена људског достојанства и поноса. Раде је надмудрио органе безбједности и правде у судници, али не ради тога што у њих није имао повјерења, него зато што је важећи закон штитио старије малољетнике од најстрожије (смртне) казне, коју су убице без сумње заслужиле, поготову што су у току суђења изјављивале да се не кају због извршеног гнусног злочина, зато што је Бранка Српкиња.

Интересовање јавности и грађана није се задржало само у оквирима самог догађаја у судници, него и на плану давања подршке за чин освете. Услиједила је петиција са потписом 75 хиљада грађана из Полимља и других крајева Црне Горе, као и из крајева ван граница тадашње Југославије. Петицијом је тражено од судских органа пуштање на слободу Бранкиног оца Рада. И поред тога што је сасвим извјесно, да из законских разлога није долазило у обзир да се Раде ослободи одговорности, петиција коју је потписао оволики број грађана, ипак је имала утицаја на судске органе који су првоизречену пресуду Раду од 8 година, смањили на 5, а након помиловања на 3 године. Рада су на суђењу бранили чувени адвокати из Београда, Вељко Губерина и његов сарадник Милан Вујин, и то добровољно и без новчане надокнаде. Раде је Губерини касније у знак захвалности поклонио гусле које је за ову прилику направио Радота Живаљ из Велике. Овај мајстор у изради гусала од јаворовог дрвета, чувен у Горњовасојевићком крају, уљепшао је поменуте гусле разним орнаментима, а на крају је изрезбарио Титов лик. У разговору о овом случају на церемонији приликом преноса Бранкиних моштију из Метеха у Спуж (25. август 1991. године), Вељко Губерина, који је такође био присутан, изјави – да су му ове гусле веома драг поклон и да ће га вјечито подсјећати, јер је бранећи Рада, истовремено бранио достојанство, част и понос једног одважног и храброг оца. Смета му само, тада изјави Губерина, што је на њима Титов лик.

На мјесту погибије Бранке Радеве, подигнут је мрамор са сљедећим текстом:

''Овдје погибе Бранка Р. Ђукић, 2. септембра 1975. године''

а на подигнутом Бранкином споменику у Спужу уклесани су сљедећи стихови:

''На Чакору високоме, сретоше је крвождери,

што са њима нешће поћи, пресудише револвери.

Не заврши гимназију, но за образ даде главу,

оде вила у легенду, и вјечиту стече славу.

Освети је отац Раде, то витешки он учини,

с тим подиже вјечни спомен – својој људској величини''

(Милан Р. Додеровић)

Упјесмљење Бранке Радеве

Поводом трагичне погибије Бранке Радеве, Бранислав-Бане Ивановић написао је ''Чакорску баладу'', а угледни пјесник Есад Папрачанин-Подрињски, инспирисан овом трагиком, написа пјесме: „Дјевојачке руке“ (посвета Бранки Ђукић) и ''Рајска душа''.

Бранкин мрамор у чакорском четинару	Бранкин споменик на гробљу у Спужу

Ђукићи сваке године о Петровдану посјете Бранкин мрамор и пале свијеће

О пјесми ''Дјевојачке руке'' С. Гарчевић из Горажда написа: ''Кроз ово дјело аутор у својству виле, отвара рајска врата једној угашеној младости, тражећи пут, кроз цвјетна поља, вјечности њене''. О овој трагици написано је више пјесама прикладних за пјевање уз гусле, које су обједињене у збирци под насловом ''Трагедија једне младости'' од сљедећих аутора:

Радован Бећировић Требјешки, ''Мрамор на Чакору ''

Милан Р. Додеровић, '' Трагична погибија гимназијалке Бранке Ђукић''

Љубомир Перов Отовић, '' Трагична смрт матуранкиње Бранке Ђукић''

Момчило Шошкић, ''Погибија Бранке Ђукић ''

Блажо Цаушевић, ''Трагична смрт Бранке Радеве Ђукић ''

Миличко Губеринић, ''Погибија Ђукић Бранке''

Љубомир Перов Отовић, '' Тужбалица – мајка Вида нариче на Бранкиној сахрани''.

За ову збирку народних пјесама, Весна Распоповић, студент, написа сљедећу посвету у виду сонета:

'' Овим тужним сонетом пред Вама, развијам успомену на Бранку, прерано убрани цвијет, узданицу поноситих родитеља Ђукић Рада и Виде.

Њима и милим сестрама отворише звијери ране на срцима за које мелема нема. Остаје им да је се вјечно сјећају с поносом и дичењем, а истовремено да оплакују њену, на звјерски начин, угашену младост.

Ви који читате тужне редове, схватит ћете колико је дубок бол који за Бранком траје у онима у којима је била све; у онима који су је вољели. И Ви, ако се дивите храбрости младе дјевојке, која за понос даде живот, дакле, цијените поштење као највећу врлину и вриједност човјекову. Стога кроз пјесму, ако бар нијесте имали другу прилику, можете упознати Бранку и можете је завољети као да Вам је била род.

А освету њеног оца, требало би да прихватите као једини, прави лијек његовој ојађеној души '' .