КУЋОЊА

Док смо се ми деца играли - ко ће да жмури, а ко да се крије - истовремено смо слушали разговор оца и мајке. Чујемо кад отац каже мајци:

''Ја ћу у петак отићи до Пећи да бих у суботу купио неко веће мушко теле или мање јуне, зависно од цене. Брзо ће оно порасти. Две зиме и имаћемо вола. Са тим ћемо олакшати посао око орања и вуче''.

Били су то дани педесетих година прошлог века. Период обнове наше земље после Другог светског рата. Људи су се радовали ако су успели да имају и једну овцу. А ко је дошао до краве, тај се већ кочоперио да је дошао до капитала. Но, став је био да се све ко шта има - удружи у такозване Сељачке радне задруге. Нека буде све свачије, но, тако нешто за свест нашег друштва није било сазрело. Добро замишљена мисао, али још незрело за људско дру­штво. Наше друштво је мислило да ће удруженим радом долазити до већег профита. Све ће се делити према томе колико си утрошио рада. Неки су то прихватили и ушли у такозване Сељачке радне задруге, а неки нису.

Они који нису ушли у те задруге морали су део свог иметка давати друштву ради обнављања земље. Није то био порез, већ давање у натури. Одређени одбори би одређивали за свако такво домаћинство - толико мораш дати: сира, вуне, јабука, кромпира, меса... Сада, када о томе размишљам, не осуђујем тај став тадашње наше власти. Био је став - колико се може, да се помаже. Но, злоупотреба појединаца и тада и сада загорчава живот народу. Они злоупотребе дато пове­рење па пређу у насилништво, самовољу, освету и користо­љубље. Почну делити људе по разним критеријумима: овај није за ову земљу заслужан, овај не воли ово или оно, овај ми је тада и тада ово урадио, ко је он, шта је он? И тако они по својој вољи одређују колико ће коме шта узети. Народ мора то плаћати и плаћао је увек са речима: ''И вама ће доћи крај''. И дошао им је (другом приликом ћу и то сликати).

Знам те људе, има их још живих и данас, кад о томе при­чамо, само сагну главу и правдају своје поступке речима: ''Занесе се човек у датом времену. Опије се и забо­рави на свој образ, карактер и корене''. Многи су ми лично рекли: ''Посра се на свој сој''. ''Ниси'' – тешим га ја сада, али кажем – ''знај да сам те мрзео док сам био дете и гледао те шта радиш''. ''Мрзи ме и презири и сада'' - одговарају ми још живи сведоци.

Тако ти људи одредише и мом оцу и мајци да задрузи дају толико сира, толико јабука, толико кукуруза, а колико знам и петсто килограма меса у живој мери.

Слушао сам свако вече, кад би ми деца легла, а отац и мајка, мислећи да смо ми већ заспали, отпочели отворену причу. Јадали су се једно другом и сигурно тако олакшавали себи муке.

''Бацио је неко од ових око на Кућоњу зато су нам наметнули толико меса да морамо дати. Завиде нам што имамо оваквог вола. Ко да је Бог знао да га овако лепог створи за нас''.

Те очеве речи пред мојим очима које су у мрачној соби гледале у плафон, створише слику мог Кућоње. Гледао сам га у свој његовој лепоти. И, заиста, он је израстао у правог, снажног вола. И данас, кад стварам његову слику, очарава ме и чини ми се да никада у животу нисам видео тако лепог и мирног вола. Ми деца смо га волели и миловали, а он би, као разумно биће, уживао у том нашем миловању. Гледао нас је својим крупним очима и често својим језиком ми­ло­вао.

Био је то во какав се на слици може видети као пример расног вола. Имао је риђу, некако жуто-златну боју длаке. На глави правилно израсле рогове који су правили савијени лук један према другом, тако и да је хтео са њима није могао убости ни нас ни осталу стоку. И њих је природа, како она уме, ускладила са бојом његове длаке. Отворено беличасти су долазили до израза у односу на његову длаку. Очи су му биле крупне, некако и оне усклађене са његовом физичком лепотом. Израстао је у крупног вола али не у огромног. Он је у свему био она средина у својој врсти. Таква су сва метохијска црвена говеда.

Отац га већ у трећој години научио да вуче и са њим оре. Кад би му јарам стављао, он је просто помагао да то отац учини, на њега није требало бич или прут дигнути. Дово­љно је било рећи:

''А, Кућоња!'' - и он би својим снажним вратним миши­ћима кренуо напред помогнут, такође снажним уједначеним корацима.

Чуо сам како отац рече мајци:

''Са њим нам све пође напред. Као да смо знали да му дамо име Кућоња. Он нас поче кућити. Са њим све лакше завршавамо. Но, џабе. Хоће да нам га узму. Једино са њим можемо задовољити апетите ових што лажу и народ и власт. Не зна Београд шта они раде. Лажу их''. И наставља:

''Ми поступамо како кажете. Помажемо народ. А народ са радошћу изграђује земљу. Да. Народ то заиста чињаше не знајући да ти који су само за своју гузицу, руше и оно што народ створи. Морамо га дати и подмирити дуг. Е, да је то допринос држави и народу не бих жалио. Појешће га ови што не брину ни за државу ни за своју земљу. Боже, да ли се борисмо за ово? Не. Они што се борише погибоше. Они прави што осташе, одоше по градовима да воде земљу. Овде осташе они што изађоше из жбуња у којима су провели ратне године и прогласише да се враћају из рата''.

''Спреми се, Икониа'' - рече отац мајци – ''да сутра поте­раш Кућоњу до Мурине и предаш га. Ваљда ће подмирити дуг. Узми Илију нека ти помаже и нека га тера. Издржаће Илија иако има тек девет година. И помоћиће ти и коллико толико разговараћеш са њим''.

Не знам још колико су отац и мајка те ноћи причали, ја сам са ликом Кућоње заспао и са њим целу ноћ спавао. Та ноћ је трајала чини ми се само један трен.

''Илија, сине, устај, морамо ићи на Мурино да отерамо Кућоњу''.

''Нећу. Не дам Кућоњу.''

''Не питамо се ми, сине. Набавићемо ми другог Кућоњу''.

''Али ја овога волим''!

''Волећеш и другог. Устај! Морамо ићи да би се раније вратили''.

Устао сам брзо, али нервозно знајући да ћу се морати опростити са мојим љубимцем. Те мајчине речи су деловале и на осталу моју браћу и сестре. Сви смо се гледали немо. Нико није имао речи. Код свих нас се осећала жал за нашим вољеним бићем.

Мајка се брзо спремила после задатака које је дала већ одраслим сестрама.

Отац је већ водио Кућоњу из штале. Био је чист и поносан. Он је, мени се дечаку тако чинило, ко да иде на редовне послове и да га отац води да му стави јарам и узоре њиву. А било је пролеће. Време за орање и сејање. Пружио је мајци конопац са којим је био везан за његове лепе рогове.

''Идите!'' - рече.

Ми смо сви погледали у њега и напунили своје очи сузама. Мајка је кренула и повукла конопац, а он је инстиктивно корачао за њом. Ја погледах браћу и сестре и пођох за њима. У руци ми је био прут који ми је отац дао да терам Кућоњу. Чим смо зашли за брег ја бацих прут и рекох самоме себи:

''Никад те нисам ударио па нећу ни овог дана када се растајемо за сва времена''.

Пут је био прилично далек. Наша кућа је била уврх села Велике и до Мурине је имало око седам осам километара.

Мајка је корачала једним темпом, чинило ми се да је свој корак прилагођавала мојим могућностима. Тако, једна­читим, лаганим ходом стигли смо у Мурино без замора. Ја сам само пратио мајку и Кућоњу, јер нисам никада до тада ишао до Мурине.

Мурино је било централно село неколико околних села. У њему је била управа Задруге где смо требали да магацио­неру предамо вола, а он да га измери и преда нам потврду о предаји.

Зграда Задруге се налазила на самом улазу у Мурино из правца Велике. То је, заправо онај пут који води из Пећи за Мурино и даље пут Црне Горе. Зграда је била прилично велика, а таква је и сада док ово пишем. Чини ми се ни боја јој се није променила. И сада је бело окречена као и тада. Приземље зграде је било претворено за потребе Задруге. Врата окренута ка центру Мурине са огромним двориштем. На центру дворишта налазио се орах врло млад и тек је требало да расте, али и довољно дебелог стабла да мајка за њега привеже Кућоњу.

''Седи ти ту да се јавим магационеру да што пре завршимо''.

Није дуго потрајало излази магационер и мајка.

''Доста си га напунила соли и воде. Мислиш да мерим со и воду''.

Узалудно је мајка говорила и чак се и заклела, он је то тврдио.

''Но, нека – чекајте''.

Ја нисам тада схватио речи магационера. Зашто помиње со и воду? Знам да је нама јуче само лизао слане руке, а воду је пио само једном док смо прелазили један поток. Шта ли то значи – ''напунила си га соли и воде''?

По изразу мајчиног лица видео сам да нешто није у реду. Питао сам мајку, али ми она тада није рекла. Није хтела моју дечачку чисту љубав о човеку да поквари.

Магационер је стално негде одлазио и поново се враћао и увек мајци нагласио да вола не пушта да пасе. И то је за мене тада била велика загонетка. И кад би магационер дошао, мајка би га увек молила - да га измери, мислећи на Кућоњу.

''Хоћу! Хоћу!... Сачекај!'' - и поново би се изгубио.

Тако смо ми са тим обећањем чекали од девет сати ујутру до шеснаест часова, односно до четри сата после подне како се обично у народу каже.

У том времену дође и рече:

''Е, сада је за мерење, сада ћемо завршити посао''.

Мој Кућоња се и за моје око изгубио, смањио. Завезан цео дан без хране и воде нестао му је онај богати стомак и снага. Осећам га да се и сам уморио.

''Доведи га на вагу'' - рече мајци - што она и уради.

''Четиристошездесет килограма''.

''То си и чекао - да ми изгубиш тих четрдесет кило­грама, да би ме и даље уцењивао''.

''Немој тако да те не пријавим властима''.

''Тебе треба властима пријавити'' - нађе мајка храбрости да му одговори.

''Ви сте хтели да мерим со и воду?'' - понови магационер.

Тада сам, иако дечак од девет година, одгонетнуо намеру магационера.

''Нека, нећемо умрети'' - одговара мајка – ''доћи ће време и теби''.

Задужи он нас за још четрдесет килограма меса или – ''дуг можете подмирити у другим производима: сиру, житу...''

Одведе Кућоњу и затвори га на одређено место, а у мом сећању остаде заувек лик Кућоње, а и лик магационера коме и данас памтим не само лик већ и име. Но име нек остане за све тајна пошто је већ отишао на вечни починак. Ако га неко препозна, јер има још живих сведока док ово пишем, нек му опросте ко што му ја опраштам. Била је то његова заблуда. И моја мајка, сада и она покојна, опростила му је.

Ја и орах, обојица остарали, сигурни смо живи сведоци. Орах се развио и покрио цело двориште. Гране су му се почеле сушити, али истрајава. Ја из љубави према Кућоњи и данас зауставим кола и посматрам тај орах и двориште и вратим се у то време мог детињства. Понекад уђем и седнем на оно исто место где сам цео дан гледао у Кућоњу.