ИСЕЉЕНИЧКА ЈЕ ТУГА ПРЕГОЛЕМА

 

''Веома сам поносан на чињеницу да корени мога братства потичу из највећег српског племена Васојевића'', каже у изјави за ''Глас Холмије'' мр Александар Лепосавић, стручни сарадник Института за воћарство у Чачку.

Један случајан сусрет у Беранама на савјетовању пољопривредних стручњака из региона дао је прилику нашем сараднику да директно из уста мр Александра Лепосавића чује једну занимљиву причу о томе како су се његови преци селили у потрази за бољим животом, почев од Коњуха, испод Комова, до Црмнице и Прокупља.

Према речима мр Александра Лепосавића, преци братства Лепосавића из Глеђице, воде порекло од Губеринића. Ова тврдња заснована је на документима из пасошких књига Државног архива Црне Горе и извода из пописа. У пасошкој књизи, број 132 и 133 забележено је и следеће: да је Новак, син Јована Губеринића са супругом Лепосавом 1800. године из Црмнице доселио у Стари Влах, тачније у село Глеђицу, заједно са синовима: Јованом, Иваном и Милошем. Занимљиво је напоменути и то да су са собом водили шест брâва, две козе, четири овце, два коња и кола. На путу из Црмнице за Србију имали су одобрење за стајање, односно за краћи одмор, у Манастиру Морача.

По доласку на територију Србије у царинарници Јавор придошлице из Црне Горе упућене су у село Смиљевац, али се у том месту из објективних разлога нису дуже задржали. Преко Моравице и Голијске реке прелазе у село Глеђицу, засеок Вукашиновићи, који припада локалитету ''Сабориште''. У том месту изградили су кућу са помоћним објектима за стоку. На располагању су имали мало обрадиве земље која је уз то била слабог квалитета, а нису имали ни довољно пашњака за напасање стоке. Стога су из објективних разлога били принуђени да крену на нову сеобу у потрази за бољом и погоднијом дестинацијом. Затим прелазе у Доњу Глеђицу у чијој се непосредној близини Голијска река улива у Моравицу. Са овом локацијом били су изузетно задовољни јер су имали на располагању доста пашњака и шума. У Глеђици Новак и Лепосава Губеринић рађају три сина: Саву (1802), Илију (1804) и Мијаила (1806). године.

РОДОНАЧЕЛНИК ЛЕПОСАВИЋА НОВАК ГУБЕРИНИЋ ПОГИНУО ЈЕ У БОРБИ СА ТУРЦИМА

Досељеници из Црне Горе и Херцеговине имали су обавезу да учествују у борбама против Турака. Према неким подацима, из Старог Влаха у појединим борбама учествовало је око 5 000 мобилисаних људи. Први сукоби избили су у марту 1805. године. Карађорђе је годину дана касније по други пут организовао нападе према Новом Пазару. Тај покушај заузимања Новог Пазара није им успео, јер су српске снаге у борби код Дежева биле приморане да се врате испред бројније војске Сулејман-паше Скопљака. Карађорђе у писму од 29. маја 1806. године од црногорског владике Петра Другог тражи помоћ за херцеговачке устанике, како би на тај начин спречио турске нападе из Босне. Дробњаци са Јованом Шибалијом на челу дошли су у помоћ.

Правитељствујушћи савјет је у Београду заседао између 10. до 14. априла 1809. године и донео ратни план за наставак рата са Турцима. Тада је одлучено да се офанзива предузме у четири различита правца: према Видину, Нишу, према Босни и Рашкој области, као и Старом Влаху. Офанзивом у Старом Влаху лично је командовао Карађорђе. У борби је учествовало око 10 000 бораца којима су се придруживали добровољци са свих страна. Карађорђе је извршио напад преко Ариља уз реку Моравицу, па преко Јавора за Сјеницу, док су остали делови војске били упућени преко Златибора према Новој Вароши. Тим поводом (27. априла), Љубомир Дурковић-Јакшић пише да је ''главни састанак устаничких вођа са Карађорђем на челу био маја 1809. године у селу Буковик под Јавором у кући Тимотија и Ђорђија Борислављевића'' .

На Петровдан 1809. године Карађорђева војска учествовала је у боју на Кукутници (у Старом Влаху) против војске Сулејман-паше Скопљака. Турска војска је била разбијена. Сјеницу је Карађорђу предао Хаџи-бег Чавић. После тога (те исте 1809. године) Карађорђе је однео победу над војском Хуман-паше Пећког, на Сувом Долу. Када је Карађорђе освојио Нови Пазар и друге градове морао је да напусти овај терен и оде према Нишу како би спречио нове продоре Турака.

У овим немирима и сукобима са Турцима у Старом Влаху погинуо је (тачно се не зна када и где, а највероватније између априла и августа 1809. године), родоначелник Лепосавића, Новак Јованов Губеринић.

Рајко и Стоја Лепосавић

ИЗ СТРАХА ОД ОСВЕТЕ ПРОМЕНИЛА ПРЕЗИМЕ

После Новакове погибије у борби против Турака, Лепосава остаје удовица са шесторо деце. Из страха од могуће освете Лепосава мења презиме себи и деци у Лепосавић. Након краћег времена синови: Јован, Иван и Милош из Старог Влаха одлазе у Црну Гору. Јован је тада имао 17, Иван 14 и Милош 12 година. Тројица других синова: Сава, Илија и Мијаиле остају у Глеђици са рођацима који су се раније доселили у ове крајеве. Пошто су се по мајци прозвали Лепосавићи, то је и заселак где су били насељени добио име Лепосавићи: Они на тим просторима организују свој живот, проширују поседе, граде куће и друге помоћне објекте.

На основу предања о догодовштинама око Лепосаве и Новака и њихових синова, које нам је оставио братственик Ново Лепосавић (умро 1950) потврђује веровање у сродност Лепосавића из Коњуха и Старог Влаха. Поуздано се не зна у ком је правцу Лепосава побегла, колико је и где боравила, када је долазила и одлазила код синова у Коњусима и Глеђици. Сматра се ипак да се Лепосава тада вратила у Коњухе, али постоје индиције да се касније вратила и остала код синова у Старом Влаху – Глеђици. Из понуђене документације јасно се види да су ове две групе Лепосавића истородне.

ЗА САМО ПОЛА ВЕКА ЛЕПОСАВИЋИ СУ ИМАЛИ

8 КУЋА И 14 ПОМОЋНИХ ОБЈЕКАТА

До 1831. године Лепосавићи су имали мале поседе земље, па су били принуђени да узимају туђу у најам. У том периоду постојећу имовину проширују куповином од Турака који се од 1831. до 1835. године исељавају из ових крајева. У том периоду из Глеђице је исељено седам турских породица. Из документа ''Темекућ'' од 29. новембра 1837. године види се да је Мијаиле Лепосавић из Глеђице купио ''Турску – Аџову Луку'' за 30 гроша ћесарских.

Браћа Лепосавићи: Сава, Илија и Мијаиле у том периоду оснивају своје породице. У првом потпуном попису од 6. августа 1863, после ослобођења од Турака за село Глеђицу је написано: Мијаило Лепосавић има домаћинство од 22 члана, Сава 8 чланова, и Илија 13 чланова. На основу овог пописа може се закључити да су Лепосавићи у Глеђици 1863. године имали 43 члана. Такође се види да су имали четири куће, толико зграда, амбаре и друге помоћне објекте. А само пола века касније, тачније 1880. године поседовали су осам кућа, 14 помоћних објеката и велике земљишне поседе. Илија је поседовао просторе данашњег Илијином (Милијиног) села, Крушчице и Шљивића ливаде. Илијино село је касније продато Симићевићима из Горње Глеђице, а Илија се настанио у Лепосавићима код браће Сава и Мијаила. Сава је поседовао северни део Лепосавића, локалитет Конџиле, а Мијајло јужни део засеока према Вучаку.

Мијаилов син Обрад имао је читав простор иза косе источне према Голијској реци. Пре одсељавања у Прокупље Обрад је ову земљу продао Тодору Симићевићу, где су ту до скора живели његови унуци Радосав и Радисав. Данас на овој земљи живи Радојица Симићевић.

На имању Лепосавића налазио се амбар – магаза, Реџеп-бега Чавића за сакупљање пореза у житу звани ''десетак''. Село није имало цркву, а ни школу. Описмењавање и венчање обављало се у цркви у Ковиљу. Многи Лепосавићи су учествовали у ратовима и устанцима против Турака. Гаврило-Гајо, син Мијаила Лепосавића био је шеф барутане (радионице за оправку оружја и експлозивних направа) на Јавору за време српско-турских ратова.

Огранак Мијаила Лепосавића, односно пет синова са бројним породицама, 1880. године одсељавају се из Глеђице у Вучу код Прокупља. Исељавање је организовала држава ради попуне територија ослобођених од Турака који су 1878. године припојени Србији. На тим просторима Лепосавићи су ширили своје поседе и умножавали своје потомство. А потомци Саве и Илије живели су у Глеђици све до краја Другог светског рата када почињу одлазити низ Моравицу у Ивањицу, Чачак, Београд и друга места у трагању за бољим животним условима. (Потомство Иван-Пуниша-Радоња (поп Рафаило) Лепосавић).

СТИХОВИ О УЧЕНОМ РАФАИЛУ И ХРАБРОМ ЈОВАНУ

Књиге памте племенске прваке: И Милоша попа Вуковића

Феудалца Милетина Нова Оснивача прве Универзе

Што држаше жупу и планину Осветника Губерину Мишка

Паметара Ђерка Губерину Жар са Жара што му није пара

Узданицу братства и племена И јунака Сточкова Јована

Из његова крвава времена Четовођу са Мимића била

И јунаке Турове унуке И ученог попа Рафаила

Главосјече са коњушке Брезе Па војводу Гавра Вуковића.

Напомена: Јован Сточков, који се помиње у песми као јунак, је отац Новака Губеринића, родоначелника Лепосавића. Др Радослав Јагош Вешовић у књизи ''Племе Васојевићи'' посебно истиче храброст и јунаштво Јована, сина Сточка Губеринића. Радомир Губеринић наводи да је Јован Сточков погинуо у борби са Турцима 1790. године. Јованов син Новак због освете, са женом Лепосавом и сином Јованом из Коњуха 1792. године пресељава се у Црмницу, село Дупило.

МАГИСТАР АЛЕКСАНДАР ЛЕПОСАВИЋ, ИСТАКНУТИ НАУЧНИ РАДНИК У ОБЛАСТИ ВОЋАРСТВА

Мр Александар Лепосавић рођен је 13. фебруара 1974. године. Основну школу завршио је у Ивањици, а средњу Пољопривредну у Пожеги. Завршио је Агроекономски факултет у Чачку на коме је и магистрирао. Сада ради у Институту за воћарство у Чачку. Бави се научним радом. Као аутор или коаутор до сада је објавио седам научних монографија из области воћарства и више од сто научних радова у домаћим и међународним научним часописима. Аутор је и руководилац више истраживачко-развојних пројеката реализованих на територији Србије, Републике Српске и БиХ. Био је уводничар на више међународних конгреса у свету. Са супругом Мирјаном има троједеце: кћерке Милицу и Милијану и сина Ђорђа.

Пише Вукосав Ракетић