Илија Лакушић ''ТЕОДОРА''

Илија Лакушић

ТЕОДОРА

Све друге столице су ми некако неудобне, само у овој се осјећам опуштено и могу да сједим сатима да не промијеним положај тијела. Понекад мислим да столица није толико изузетна колико сам своје тијело привикао на њу. Сличну навику стичем и са другим стварима. У кући постоји само један кревет на којем заспим лако, немам тешких снова и будим се чио. Има бољих и љепших кревета у другим собама, али кад год легнем у овај, као да нађем трагове претходног сна, као да само физички устајем, а мирис душе остаје и чека од сна до сна. Кад покушавам да спавам у другој соби, чини ми се да сам дошао по неком задатку – иди, спавај, сад је право врјеме, спавај, шта чекаш, као да то чујем. Преврћем се, покушавам да послушам, добар је задатак, али не иде.

То је разлог што се држим свог старог кревета и узимам омиљени роман. Не због романа колико због Теодоре, главног женског лика којем се стално враћам када сам сам и носталгичан. Како и писац романа каже: „Теодора је танка у струку и гиба се у ходу као да је покрете учила од неке доброћудне змије која зна да се обавије око човјека и учини га срећним.“ Због те реченице волио сам да читам мауританског писца Onorea Kadžambu и да вјерујем како се мауритански народ поноси његовим књижевним опусом.

Ево ме на 123. страни романа и, може се рећи, фабула је на врхунцу. Мада је прошла поноћ, она је тек сада ушла у купатило, тушира се и припрема да изађе. Малочас, на страни 122. чула се са Леоном.Наћи ће се у једном дискретном хотелу на крају града. Катастрофа! Наравно, катастрофа само за мене јер сам заљубљен у Теодору. Мало је то рећи: залуђен сам, зашто бих се иначе толико узнемирио. Љутим се, зар она тако паметна, увијек загледана у себе, са лицем које би ваздух могао да повриједи... зар она да буде са Леоном? Писац није дао њен број телефона, нема начина да је спријечим.

Ово за шта се одлучујем једини је прави начин. Узимам кључеве аутомобила и одлазим директно испред њене куће. Нећу јој дозволити да се види са њим, није Леон достојан њене љепоте. Према роману, она станује у оној кући испред које су три висока чемпреса. Писац описује како се они повијају на вјетру, али вечерас се ништа не помјера. Можда је хтио само да унесе мало динамике и да читаоца држи у напетости, помишљам.

Паркирам се двадесетак метара од капије. Овуда мора проћи, то је очигледно. Познаћу је по опису са почетка књиге и зауставити тек исфенирану, намирисану и припремљену за гријех. Али не, нећу јој дозволити. Чекам... има пола сата чекам, нема је. Шта је ово, још пола сата – нема је! Ма не, није све као у роману, осим чемпреса који мирују. Више нема смисла да чекам, закључујем, и у широком луку окреећем аутомобил у супротном правцу. Нема другог рјешења, морам се вратити кући.

Узнемирен сам због неуспјеха и по навици притискам звонце на вратима свог стана. Но збуњен ипак схватам да не могу сам себи отворити изнутра. Вадим кључ и откључавам, Шта да радим, све морам сам откад немам секретарицу.

Ништа се није промијенило: и даље не могу да спавам. Књига је поред јастука, отворена на 123. Страни, тамо гдје сам прекинуо читање. Увијек обиљежим то мјесто како бих наставио. Овога пута, видим – подвучена је ријеч „пупак“.

Шта бих друго, наставио сам одатле. Мада је већ прошло два сата, Теодора се и даље тушира у роману тамо гдје сам је оставио. Тако је то, фабула се увијек блокира када се читалац удаљи. Но, убрзо излази из каде и чује телефон. Види, види, каже писац – умјесто уобичајеног звука снимила је пјесму Louisa Amstronga „What a wanderful...“. Да ли је могуће, кажем ја, јер то имам у свом телефону, Значи да смо, ипак, у вези.

Мада знам да романи имају своје заплете, то нијесам могао да претпоставим: Док сам чекао под чемпресима, Леон је поново телефоном разговарао са њом. Одмах након изласка, већ на 127. страни, договорили су се да изађе на друга врата, кроз задњу капију – на улицу која се у преводу зове „Улица липових сјенки“. Свашта! Зар да то сазнам баш сада када му се подаје Да ми се не спава, поцијепао бих 132. страницу романа на којој она, како се каже у књизи, „претражује његове груди“. Сјећам се само да сам полугласно рекао: „Ово је најгора страница у свјетској литератури“, али се не сјећам када сам заспао.