Драгомир Ћулафић ''ЗИМА''

Драгомир Ћулафић ''ЗИМА''

Ово ти је ође планина, мећаве, намети. Кад се само сјетим моје брвнаре и црнога шпорета чујем и сад вјетар како звижди кроз напуклине између брвана. А каква је била она једна зима! Све могу заборавит, а њу никад. Урмао, снијег, пада данима. Врата се не могу отворит, но притиснуо намет, сила. Нарочито с горње стране, низ стрмину. Скоро до крова. Из куће сам могао искочит само кроз прозор, с дољне стране. Друге није било. А и кад искочиш, дрва наиђе. Дрвљаника немам, нема ни уз брвнару прислоњенија ћепаница, ка некад. Ко се надао таквоме кијамету. Оно што би подно шпорета, потроших. Послије ћу шта ћу? А увукла се студен са свија страна. Ђе су напрслине између брвана завија снијег до насред собе. Дрктим. Оно робе на мене пританко, ето, изношено, феретизно. Не помаже ни војничка кабаница. Запучим се ја, умотам, ал не могу нос и уста замотат. Шмркћем, слиним, извадим руку да се обришем, а онда, леденик. Богами, Бошко, велим, горе ћеш прој но оно на Трешњевик. Ође ти нико неће, нит може дој, свакоме затрпана врата, а док се неко и сјети тебе, ти се укочи. Сједим и дрктим покрај прозора, мало-мало па погледам у најближу шљиву. Скоро ју и не видим од снијега што ју је притиснуо и савио јој гране. Зар шљиву Бошко? Не, не дао бог, не само њу. Дебелица само таква. Кад роди, а рађа сваке године, не пребачи никад, ка нека друга јаловиња, ова се замодри сва. Кад ју узмем међу прсте и стегнем, прсне, располути се, поцијепа, и сад, ево, чујем прасак, а изнутра зажути и замирише њено здраво месо. Узмем полу, гурнем у уста, и сад ми запљушти вода, а мирис шљиве рашири ми ноздрве. Сад знам, не мирише то само шљива сама од себе, то из ње мирише и ливада, трава и цвијеће, и поток што тече одмах покрај брвнаре. Како да посијечем шљиву, кад ми је ка сестра. Ш њом сам растао, ш њом дијелио и добро и зло, а богами, више зло. Ранила ме. И кад у њој не могу да спавам, кад ме неки ђаво стегне у грлу, ја сједнем крај прозора, нарочито кад је мјесечина, и гледам у моју шљиву. Лакше ми дође. Знам да имам у некога свога ближњега да погледам и он у мене да погледа. Сестру сам рано изгубио, ал имам ево шљиву. Има ту још која, ал, ова ми најближа и најмилија. Погледам сјекиру, велим, не би ти то могла! Да удариш по њој? По мојој сестри? Стресем се, одмакнем од прозора, не смијем сјекири у очи да погледам. Вјетар стресе снијег с крушкове гране изнад крова. Лупне и зашушти. Онда јопет исто. Сад знам да то није била грана. То добри Бог оће Бошку да поможе, па га подсјећа да има и крушку. Зна Бог шта Бошка мучи. Ал зна исто да се Бошко смрзава и да може баш овога часа душу испуштит. Кажује му да није гријех посјећи воћку, па шљиву, па и крушку, ако је за спас. Тако је мислио Бог. Ал Бошко није. Није знао. И да му је неко рекао да је то на његовом крову Бог, не би му вјеровао. Оклен јутрос Бог на моме крову. Ђе баш на моме поред толико кровова? Ја Богу најпречи! Да му Бошко не смрзне, па послије шта ће и ђе ће Бог без њега? Ништа и ниђе, ни у зле. Можда, богами, кад би га Бог нашао смрзлог, грешан, не би више ни стио да бидне Бог. И то би било поштено. Кад није могао једног Бошка да спаси, какав ми је то Бог? А оклен мене онаквом да се сјетим Бога? Чујем грану, опет ју мећава бача на кров. Ја једва држим сјекиру, руке ми се оледиле, прсти отепали, ка да су сву ној били у снијегу. Ојдем јопет до прозора. Оно, лијепо виђет. Снијег до преко чоека, неђе и повише, а неђе намети и на вр’ сијена. Не виде се ни плотови, ка да су загазили у дубоку воду, подавили се. Све сакривено. Све бијело, бијело, бијело... и тужно. Богами, да се човек препане. Савило се воће, поломило, види се само по који вр’. Греоте! Оне ниже гране се наглавачке поболе у снијег. Налети по нека тичурина, стане на грану и она, ако је мало тања, стресе са себе снијег и пружи се право увис. Чуне се само издалека неко зове. Ни краве, ни овце. Ни рике, ни блејања. Страх да се уфати. Све затворено иза резе. Да није дима што се с муком пробија кроз снијегом притисле кровове, помислио би да је све помрло. Само вране и гаврани у јатима круже над кућама. Црне се, мајко моја, никад црњија врана ја нијесам видио. Ни пута ниђе. Све се изравњало. Гледам кроз прозор, па се приупитам, што би то Бошко да ти није и овога прозора? Ђе би гледао? У кога? Ниђе но у се. Е ту би имао шта виђет! Ма, Бошко, да ти ово не снијеваш. Не може бит да ово усред бијела дана видиш. Сијена мала, даве се. Снијег им до грла, ка да зову упомоћ. Виде му се само уши и крај од репа. Једва отворим прозор, фабнем, Арап, Арааап... Чуне ме, извије врат. Виђи, Арапу врат бијел. Залаје. Вели ми, о мој Бошко, ја ти више не могу ни макац. И врну се. Ја држим сјекиру међу кољенима. Не раздвајамо се цијело јутро, а ништа не чинимо. Ако ништа не обалимо и не искратимо, смрзнућемо, велим. Да нас нађу ође ка сунгулате. Мож замислит. Цукају у врата, зову одовуд нико. О Бошкооо, па ногом по сред врата. Траааас! А тамо Бошко смрзнуо. Ти ми на прса лежиш, ал не цијела. Пола тебе унутра. Таможе ми је цукало срце. Стоје сви у чуду. Крсте се. Оволике им очи. А од тебе само мало држала вири, ти све знаш, ал ни ријеч да извежеш. Баш када сам те ја направио, а јесам. Рекла би им да те саране с Бошком, горе, на Лазине. Би ли? Нијесмо се за живота раздвајали, па нећемо ни онамо... А би ли шћела крушку? Не би? Ни ја, па нек се скочањим. Како крушку? Није Бог озбиљно мислио. Шта би Бошко без крушке. Навикао сам на њу. Чим ујутру отворим врата, она ме прва срете. Ја ближег и бољег комшије немам. И тебе уз њу често прислоним И тебе уз њу најмилије. Смијеш се. Њој прво велим добро јутро, сједнем на крљу покај ње, наслоним се плећима, очешем се малко. Ту, богами, почесто и приспем. А о јесени отворим врата, пред прагом ме чекају слатке жућке. Ову ћу, ову нећу, ова је отучена, ова је најслађа, не, богами, но ова, обу изгризли осињаци...