ДАВИД ЛАЛИЋ ''ЛУЧЕЊЕ У ЦЕЦУНИМА -ЂЕ ФУКАРА БОЉИ ОД ВИТЕЗА''

Пише: Давид Лалић

И то се догађа: ЛУЧЕЊЕ У ЦЕЦУНИМА

ЂЕ ФУКАРА БОЉИ ОД ВИТЕЗА

Када је Српски краљ Владислав, деветнаестог маја 1237. године, кренуо пренос моштију Светога Саве из Трнова у Бугарској, у манастир Милешево, није ни у примисли имао визију, покушаја Светосавског рушења, прво Синан-паше 1595.године, паљењем костију Светог Саве на Врачару, а много вјекова касније деветнаестог маја 2019. године, на Слави храма Преноса моштију Светог Саве, у Цецунима, подмуклим кидисањем легалних ешелона притајених усташа распопа Мираша Дедејића у лику локалне шиљежи, на најугледније Васојевиће, не дозволивши им да послије литургије присуствују трпези љубави, мира и слоге, да им не омале залогаја, да им не запре, као да им је задњи дан..., као да је лична слава, ...као да се плаћа улазница, конзумација...!

...Освануо је деветнаести мај, окупан зрацима са Истока...! Дан Славе цркве Светога Саве!!!...Надамо се Саву Греговићу, обећао је ''Пуцај, рат је завршен'';

Богиња Милијана ће нам донијети љепоту и радост и вјерујем реализовати моју идеју о споменику Николају Романову, да у порти цркве, поред Карађорђа, бди над Србима у судњем часу какав је овај; стићи ће Родољуб Нововић са Зорану Лалићу, обећаним богатим даром да почасти слављенике; хоће ли доћи матуранти, браћа Вук и Јанко и Сања и Јована; да ли ће нас присуством, шармом и образовањем почастити љепотица Жана Мишова Нововић; хоће ли доћи Љубови синови и др Срђан Лалић са Бошком Вујачићем; хоће ли нам Мишо Нововић испричати егзодус и погром Српски и своје породице на Косову и Метохији; хоће ли се Саво Бојовић с Грнчара зорити барјаком Пера Бојовића пободеним на Бардањолту и доајен Брано Лукин Оташевић са дванаест хиљада палих у опсади Скадра; хоће ли Милан Михаилов Шошкић казивати о временима када су ''мртви завидјели живима'', о својој ''нацији'' Шошкићима; хоће ли нам Горан Киковић ''памет у главу ућериват'' истином да је само од 1804. до 1918. године подигнуто четрнаест устанака за слободу Србије; хоће ли Дарко Јововић казивати пјесму ''Гори дрво, гори свето'' и о три барјака у братству; хоће ли Микан Перовић испричати епопеју на Сутјесци и воду Ивановића на Гребену 1912.године; хоће ли нас Синиша Петрић расплакати, уз струне гусала, казујући злу судбину светице Бранке Радеве Ђукић на Чакору...?

На позив домаћина Славе, цркве Светога Саве, Зорана Влајковог Лалића, запутили су се у Цецунску долину љепоте, интелектуалци, пјесници, књижевници, гуслари, добри домаћини, пријатељи Цецуна и Светосавског богољубља...!

...Пој црквених звона, свечана литургија...и тамјан који сам уручио пароху Андријевичком Бору Врховцу, донешен са Свете Горе, љубављу књижевника Миладина Ћулафића..., подсјетили су нас на поезију Давида Лалића посвећену овом храму:

...''Кад залелуја ''Долином љепоте'' самоћа и срца студ

и језом подиђе звоно с цркве у свете дане,

умрећу, кад осмех њен се обруши, ...однекуд,

сличан Богињи љепоте, ...љепоти Милијане''!

2.

...Послије Литургије, ''блиски Богу'', крећемо на трпезу љубави...! На ''њеним вратима'', умјесто гостопримства, изникао је, из притајене генезе, Луцифер, Синана-паше питомац, нанијело му срамно вријеме да скрнави вјекове Светосавља, ношен патолошком генетском мржњом преверице, незналице, незнанца преспавалог неколико вјекова, комплексом ниже вриједности..., подмукло, свесно издајући, ту пред Богом, браћу Давида и Зорана Влајковог!

...Деветорици угледних Српских асова, Васојевића и Лимске долине, није 'дозволио'' улазак у ''Дом Цецунски'': ''Нијесте моја званица, (као да је слава његова, приватна),...нијесте паре дали...идите код онога што ''ве довео'', ...потегао спискове!

...А ''Цецунску кућу'' су зидали вјекови Цецунске слоге и у најтежим, злим временима, ...турака, швабе, рогљања, црвеног терора, шпанске грознице, ''Принц Еуген'' и ''Скендер бег'' геноцида, скриваног седамдесет година, нато агресије..., када он није био ни у Цецунима, ни у трбуху мајке чијим је венама, у тренуцима борбе за живот, текла крв, једног од данас ''прогнатих''!

...Неверица, срамота, чемер, жал, пизма присутних..., немоћ пред незнањем, малоумношћу натутканог,''некад, заклетог радикала'', којега је ''један од прогнатих'' ухљебио у ''седмом батаљону'', и селу поклонио, а Владика Јоаникије освештао, воду за цркву у Цецунима, уложио породично цијело трајање живота у добро цецунско, плаћао главом слободу...!

…Дилема..., презир...! Ући никако! Не би то био ''Тај дан радости и славе'', ни слављеницима, ни распопима, ''ни прогнатима'', ни удби замрклој у Цецунском гнијезду славе, вјере и добродошлице, селу које је чувало госта као свој образ!

...Из части и достојанства ''Цецунских времена'', некад славних и сјајних, ипак је револтом проговорила савјест, постиђеног овим чином, савјест барјактарска, некадашња, Српска, у стилу Петра Зулева, потврђујући породично име и звање: ''Је си ли ти крштен..., шта радиш ово с угледним Васојевићима, са нашим великим пријатељима, који су изгорели за ову цркву и Српски род, ...с тобом да сједим..., срам те било''...и напустио..., отишао својој барјактарској кући, да се тамо под Обилића одличјем ''изјада'' прецима, до чега је дошло Цецуне, ко се спрда његовом чашћу, именом и угледом, ко вјероломно, подмукло насрће на браћу, на вјеру, језик, ћирилицу, Косовски завјет..., без имало стида...?

...Тако се деветнаестог маја 2019. године, поновило ''лучење'', некада је један цецунски кмет у улози италијанског војника, ''лучио'' 1943. године и ''сиједао'' пред окупатором у цецунску бркљу на гробљу најугледније Цецуњане.

...Деветорица, којима је тајна цецунска удба, по сценарију, приредила све ово, нашла је мир, на позив Давида и Зорана Лалића, у кући Влајка Никиног Лалића, којој у патриотизму, вјери и части нико не може рећи ''помакни се да ја сједнем'',

остављајући разбрата ''пришљепка славе'', да ужива у ''тријумфу части и поштења'', њему сличних, цецунској удби и распоповима...''!

...А у кући Зорана Влајковог Лалића, зајечале су гусле Синише Петрића:

''...Не требује царство нељудима,

нако да се пред свијетом руже,'' и поезија Манета Цимбаљевића и Дарка Јововића, ''Тражим човјека у завичају...''!

Тако су гусле разговориле, повријеђене и протјеране асове и кућу у којој се одавно није чуо ни шапат, због загонетне ликвидације двадесет једногодишњег љепотана

3.

Бата Лалића у Ђуличке потоке, пред удбом навођеном из малоумних, болесних мозгова, из зависти и љубоморе пред љепотом и младошћу! Након завршене ГСР

анализе, при чему су изузети евентуални трагови пуцања са шака Братислава Лалића, нијесу пронађене карактеристичне ГСР честице. Наиме, не присуство карактеристичних ГСР честица на шакама Лалић Братислава, указује да се не може предпоставити могућност да је исти био повезан са процесом опаљења из ватреног оружја, како је то написала у налазу и мишљењу, вјештак хемијске струке из Форензичког центра у Даниловграду, експерт Људмила Ивановић! И поред тих доказа, колективна амнезија, свих у том ланцу, не схвата да дугују крв!!!

Послије трпезе мира и слоге, поезије и гусала у Зорановој кући, испратили смо деветорицу барјактарски узвишених, књижевника, пјесника, народних гуслара..., схватајући Мартина Лалића, команданта жандармерије града Београда, носиоца четири ''Бијела Орла'', зашто је ''остао у славној колијевци'', матици братства Лалића, не мијењајући презиме..., жалећи што одлазе..., не бацајући камење за њима. Неки су се тако ''докотрљали'' у Цецуне и на жалост ту остали да животаре, да се не врате, одакле су дошли..., умишљајући да су нешто...!

Сјајни српски пјесник Влајко Ћулафић ће пјевати о сличнима:

''Никакви сте, а ипак сте моји,

не бих вас се, никада, одреко,

иако сам, стопут, залелеко,

гледајући какви сте несоји''!

Некада је Рајко Ђукић, са Сорбоне, поручио: ''Само Бог зна какве погани ту расту...'', потврђујући тезу Михаила Лалића о Поган селу, коју је негдје ''ископао'' књижевник Бранислав Оташевић!

Шта ли је следећи корак незнавених и малоумних? Можда онај из усташког арсенала: ''Србима и псима забрањен улаз'' или за очекиват је ''Србе на врбе''! Ко зна, кад би смјели..., мада, ''страха не, а образа не''...! А уцијењени су, под јаде...!

Постиђен,остадох у порти цркве, заштићен сјајем ''Карађорђевих шанчева'', које сам са Миканом Перовићем ту поперио, за моје Старо Цецуне, ''када су живи завидјели мртвима'', да са ореолом, ''Милијаниним Светим Савом'' бди над српском славом и сулудом антисрпском хистеријом, чекајући Милијану са ''Николајем Другим Романовим'' и Владику Јоаникија и ону ''деветорицу прогнатих'' и рођеног брата, а сигуран сам, стићи ће и онај љуцки син, барјактарски горд, да не да барјак, ни Драг-Лалин ни Радисавов, ни Баца ни Уроша, ни Мартина, Милутина ни Остоју Лалића, ни Нику, ни Луку, ни Лека Николина..., ни Милоша и Мирка Нововића, ни тамјан са Свете Горе попа Миливоја Остојића...!!!

Просочиће ону Његошевску, Драгана Светозаровог Бабовића: ''Цецуњани су као компијери, све што им ваља је под земљом'' и разговорити:

''Да не пада мука на јунака,

ко би био бољи од погани?''

У бесједи, у част светитеља и нашег молитвеника пред Господом, на Светосавској академији у Андријевици, 2016.године, књижевник Влајко Ћулафић, нажалост прерано почивши, изговориће:''На почетку иоле озбиљнијих антологија

4.

цјелокупног српског пјесништва стоји Свети Сава, то ''најлепше српско дете'', како га је назвао свети Јустин Поповић и његова пјесма ''Слово о мукама'', чији први

стих гласи: ''Помешах се са стоком неразумном''. А тај стих, у наше вријеме, неупоредиво дубље него у вријеме када га је Свети написао, одражава његово присуство у српском народу, који је, данас, само остатак онога народа из Савинога

доба, јер, у нашим данима, има неколико милиона српских потомака који су Турци, Бошњаци, Муслимани, Хрвати, Албанци, Мађари, Бугари, Македонци, Шиптари, Американци, Перуанци и ко зна који још, све до Монтенегрина, као најновијег продукта расрбљавања на коме се и споља и изнутра, без престанка, ради неколико столећа. А правило је да су најмлађи пребјези, уједно најжешћи мрзитељи оног од кога су одбјегли, иако је осам вјекова прије њихове појаве, прокрстарио овом земљом, а њоме владао Његов отац, па браћа, па синовци и остали Немањићи, а потоњи Петровић на пријестолу ''Немањине Црне Горе'', како га је назвао у пјесми Светоме Сави, славио га силније од других Срба свога доба.

Непобитно је да је управо у Црној Гори култ Светога Саве уздизан на највиши ниво и он изједначаван са Христом. Али, упркос томе, Свети Сава је данас најпрогоњенији од власти и њених лижисахана у Монтенегру, који је само у смислу државних граница и ни у чему другом, што и Црна Гора.

И овдје, у Васојевићима, који су ''стожер Рашкој земљи'', како је пјевао краљ Никола, има их, итекако, који би да се Светосавље прогна са светих обала Лима и затру сви трагови које је Свети Сава оставио пролазећи овуда ка Будимљи и Ђурђевим Ступовима. А дошао је овдје, каже предање, преко Царина и наредио слуги да његовом коњу,у ријеци која се од тада зове Перућица, добро опере копита, како не би у благословену Расцију пренио земљу из проклете Дукљановине''.

Света и Крсна и Црквена Слава има тај смисао и значај: да нас све окупи и сједини у једну праву братску Христову заједницу. Прије двије хиљаде година Исус Христос, Син Божији, дошао је на земљу и преко Својих апостола основао цркву ради спасења човјека!

Онима и Ономе, натутканоме на одавно недостижнога брата, остаје да сачека ''Глас Холмије'' као доказну тапију и потрче к жбирима, да давијају и ошпијају иза леђа, усудом преверице, иза затворених врата..., да опет, можда, некоме узму главу, ''помијешани с неразумном стоком'' и то срамно објаве ''јауком'' црквених српских православних звона на католички васкрс, као ове године, чиме је подмукло, на пријевару отпочео, као 1943. године, отворени лов на Српске главе и скрнављење Српске православне цркве, која је надживјела петовјековно турско ропство и сачувала неоспориве тапије српске земље и изњихала Тополске витезове...!

Одлика је то заморчади у неорганизованим, примитивним друштвеним системима, на подручјима у којима још постоје заостала етно племенска друштва и урођенички обичаји и комични племенски антагонизми у којима духовна сиротиња живи ''загробни живот на овом свијету''! ...А племићи...господство и трон...!!!

Узалуд се ''кртињаче'' пропињу Ком да стигну!!!

Или, како то каже, угледни Србин, пуковник, проф. др. Славољуб T. Ђукић: ''Дивно доба, ко образа нема!!!