ДАВИД ЛАЛИЋ ''ГЛУВО ДОБА''

ГЛУВО ДОБА

Пише Давид Лалић, пјесник из Андријевице

Разиграо се пастув Обилића, с' ланцем, до на Чукар и од ланца тајдан. То се поновило. Слана показала траг. Послије се шалџије на Палев Катун гуркале лактовима, како Суљу Бедови баста, не само то, него и да лаже. Преци су му се тако презивали у превјеравању. Неки га бранили, а неки помињали Јусуфову наковању, још док је био мали. Ту наковању је ''похвалио'' и косабаша Којо на Братски Бријег: те кованица је, те из Босне је, те вјешта ју је рука докопала, вично ју је око насочило и сто чуда...! Један познао остоже на туђем имању. Послије гром спржио и сијено и остоже! Тај исти, како клепље косу, вели: ''Ма 'фала Богу, да л' би ваљала наковања од гуме, да не звечи''? ''Скинеш с' кола, па подвалиш пријатељу, а послије га окумиш, што те није издао''. А, кум сирома, цркавао у себе и млад од муке цркао. А и како неће: ''ђе гој'' гума замирише на Палев Катун, њему срце ледне, ''ха,знају значи''.  Једнога косабаша пожурује да не дангуби, но да клепље, а он рече да се коса не мора ни клепат, само се намаже, ко се може ''дочепат,војне масти''..., кад га дочекаше: ''Е,чуј домишљана, све нијемо било а ти зборио''..., а оно Суља ''затекли'' граничари, ђе носи канту масти с ''војнога казана'', док је служио војно-полицијску резерву у село Тодорово. Касније су му пјевали ''о, масти, масти, пуна ли си сласти''. Шта све неће, докојни, домишљани с Палева Катуна учињети: Један од откоса ''начинио чоека'' с брцима и капом црногорском, па се уздупчио и лелече: ''чувару части и поштења, свакоме твоме цијелога твога вијека''..., досјетили се како им је Бајо Обилић свастике ''волио и разводио''...! Џико Пантовић их ''застао на дрвљанике'' и частио те ''образлије'' свим и свачим у сто јада, а они се правдали, мислили да је то Скомова буковина...! Видећи да му све полази за ''прстом'', бивши комуниста Суљо, свјестан да у ''поплавама испливају сва говна на површину'', прихватио је малигну инфекцију братије Такојевића с покличем ''Евет, Евет'' (тако је, тако је), као историјским континуитетом полтронства, прво турчења а потом улизичког служења Титоистима, кренуо је у Дукљански бизнис, користећи пусте земље, пусте куће, пусте гробове, пуста имања, па је запалио, сада већ пусту кућу Косовског осветника, Обилића, логораша из Нађмеђера, најљепшег свата Петра Карађорђевића и Зорке Николине. А и продајом туђих гробова је зарадио ''фину будућност''!И 1948. године су се ''снашли'' и до данас. Једноме угледноме  Обилићу, на свадби, Суљов бабо, наздрављао ''пола за Тита а пола за Стаљина'' и ошпијао га што је сву ''искапио'' за Стаљина. Обилић је за то ''завршио'' у букове Краљштице с ''црном Марицом'', а Парабелум са Теразија из руку Руског маршала Жданова, у Бјелановића ризницу ''славе''! Један од косача рече да су им и жене исте памети и образа. Кад је једна причала да је ''виђела муда међеду'', кад јој се попео на краву у ''Међедов До'', рекла е така је муда имао наш ''старец''! Неко од косача додаде: ''гледала је муда свекру, чоек јој их није имао, но је рат ''ратовао'' на постељу повраћајући шуруп од дрењина и ''уорец од кокота'', да га не мобилишу. Послије се хвалили јунаштвом и ''Турском заставом'', а други главом платили, и барјак Карађорђев, сто година прије њих носили Обилићи од 1809 – 1862. године и барјак Обилића још блиста у кући Митровића-Дабетића са Сеоца. Једна млада пристала на блуд, са шесторицом ''пастува'', њених година и на суду изјавила да им опрашта – није јој ништа било. После ју одаврли са ''ђететом''. Док тако косачи доколишу, Суљо Бедова, као да га мува није печила, мудро збори, затеже кад прича, пита се у село, забанио ка поган у крчевину, у пусти Палев Катун, пусти од свега. Осилио, а кад је мучки, смишљено ударио без разлога једнога поноситога Обилића,бољега од себе, на јавноме мјесту, ношен патолошком генетском мржњом, овај да не закавжи на весеље једној поштеној породици, само рекао пред масом: ''Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом'' и сјетио се ријечи мајчиних, сине рђа те не убила и презрио. Запало Суља Бедову царство, ''с' пчелом за капу''. Смишља шта ће у глуво доба, жишка га наковања Јусуфова, она канта војничке масти, она гума и вриска Обилића пастува, борово остоже, лежање на поздер, упрти прст у Обилића и ђенерала Вешовића, и она скакача, пусте земље, трговина пустим гробовима и гајевима...! ''Онај лелекач'' набраја и даље: ''Сачувај ме Боже од бркате жене и ћоса чоека,...потурица гори од турчина,...никад вјере у пса и турчина, ...подмукла кипро рђа те убила..., не би ли се Суљо Бедова досјетио ''љуцкотине''...!   Измијеша се кликтање орлова над Палевим Катуном с' набрајањем лелекача. Накађен тамјаном, горим мјесто свијеће, која се распламсала, иако знам да ''ничија не гори до зоре'' и да ''пушка љуђе рађа'', а Суљу Бедови одавно није пуцала, нако у ''Глуво Доба''!