Вулко Шћекић УКЛЕТИ БУНАР

Пише Вулко Шћекић УКЛЕТИ БУНАР

Када се из Пипера на Залоквицу досели, Шћекина породица бијаше бројна и поред великог породичног губитка због трагедије која је задеси у родном крају. Пошто залијечи ране, још више се умножи па јој Залоквица постаде тијесна, те почеше тражити нова станишта. А када појединци са собом расчистише шта хоће и схватише колико могу и куда хоће, усмјерише све унутрашње силе да крену у том правцу. Ово с тога што је човјеку најбитније да пронађе прави кутак гдје ће свити породично гнијездо. Познато је да млади људи често не знају шта хоће и неријетко су незадовољни оним што имају јер не схватају његову вриједност, па на то гледају подцјењивачки и тиме своје животе чине неизвјесним. Тако је било и са једним од Шћекиних потомака коме се некако право име заборави и који у предању остаде упамћен као Поп, вјероватно по свјештеничкој служби коју је обављао, па се он са женом и три сина, уз дозволу бега Ћоровића из Лозне, власника те земље, пресели у Пријелоге, на Главици (Дуљан), близу данашњег гробља, јер клима ту бијаше знатно блажа, а земља погоднија за обраду и роднија него на Залоквици. Он од бега закупи велику површину земље коју није могао сам да обрађује, па је био принуђен да често зове људе на мобу. Како су сви догођаји везани за одређене датуме ово се деси топлог четрнаестог марта крајем седамнајестог, или на сам почетак осамнаестог вијека, кад Поп позва пријатеље на мобу за орање. И они дођоше са неколико пари волова у јармовима и читав дан ораше и посао завршише са последњим сунчевим зрацима. Сунце, као да се оте једном облачку, да последњим својим зрацима још једном расијече бистру лимску воду да би се у њој тога дана последњи пут огледало. Пријатна топлина тог претежно сунчаног мартовског дана бијаше већ минула када испрегоше волове из јармова. 90 Прије него што уђоше у кућу да се одморе, орачи својим воловима положише сијена да се мало окријепе када предахну. Дан полако поче да губи свој сјај и ноћ већ би на помолу када они уђоше у кућу. Тад Поп рече свом најмлађем сину да из бунара извади воду и напоји волове да би боље јели. Младић га послуша и оде. Извади доста воде и напоји већину волова. Али, приликом вађења, сваки пут му се просипало прилично воде поред бунара, па се некако оклизну и паде у бунар. Пошто се дуго не појави у кући, отац посла оба старија сина, Ненада и Станка да виде шта им је са братом и да ли је завршио са напајањем волова. Кад браћа изађоше, позваше брата именом. Пошто им се не одазива претражише све око куће. Када га не нађоше уплашено утрчаше у кућу и рекоше оцу да су све претражили и да га нема. У кући настаде узбуна. Сви заборавише на вечеру и изађоше из куће да младића траже. И сву ту ноћ, сјутра дан и читаву недјељу дана претраживаше све редом, а од младића ни трага ни гласа, па некако у чуду, један од пријатеља који сво вријеме бијаше уз породицу рече: - Да се случајно није оклизнуо и пао у бунар? Дајте да навежемо уривке и ја ћу се спустити у бунар да провјерим да није случајно у њега упао. И док привезиваху уривке од козије длаке неизвјесност све више растијаше. А врхунац неизвјесности би када човјека почеше полако да спуштају у бунар. - Видиш ли шта?! – често је одозго допирало до његових ушију. Када се човјек нађе близу воде, осјети да ногом удари у нешто, па даде знак да више не попуштају уривак, и гласно повика: - Људи, нешто сам закачио ногом! Рекао бих да има нешто у бунару! Чекајте да пробам да видим и опипам шта је! – па мало застаде, осмотри око себе, дубоко уздахну, нагну се и у води опипа косу, а потом и дјечакову главу, па прво као за себе, а касније и гласно повика да га и горе чују: - Ево ти га несрећни син у бунару, Попеее! Тога трена се горе, поред бунара, проломи кукање и лелек мајке, оца и браће и плач свих пријатеља који се уз Попа нађоше, но се некако прибраше па неко од присутних рече: - Сада је безбиједност овога човјека доле и вађење несрећника из бунара на првом мјесту, а за жаљење има времена. 91 Када извадише леш утопљеника, отац поче да лелече сина и да тако себи даје одушка. Иако питоме нарави и јаког карактера, храбар и никада свиреп, ни човјек склон разочарању, Попово лице и читава појава поприми изглед свирепог очајника који поче да куне и себе и бунар. Себе, што посла сина, а бунар што му га узе, и изговори ријечи које остадоше сачуване и које се и данас памте а које у својој књизи записа и објави Мирко Раичевић: - „Бунаре, зли бунаре, не могу те сабљом посјећи ни пушком убити, а вала ни дворети те нећу“!14 Ове ријечи остадоше за памћење и као успомена на боравак Попа у том крају. А ријечи, крупне и лијепе, записане или упамћене, су највеће људске љепоте. Оне надживљују вјекове, генерације, подвиге и све на свијету. Пошто сахрани сина, Поп остави кућу и сво имање, напусти Пријелоге и са породицом се врати на Залоквицу, да покуша да залијечи рану. Залоквица је Шћекићима, од Шћека и свима послије њега, била и уточиште и санаторијум, слобода и лијек за тијело и душу. Њој се увијек враћаху послије прогонстава и раскућа, када страдаше и када страдале светише, да као на мајчином крилу нађу мир и утјеху као најбољи лијек. Залоквица, као свака добра мајка, увијек раширених руку и с љубављу је све примала и за свакога имала ријеч која му је била најпотребнија: да га утјеши и охрабри, за нови почетак припреми и у свијет спремног га испрати да би изнова дочекивала и испраћала.