logo3

СЛОБОДАН КИЋОВИЋ ОЛИМПИЈАЦ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА

                    ПИШЕ ЂОРЂИЈЕ РАЧИЋ

          СЛОБОДАН КИЋОВИЋ,ОЛИМПИЈАЦ ИЗ ВАСОЈЕВИЋА



     Старији становници из Васојевића се вјероватно сјећају,упућенији у спорт сигурно,Слободана Боба Кићовића,дугогодшњег југословенског првака и рекордера у пливању и олимпијца на Олимпијади у Риму.
     Рођен је 1941.године,на Цетињу,гдје се његова породица смјестила из бомбардованог Београда,од оца Димитрија Дмитра Стефанова Кићовића,дипломираног правника и судије у Београду и мајке Лепосаве Миле Станишине Вуканић,професорице математике у Беранама и Котору.Као и много породица у тим ратним годинама,и породицу његовог дједа Стефана Кићовића,задесила је изузетна породична трагедија.У ратном вихору изгубио је сва три сина.Драгутин Драшко,најмлађи правник свих времена на Правном факултету у Београду,погинуо је као припадник четничког покрета,Милорад ,економиста и Димитрије,правник и судија,нестали су на злопуту од Црне Горе до Зиданог моста,1945.године.Зато је о Слободану и његовој сестри Слободанки бринула њихова мајка која се 1945.године запошљава у Гимназији у Беранама,као професорица математике. Слободан се посебно радо сјећа тих година дјетињства проведених  по лимским спрудовима и прашњавим уличицама у којим су становали ,и Слатине у којој је боравио код своје бабе Лепосаве ,високих,гранатих јабукових и орахових стабала са којих је посматрао кривудаву  "џаду "поред Лима и аутобус "пругу"како су га називали, који је одлазио "далеко у свијет" о коме је као дјечак тада сањао.У Беранској гимназији њевова мајка Лепосава ради до 1948.године  када је завршила на Голом отоку,јер није хтјела да ода који су њени ученици били симпатизери ИБ-а.О својој професорици Вуканић и њеном храбром држању при исљеђивању и робији,писали су у својим књижевним дјелима, васојевићки књижевници,њени ђаци,Чедо Вулевић,Радосав Зековић и Радослав Лало Пајковић.Послије повратка са Голог отока,запошљава се у Которској гимназији,Поморској школи и Војној школи у Лори,по изричитој наредби Блажа Јовановића,тадашњег Предсједника Црне Горе,како би,у тим школама стручно допринијела у наставном процесу, као врсна професорица математике.Пресељењем у Котор ,Слободан са инфериорношћу посматра своје вршњаке који су се са лакоћом играли,скачући и пливајући  у  мору.Тек је 1954.године  и он научио да плива,а већ 1956.године "дивљак са сјевера" како су га вршњаци пежоративно називали, постао је и првак Црне Горе у пливању.Сљедеће године Кићовић представља Црну Гору на јуниорском првенству државе у пливању ,у Сплиту и испред свих,посебно испред хрватских и словеначких такмичара који су носили ореол најбољих пливача у држави,непознати учесник из Црне Горе и Котора, обара,на изненађење свих, апсолутни државни јуниорски и сениорски рекорд,у најтежој дисциплини,на 1500 метара.Сљедећег дана осваја сребрну медаљу на 400 метара,краул,а задњег,трећег дана,златну медаљу на 100 метара,у истој дисциплини.Овакве успјехе нико до тада,из Црне Горе, није остварио.Броду којим се враћао из Сплита,Которани су припремили величанствен дочек,са црвеним тепихом и Градском музиком.Кићовић је,видјевши масу народа на Которској риви,помислио да долази нека позната личност па је,сачекавши да сви изађу,на крају и он са групом пливача изашао са брода.Изненађен,када је музика засвирала,и још више,кад га је маса зграбила,подигла у ваздух,отела картонски кофер,отворила га и извадила медаље, упутивши се према кафани "Дојми".У маси народа био је и његов дјед Станиша Вуканић,дипломирани правник,који му је, уз срдачне честитке,рекао:" Сад кад си постао неко,можеш да кренеш за својим дјечачким маштањима,али добро пази шта радиш јер животни путеви су често клизави."
     Од тада,такмичења и успјеси су се непрекидно низали.Већ 1958.године обара јуниорско- сениорски рекорд на 200 метара,краул, а затим на јуниорском првенству у Мостару,постаје апсолутни првак државе на сто,четиристо и хиљаду и петсто,краул.Такав успјех,до тада а ни касније,ниједан пливач није остварио.Због таквих резултата на првенству,Мостарци су му додијелили титулу Почасног грађанина Мостара.Нажалост,на припремама у Загребу,за Европски шампионат у Будимпешти,гдје је виђен као један од фаворита,не одлази због операције руке.У сваком случају,због постигнутих резултата у 1958.години,Југословенски олимпијски комитет му додјељује специјалну диплому,захвалницу,коју му је уручио у Котору,Генерални секретар Пливачког  савеза Југиславије,Богдан Ненадовић,а која се уручивала само за изузетне постигнуте резултате у међунароној конкуренцији.Спортски новинари који су пратили његове пливачке резултате,упоређују га са најбољим спортистом свијета,Пери О'Брајаном. И 1959.године,Кићовић наставља са изузетним резултатима.Сљедеће године,мада повријеђен,учествује на Олимпијским играма у Риму,гдје је штафета са Кићовићем ,четири пута двјеста,слободно,оборила државни рекорд.Због нестручног рада савезног тренера који је директно утицао на повређивање, и операције која је затим обављена, Кићовић,разочарн,у својој 19.години, одлучује да престане да се бави активним пливачким спортом.Међутим,у Београд 1964.године,долази Иван Зубер,тадашњи тренер Јадрана из Херцег Новог који га убјеђује да се врати пливању .Зубер је био један од ријетких тренера који је испуњавао   макар  минималне услове да буде Кићовићев тренер.Потврдило се да је одлука била исправна јер је Кићовић већ послије два мјесеца на Сениорском државном првенству у Сплиту,постао опет троструки сениорски првак државе.Овакве резултате никад нико,до данашњег дана,није успио да понови,и у једној,и у другој,и у обје конкуренције,заједно. Такав његов повратак сметао је многима па је,непосредно послије овога првенства,на Олимпијске игре у Токију,Пливачки савез Југославије из Загреба, послао два пливача истог стила који су били по резултатима рангирани иза Кићовића.Колико је та одлука била исправна и коректна,најбоље говори податак,да су они у Токију пливали чак 20 секунди слабије од Кићовићевих резултата.Такав игнорантан став се понавља и 1965.године,гдје, у јакој међународној конкуренцији,на Државном првенству у Сплиту,у првој трци вечери на 1500 метара,слободно(пливачки маратон),Кићовић стиже други,а затим у задњој трци вечери,на 100 метара,слободно,у пакленој атмосфери,побјеђује.        Тако се нешто никад раније није десило ни у једном спорту да маратонац истога дана буде други у најдужој а први у најкраћој дисциплини. Судије Кићовића проглашавају прваком да би пола сата касније исту одлуку,на чуђење свих присутних, преиначили.Пошто је он био годинама једини пливач из Црне Горе,никога није било да га заштити,а овакве и сличне ситуације су се понављале,одлучио се на драстичан потез,да дефинитивно напусти активно пливање.Још једанпут је учествовао ,истина као тренер,из опкладе,на Сениорском првенству државе у Љубљани,на 100 метара,краул, и опет је био први. Овога пута су његова два такмичара,Тодорић и Курбановић постали државни прваци у својим дисциплинама.Посебно треба истаћи,да у том времену,у Црној Гори,није био ниједан зимски базен те су  тренинзи  били могући једино током љетњих мјесеци,за разлику од његове домаће и стране конкуренције која је располагала свим потрбним условима.Такође,у читавој Југославији,није био ниједан адекватан тренер који би био у стању да га стручно припреми и испрати.


     Пошто је убрзо,послије оваквих дешавања, дефинитивно напустио спортске активности,одлази у Њемачку гдје започиње успјешну бизнис-каријеру, а коју затим  наставља у
САД.

 

Сада, као пензионер,повремено живи у Америци, али највећи дио времена проводи у Котору.

     Иако му се остварио дјечачки животни сан,да једнога дана и сам крене у свијет за оном беранском "пругом" која је пролазила прашњавом " џадом" подно Слатине,своју Слатину и Васојевиће никад није заборавио,често им се враћа, а прије неколико година је на Српском православном гробљу у Слатини ,обновио породичну гробницу својим прецима и на мермерној плочи уписао и своје име да се  судњег дана врати међу своје претке,тамо одакле је потекао.