НОВИЦА ЂУРИЋ-ПОЕМА О ВЛАЈКУ ЋУЛАФИЋУ
НОВИЦА ЂУРИЋ-ПОЕМА О ВЛАЈКУ ЋУЛАФИЋУ
ЗАПИШИ ДОК ЧИТАШ: Одабрана дјела у пет књига Влајка Ћулафића
Има ли ишта теже но за живота припадати соју људи и соју поезије, питање је које увијек постављам себи када хоћу било што да кажем о човјеку и пјеснику какав је био Влајко Ћулафић. Увјерен сам да нема, јер је Влајко од првог стиха до “испраћајне” пјесме племенити пјесник, прозаиста, сатиричар, новинар... Његова господственост једнако је била очита како у поезији и свему што је пером дотакао тако и у свакодневном животу.
Влајко је по свом образовању и јединственом поетском исказу био препознатљив, не само у својим родним Васојевићима, него и у Црној Гори и много шире. Оставио је за собом десетак књига, бројне записе, есеје, приказе, новинске текстове, па ова изабрана дјела свједоче да је ријеч о моралној громади. Ова његова изабрана дјела обавезују нас да свједочимо истину о њима и њиховом аутору, јер свако неприкладно, неодмјерено или китњасто слово о њима, дубоко би се косило са моралним начелима њиховог аутора. С тога увијек кажем себи и јавно понављам да је Влајко Ћулафић био монах међу писцима, човјек који је цијелим стваралаштвом припадао Цркви и вјеровао да све што ствара мора бити обожено. И јесте. И биће.
Његова поезија је слуга косовском завјету и то је једина болест коју није могао пребољети. Зато његове пјесме о ранама косовским никога не остављају равнодушним и свако слово сабрано у овим изабраним дјелима су свједок, необорив доказ о страдању његовог народа и његовом бунту против свакога ко покушава унизити његов народ и затријети му вјеру живу. Зато су и његове пјесме протестне поеме. Немали број њих.
И када је писао пјесму бунта, пркоса, покајницу за народ, Влајко је уносио неки чудан, јединствен звук какав се само осјети у манастирским молитвама. Тај осјећај посебно се осјети док се читају његове пјесме из књиге “Небеска тапија”. Јасно, он живот другачије доживљава, а о смрти биљежи као да је и тај “живот” већ преживио и то је сазнање које ме оставило без даха након читања његових пјесама, односно ових сабраних дјела. Лирика Влајка Ћулафића је исткана другачијим доживљајима живота и времена, у њој су привид и сан изнијансирани животним тоновима, начином јединственим у нашој поезији. У том нијансирању пјесник је осјећао да читаоцу оставља да из сопственог бола, односно из личне спознаје одреди којој ће се нијанси интимније приклонити. Само да је написао пјесму “Јесам ли жив, Боже” било би вриједно тумачити његове сонете.
“...И претурих преко главе, већ сиједе,
Доба што је више личило причини,
Па ме, и сада, ево – као у јазбини,
У времену новог, срама и биједе.
Је сам ли жив, Боже? Ка теби ли гредем,
Ил – ко Муса, мртав - скачем по ледини.”
И те како су занимљиве и вриједне спознаје пјесме хумора и сатире, књига његових бесједа, приказа разних књига, некролога, репортажа и свједочења које се налазе између корица са називом “Изнуђене ријечи”. Но, то је посебно поглавље из Влајковог стваралачког опуса о ком ће требати студиозније читање, тумачење и представљање.
То што види пјесник не може се докучити голим оком, зато је пјесников видик његова душа и оно иза затамњене стране. А Влајкова душа је широка и пространа да се кроз тај визир могло видјети све суштинско што се прелама кроз живот и смрт сваког човјека, па и оно после тога у чему је Влајко сада, као што ћемо ми бити када нам сат откуца. Пјесникова мисао је тајна.
Ако сам у праву, а вјерујем да јесам, Влајко није дозвољавао да му живот оптерети јака ријеч, али ни поезију, ни новински текст, ни бесједу, ни хумореску, ни сатиру... Управо, он се миловао са ријечима, знајући љековитост благе ријечи, која пречицом доспијева у свачију душу и тамо му се усели занавијек.
Скоро да сам у неким пјесмама осјетио да му се нијесу дале, али да их је у молитвама дописивао као напријер у пјесми “Утва златокрила” . И то није дано сваком. Напротив, само је Господ обдарио ријетке. У том одабраном колу је пјесник Влајко Ћулафић.
Ако би се могао исказати јединствен став о објављеним дјелима Влајка Ћулафића онда би по мом скромном знању он био – покушај бјекства из овдашњег времена и свијета, хрлећи ка Господу. Зато се осјећај бјега не би могло назвати бјекством, већ пресељењем духа тамо гдје припада и сва његова поезија.
Неком се можда и учини како је у средишту његове поезије он и пјесма и било би сулудо повјеровати да није, али ипак средиште његове пјесме припало је молитви и свима онима које је у њој набрајао. Молио се за ријечи добре о другима, истину о себи и свом народу, стрепњи над судбином народа, прије свега оних људи који поред нас пролазе, “а наше очи никад не опазе / ни њих ни њину радост или муку”, како је то пјевао лирски великан, његов сабрат Александар Лесо Ивановић.
Било би неправедно према аутору и његовим пјесмама ако не кажем да је он један од ријетких савременика који се никада није помирио са помрачењем које нас је походило из свијести силника, оних који у разним униформама и под разним називима, вјековима покушавају да сатру његов српски род и да у његовој Црној Гори прекрсте чак и Христа, или да умјесто њега за Господа прогласе античовјека. То није дао. Проламао је гласом и ријечима небеса, а отуда га је кријепио Господ. Није га Господ остављао ни у вријеме велике битке коју је водио са злом болешћу. И није јој се дао. Корачао је, пјевао и боловао. И тада је био први међу пјесницима и људима. Међу упокојенике стиже када то Бог каза. На вакат. Међу пјеснике је стигао такође на вакат - рођењем и тамо занавијек остао.
/ Дом културе, Берана 4.05.2019. године, на промоцији Изабраних дјела пок. Влајка Ћулафића /
НОВИЦА ЂУРИЋ И ВЛАЈКО ЋУЛАФИЋ, ПОДГОРИЦА, 2010. ГОДИНЕ