Милан Мане Цмбаљевић :СТЕВАН ЦИМБАЉЕВИЋ – УМЈЕТНИК, ПЕДАГОГ И КЊИЖЕВНИ СТВАРАЛАЦ
СТЕВАН ЦИМБАЉЕВИЋ – УМЈЕТНИК, ПЕДАГОГ И КЊИЖЕВНИ СТВАРАЛАЦ
– ЧОВЈЕК ЗА ПАМЋЕЊЕ
Будући да човјеку није дат дуг живот, дужан је да остави нешто за собом што би свједочило да је живио. У јуну мјесецу 2018. године се навршава двије године од када се са попришта живота Стеван Стево Цимбаљевић, душом пресели у вјечност, у сјећање, у причу, са својим земним остацима, на посљедњу адресу становања, на гробљу у Биочи код Берана. Своје трагове памћења оставио је у својим сликама, кипарским радовима, у својим књигама. И као педагог и човјек у сјећањима 35 генерација ученика у школама и сјећањима свих људи који су га знали.
Стеван је рођен 1934. Године, у селу Дапсићу код Берана, од оца Радојка и мајке Босиљке-Босе, рођене Вукићевић, у породици са једним братом и двије сестре. Када су умрли родитељи и брат његове мајке Босе у Биочи, његови родитељи су се преселили из Дапсића у Биочу гдје су саградили породичну кућу и наставили да живе.
Стеван је основну школу завршио у родном Дапсићу и Беранама, а средњу умјетничку школу у Херцег Новом – Одсјек вајарство. Послије тога Педагошку академију у Никшићу и на Филозофском факултету – Историју умјетности, у Београду, чиме стиче диплому професора.
Као наставник и професор ликовног васпитања и историје умјетности радио је у школама у више мјеста: у Иванграду, Петњици, Бијелом Пољу, Београду, Затону и Мојковцу. У раду са ученицима се посебно истицао и његови ученици су освајали више награда на организованим такмичењима ликовних радова. На једном ликовном сусрету у Рожајама његова ученица је освојила прву награду тада у Југославији. Активно се бавио: сликарством, кипарством, поезијом, ликовном и књижевном критиком. Сарађивао је са више листова и часописа у којима је објављивао своје афоризме, пјесме и друге књижевне и ликовне садржаје. Излагао је своје ликовне радове самостално на изложбама у Иванграду, Бијелом Пољу, Подгорици, Будви, Београду, Никшићу, Рожајама, Херцег Новом и Беранама, а са својим колегама учествовао је у више градова.
Објавио је књиге: „Поглед у назад“, у којој је описао своја биографска кретања; у књизи „Пером и кистом“ Стеван је приказао избор текстова и репродукција својих дјела. Посебно се истиче његова књига „Горки хумор“, која садржи велики број врло интересантних афоризама које могу бити актуелне и за данашње вријеме.
Ево неких:
На путу из социјализма у комунизам
- Скренули смо у ћорсокак
Тражили смо бескласно друштво
- А стигли у класно.
Воља нас је раздијелила
- Невоља ће нас саставити
Странке су постигле пуни смисао ријечи
- Застраниле су
Изгубљену памет тражимо
- Оружјем.
Рада је свима било доста
- Хтјели смо да живимо од идеала.
Већ смо навикли на ону
- Пустио бих ја њега, али он неће мене.
Не ваља нам армија
- Чуваће нас Умпрофор
Познат му је вајарски рад Биста „Марка Миљанова“, постављена испред Основне школе „Марко Миљанов“ у Бијелом Пољу, у којој је Стеван дуго радио. Саградио је и ликовну галерију у Биочи покрај пута, али материјално није могао да до краја оствари своју замисао.
Исказао се у остварењу породице. Ожењен је и има два сина и двије кћерке. Саградио је кућу у Биочи и Бијелом Пољу.
Морамо нагласити, посебно, да је Стеван неизмјерно волио своје родно Дапсиће и често је долазио тамо. Радо се сретао са некадашњим комшијама. Посебно је рођаке волио, цијенио и често посјећивао.
Стеван је био свестрано образован, цијенио је људе, волио да се дружи и да сарађује са пуно поштовања својих другова, колега и сарадника, иако то није имао могућности да промовише, можда и није умио, због својих радних активности на пољу своје струке.
Током живота гајио је високо моралне одлике и оставио је частан траг и остаје у најљепшим успоменама код свих који су га знали. Посебно радови остварени његовим талентом и руком ће подсјећати на овог великог човјека, умјетника-сликара, Стефана Цимбаљевића, рођеног у Дапсићу 1934. Године, а од 2016. Године вјечно ће почивати у Биочи.
Милан Мане Цимбаљевић