ЗОРАН МИЛОВИЋ ВРХУНСКИ УМЈЕТНИК И СПОРТИСТА ИЗ БЕРАНА

ПРЕДСТАВЉАМО НАШЕ УМЈЕТНИКЕ

ЗОРАНА МИЛОВИЋА ВРХУНСКОГ УМЈЕТНИКА И СПОРТИСТУ ИЗ БЕРАНА

Зоран Миловић је човјек у чијим рукама живи Бог, рекла је за њега Катарина Амброзић,историчар умјетности. За њега,због његових скулптура. Други су казали да је господар дрвета. Иако скулптор,он за себе воли да каже да је у души био и остао рукометаш. Мајстор и једног и другог. Непоновљив. Рукомет и скулптура испреплели се и изњедрили оно најбоље. У богатој рукометној каријери Зорана Миловића исписане су само најсјајније странице. Упоредо са спортском у животу Зорана Миловића текла је и друга ,не мање успјешна и не мање умјетничка прича –јединствена,ван свих стереотипа, скулпторска,мајсторска. „Не могу баш јасно да се сјетим почетака.Везани су за рано дјетињство,вријеме прије поласка у школу и прву „чакију“,како је мајка, Босанка, звала нож, па и ја.У вријеме кад није било играчака ја сам некако био предодређен да их правим.Скупљао бих коријење поред Лима и перорезом од њега правио ликове из стрипова –Принца Валијанта,Црног стрелца и колтове који су били мајсторска дјела, која се као уникати и данас чувају по Америци,Холандији, Француској.“ Временом игра поред Лима прерасла је у нешто више па тако Зоран, као полуматурант од дрвета обликује скулптуру Мајка и дијете, након тога Балерину које је,за разлику од првих дјела сачувао.Као ученик трећег разреда беранске гимназије приређује прву самосталну изложбу. Прву од четрдесет и више колико их је до сада имао. „Свака скулптура је прича за себе.Кад гледате „Мајку и дијете“ цијела скулптура зрачи мајчинском љубављу.Тако је и са осталим причама,фрагментима из живота које у дрвету,сопственим рукама обликујем.“ Огледало, Мераклија, Носталгија, Провинција, Рамбује... виђени очима и извајани рукама Зорана Миловића пружају непоновљив умјетнички доживљај.А шта тек рећи за Кловна,Молитву,Кошмар,Рибарев сан,Чежњу и Харакири,скулптуру која је прича за себе.

„Она је јединствена,не само по симболици коју има за мене већ и по томе што сви са невјерицом прихватају мој одговор да је урађена из једног комада дрвета. Након изложбе у Историјском музеју у Београду,стигао је позив из Кине да са скулптуром гостујем на изложби у Џоли ситију,на којој је била њен заштитни знак.Отишао је мој покојни брат Слободан,са којим сам скупа радио скулптуре.И данас траје понуда Кинеза за куповину Харакирија.“ Ниједну скулптуру Зоран никада није продао.Пријатељима и драгим људима их је поклањао. „Мати Парлову,нашем прослављеном боксеру,са којим сам био велики пријатељ поклонио сам „Пастира“.Био је одушевљен њиме и говорио да поред свих медаља,пехара,диплома његова соба има част да моја скулптура буде у њој.“

Прилог припремила Снежана Ћоровић Милић, новинар