Станко Пауновић ''Слике из Велике''

Поштовани Величани и пријатељи Велике

Желим да вас поздравим а посебно аутора господина Станка Димитријевог Пауновића, којега сам упознао када сам и сам промовисао моју књигу ''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'' у Орашцу гдје смо били његови гости у марту ове године баш ми потомци јунака и потомака 1912-1918. Били смо дочекани љутски и братски како само брат може да дочека браћу. Од тада од марта до данас наша сарадња се наставља и овом промоцијом вечерас.

Он је досада написао и објавио три књиге. Вечерас промовишемо двије и то''Велички Великомученици'' и ''Слике из Велике''. Прва књига коју вечерас промовишемо је судбина Величана који су прошли кроз пакао ратних страхота које су задесиле Српски народ у Два свјетска рата.

У првој ауторовој књизи која је посвећена оцу а има назив ТРОШО мр професор Жарко Зоговић записа: ''И у најтежим моментима своје судбине Величани су знали и умјели да сачувају присебност духа. Никад нису клонули нити злу покоравали чувајући све своје лијепе људске особине уз извјесне своје слабости. Код њих су се увијек цијенили јунаштво, слога, мудра ријеч. Знали су да истакну и поштују врхунске врлине појединца а и да се нашале на рачун својих мана и недостатака...''

Иако је о Велици до сада писано од стране различитих аутора и тиме разумљиво и посебних углова опсервирања, чини се да је ово свеобухватна књига биографија Величана и темељи се на провјереним историјским и научним изворима. Она је једна комплексна и систематизована научна књига гдје је обрађен и научно поткријепљен сваки детаљ ове књиге. Овом књигом наша завичајна историографија постаје од скора богатија.

Село Велика је кроз историју позната као љута крајина која је упорно одолијевала разним завојевачима, поготово плавско-гусињским Турцима, а иначе била значајно мјесто још у средњевјековној Србији, јер се помиње и у познатој Дечанској хрисовуљи. Имали су ови крајеви знамените личности и јунаке који су гинули за крст часни и слободу свету.

Пострада тада Велика ни крива ни дужна од страшног усуда, који је трајао непуних два сата посла, а нико од домаћих зликоваца макар да каза коју ријеч опроста, камоли да би затворен! Најтеже је било потомцима жртава, јер нијесу смјели јавно ни да проговоре о овом све до недавно заташкаваном злочину, зарад тобожњег “братства и јединства наших народа и народности“. Тако су и многи врли савременици и мимо своје воље постајали таоци и “саучесници“ страшног непочинства којем нема пандана у нашој новијој историји.

Како се може било какво ‘‘братство и јединство“ одржати, ако се крије злочин и ако се злочин никад не осуди? За одговор на ово питање вапи историја, и етика, и право, и душа цијелог српског народа. Може ли данашња генерација, након 73 годинe од овог геноцида над српским народом, смоћи снаге да бар јавно изнесе потпуну истину о овом догађају?

Једном утврђена истина би била дјелотворнија од сваке судске пресуде, јер је она након толиког протока времена данас и анахрона и депласирана.

Надајмо се да ће се у будућем времену тако нешто и догодити.

Пауновић је обрадио Велику и Величане и овом књигом упознао читаоце са њиховим историјским трајањем и мучеништвом, којег је Сабор Српске Православне Цркве на редовном годишњем сабору у мају ове године и потврдио проглашивши страдалнике Велике и Полимља

Страдали су Велика и Полимље кроз сво вријеме свога постојања, али су ипак сачували српство и православну вјеру.

Величани као и сви Полимљани, као уосталом и сви Срби, никад нијесу никог нападали него су кроз историју једино бранили свој дом.

Искрени родољуб и истраживач, какав је неспорно Пауновић, је обрадио цијелу страдалну историју српског православног живља, за коју су одговорни не само окупатори Турци, већ ништа мање и њихови саучесници и помагачи муслимани из Плава и Гусиња. Ови други су увијек, када су имали прилику, помагали сваког окупатора (турског, аустро-угарског,њемачког,НАТО окупаторе...) и уз његову помоћ чинили страшне злочине над српским православним живљем овог краја. Како се злочини у историји никад не прекидају, већ се настављају безмало редовно, без људске моћи предвиђања и одвраћања, не бих могао а да не поменем и најсвјежији, овога пута међународни злочин који се догодио НАТО агресијом 1999. на Мурину ти наши савремени зликовци од скора постадоше одлуком некакве тзв. Скупштине Црне Горе наши савезници. .

Непристрасан при просуђивању, вођен начелом објективности, Станко Пуновић аналитички понире до сваке историјске чињенице и освјетљава је. Он пише са свеобухватним увидом у историју, који му помаже да дође до истине, која ће нам помоћи да догађаје из наше прошлости ипак реалније сагледамо.

Иако не долази из пера професионалног историчара, ова добро написана студија, писана веома пажљиво, представља научно историјску публикацију, у којој је могуће пронаћи податке који су у стручној литератури остали незапажени, те ће због тога бити од велике користи људима из струке. Научну тежину дјела даје и то што у тематској разуђености штива налазимо многе, први пут поменуте и историографији нерасвијетљене теме документовано и критички.

Значај овог рада је у томе и већи, ако се узме у обзир његова струдиозност и аналитичност, ширина у појмовном објашњењу процеса и појава, као и историјски концепт којим је објашњена појава, значај и улога многих личности Велике.

Посебну вриједност књиге представља прегледно и занимљиво излагање. Богат језик и добар стил.На овом раду који свакако представља вриједан допринос историји Велике и ширег завичаја области Васојевића.

Друга књига је настала жељом аутора да кроз пјесме и фотографије сачува од заборава једно вријеме које је прошло, али које је оставило страшне сцене геноцида у Велици који није осуђен.Што говоре и ови стихови:

Вукадинов поток, злочин крије

кад бануше злочиначке змије

а Томислав Вучетић, дијете

радознало, крену да их срете,

злочиначка рука, зграби њина,

безгрешника од осам година,

за грану га објесише жива

а он мајку у помоћ дозива,

лети мајка дијете да спаси

али метак живот јој угаси;

у бијесу злочинац, убица,

живом Тому, дере кожу с' лица,

па полиза дечју крв и кожу

која оста на крвавоме ножу,

нек' будућа покољења виде,

докле људско безумље отиде!?

И остале судбине су сличне

ове драме, црне и трагичне

а ово је само епизода,

о Голготи невиног народа...

У књизи се поред низа пјесама налазе и фотографије које говоре о том времену у којем су мученици Величани обиљежили једно вријеме а међу њима људе и догађаје описује кроз стихове аутор . Из неколико пјесама које је написао Станко Пауновић може се видјети какве су муке и голготе преживјели Величани у првом и Другом свјетском рату.

Углавном књига је питка и доброхотна за читаоце, поготово за Величане, који су запамтили то вријеме и у њему поменуте људе и догађаје. Хвала Станку што није заборавио своје коријене, завичај Чакор и Велику, иако је данас становник лијепе Шумадије. Зато овакве књиге богате нашу завичајну књижевност и треба их са задовољством читати. Хвала вам на пажњи!

Горан Киковић , историчар, предсједник СО Беране
Велика, 27. Јул 2017.