Станко Пауновић ''Велички Великомученици''

Поштовани пријатељи, драга браћо и сестре у Христу !

Велико ми је задовољство и велика част што се вечерас налазим на овом месту, међу својом браћом и комшијама са друге стране братског камена међаша Ћафе, где промовишемо два књижевна остварења Станка Димитријевог – Трошовог Пауновића, веома упечатљивих наслова ,,Велички великомученици,, и ,,Слике из Велике“. Да је Станко бирао, не би изабрао лепше место, јер не постоји боље место за промоцију писане речи од културне установе, што свакако јесте Дом културе у Велици. Сам наслов ова два остварења и зла судбина, која је деценијама и вековима сапутник српског народа са простора некадашње Старе Србије, готово да нам не дозвољавају да, макар на тренутак, утекнемо у неку ведрију тему и напишемо нешто лепо и смешно. А како побећи од несрећних тема, када се налазимо испод парчета, најчешће смркнутог неба, где нема стопе, ни камена, који нису заливени српском крвљу и на којима нису остали трагови српске коже. У овим кукавним крајевима је скоро немогуће закопати мотиком, а не ударити у кости наших предака, а свако старије дрво је необележени надгробни споменик неком или неким нашим прецима. Тако свуда, тако и у Мурину и муринском крају, чија је прва, а на жалост најсвежија, асоцијација да је то место погибије троје недужне деце и два угледна мештанина у НАТО агресији на СРЈ, односно место страдања и патње и скоро и кроз векове. Та зла судбина није мимоишла ни Велику и Горњу Ржаницу, два најчешће касапљена села у горњем току Лима,села страдалника и великомученика, који су у Исусовским мукама испуштали своје душе на разним огњевима и под разним сечивима и куршумима. Дакле, промовишемо две књиге, једну која се успела дотаћи и неких лепих момената из живота, али и трагедија Величана и другу, која говори о мучењу, неправди и патњи наших храбрих предака, а највише о најјезивијем покољу у историји овог краја. Ово је промоција књига, које постављају и остављају много знакова питања и знакова чуђења или узвика.Због свега, моје вечерашње излагање неће имати одлике класичне књижевне критике, што свесрдно препуштам колегама говорницима, већ пре свега жељу да кроз једну здраву и здраворазумску дискусију анализирамо тему ова два Станкова остварења, чиме унапред показујем отворену жељу да одговорим на свако ваше питање. Без икакве жеље да као лектор оба књижевна дела оправдам неке своје евентуалне пропусте,желим да истакнем у први план идеју да ове књиге не оптерећујемо периферним питањима да ли је писац поштовао ову или ону лингвистичку форму, јер би изричито истрајавање на истој оскрнавило и изменило поруку и намену. Станко ми је дао потпуно одрешене руке и могао сам да истумбам и насложим приче и редигујем текст како сам хтео, а хтео сам баш да све остане онако како је првобитно написано, ма колико то одступало од устаљених књижевних форми.Дакле, предност је намерно дата обичном народном говору овога краја, који је једини могао да приближи читаоцу димензије трагедије, грозоте и страхоте, кроз које су прошле жртве и преживели из овог стравичног масакра.

Поштовани скупе,опште је познато да је суочавање са истином за једног карактерног човека ствар рутине, а најпре кућног васпитања, које му даје прилику да, из једне душевне помрчине и таме, на сунце и светлост избаци све своје врлине, а друштво и околина у потпуности забораве на евентуалне мане и пропусте. За оне, којима је карактер променљива категорија, условљена социо физиолошким потребама, суочавање са истином је болан, конфузан и тежак процес, процес у којем се преко ноћи губе и привилегије и образ. Управо из тога разлога, из страха од губљења привилегија,дошли смо у ситуацију да се упорно и масовно скривају и злочини и злочинци на овим нашим просторима, независно о којој идеолошкој, националној и етничкој групацији се ради. Али, заклела се земља рају да неће остати ништа сакривено, те тако после више деценија сазнадосмо истину о злочинима много хваљеног књаза Данила –Зека малог и манитог у Кучима и Братоножићима, подмуклог идеолога и творца црногорске нације Милована Ђиласа у Колашину и где год је ногом стигао, Јова Капичића на Голом острву, по Кочевју и где год је стигао српско уво, Александра Ранковића широм Србије и бивше СФРЈ, нервно поремећеног Слободана Пенезића Крцуна у ужичком крају,крволочног Јеврејина Мошу Пијадеа широм Србије и Црне Горе,калемара, бруталног комунисте, револуционара,а доцније писца и академика Добрице Ћосића у Поморављу, Милке Планинц и Косте Нађа над Србима у словеначким беспућима,предратног шверцера дувана и локалну барабу Сава Ковачевића по Старој Херцеговини и осталих силних народних хероја и првобораца,не до лаката, већ до рамена крвавих руку,што су многи признали у послератним интервјуима, које је под 100 брава чувала УДБА, који се нису либили да своју лојалност Титу и партији, а животињску страну своје личности, покажу чак и убиством уже и шире фамилије. Том корпусу заташканих злочина, за које су комунисти и њихови идеолошки следбеници уверени да никада неће бити разјашњени,припада и стравични масакр преко 600 деце, жена и одраслих мушкараца, недужне сиротиње у Велици и Горњој Ржаници, где је све непознато, осим извршилаца тог стравичног покоља ? За сада су успели, али књига ,,Велички великомученици“, коју вечерас промовишемо, даје нам прилику да се погледамо у очи пред сутрашњу трагичну 73.годишњицу од стравичног покоља. Књига ,,Велички великомученици“ даје једну нову слику тог крвавог 28.јулског дана 1944. године, најпре кроз причу преживелих, а онда и кроз писане документе, које је аутор успео да прибави од оних који су у прлим јамама чували крваве списе. Многи су писали о величком и ржаничком покољу, доста тога имам у кућној библиотеци и већина књига је мање више слична,заправо представљају комбинацију статистике и сувопарне хронологије и готово све су се бавиле микропростором,односно самим местом злочина, без осврта на околности у којима се покољ десио. И књига Станка Пауновића, на први поглед, личи претходнима, сличне су приче преживелих, али се она битно разликује јер садржи многе тајне руком писане документе и поруке, које читалац мора пажљиво читати и анализирати прочитано, некада и уз помоћ лупе, јер је квалитет слова временом постао лошији.По речима самог аутора, много таквих докумената је украдено на различитим местима по Црној Гори и Србији, често ноћним упадима у куће и станове, а некада и током посете Величанима и Ржаничанима, који су то љубоморно чували од заборава. Без обзира на све те прљаве покушаје да се сакрију трагови нечовештва, уверен сам, драга браћо и сестре, да је дошао тренутак, када се морамо суочити са истином, без икакве намере да овом својом констатацијом изазовем поделе међу браћом и нетрпељивост са припадницима других етничких заједница, са којима вековима живимо на овом простору. Кључно питање, на које нико деценијама не даје одговор, а потомци жртава до скоро нису имали петљу да га поставе је шта су комунистичке власти предузеле и да ли су ишта предузеле да се покољ спречи ? Стравичан масакр десио се 28 јула 1944.године, по ослобођењу ових крајева од окупатора и домаћих издајника, односно од оних, који су рођени, одрасли и живели на овом кукавном поднебљу, а припадали су онима, којима су припадали њихови очеви и ђедови. Мене и генерације пре и после мене, училе су генерације очигледно индоктринираних професора Историје у беранској Гимназији да је Горње Полимље потпуно ослобођено од окупатора и ,како су причали његових слугу, октобра месеца 1943.године, а да је Ђорђије - Ђоко Пајковић аванзовао у некаквог организационог секретара некаквог покрајинског комитета, ма шта то значило са ове временске дистанце. Дакле, све је било слободно, очишћено и заштићено и са именом друга Тита на уснама спремно за пут у срећну будућност,о чему сведоче и бројне радне акције у организацији победника братоубилачког рата. Све је јасно и ништа није јасно, осим где су се, у тренутку самртног ропца недужне сиротиње, налазиле баш те чувене војсковође и ослободиоци Петар, од милоште Пеко Дапчевић,који је волшебно и изненада, по нечијем наређењу,а можемо претпоставити чијем, наредио повлачење војске и потпуно оставио незаштићеним простор горњег тока Лима,затим чувени комунисти Саво Јоксимовић,Ђорђије, од милоште Ђоко Пајковић, Милован Ђилас, Блажо Јовановић, Митар Бакић,ти силни борци овога и онога одреда, јунаци ,,Ватре са Комова,, и многи други. Иза нас је мој несрећни народе један мучан и срамотан период, период у којем је Србима један окупаторски војник наметнут као вођа, за којег се ни данас не зна како се тачно звао, ни ко га је довео, али се зна да тај који га је довео, тај га је Србима после смрти и оставио са свим његовим делима и неделима. После крвавог распада бивше СФРЈ и поделе кашика, виљушака, ножева и чачкалица, нама, наивним и властохлепним Србима, припао је и кувар, са свим својим рецептима,чорбама и запршкама. Где су тада били његови следбеници, којима су послератне владајуће комунистичке гарнитуре, у интересу лажног братства и јединства, воском из порушених и оскрнављених цркава залиле уста и пломбирале га печатом са његовим ликом, да кажу зашто се десио покољ у Велици и Горњој Ржаници, ко је одобрио масовна стрељања у словеначким шумама 1945.г и зверска мучења голооточких српских сужњева 1948.г., једном речју да образложе комунистички геноцид над Србима широм бивше Југославије, у овом случају Србима из Горњег Полимља. Или је можда свеукупан геноцид над Србима био по закону комуниста, а онај који није хтео да пуца у брата је био кривљи од оног што је пуцао ?Јесу ли ти ослободиоци мислили да нема остатака Хитлерове моћне армаде и да ће вулентари преко ноћи заволети некога, кога мрзе вековима, да ће тога проклетог 28.јула, са косом преко рамена, доћи у Велику и Горњу Ржаницу на мобу. Дошли су кољачи, потпомогнути првим комшијама, али су уместо косе понели краће сечиво и обојили га крвљу величке и ржаничке сиротиње. Овај масакр је, не само књижевни изазов, већ, пре и изнад свега, озбиљан изазов за неке младе историчаре. За младе историографе, који ће копати по архивима и тајним документима УДБЕ, људима жељним знања и откривања истине, пошто су ови стари, Титови историчари, све то успешно сакрили и потпуно пали на испиту, посматрајући једну целу епоху једнострано, болесно пристрасно и веома посно. Из страха од УДБЕ, прави историчари су одавно дигли руке од истине о нашем скапанију и капитулирали, а ови што су вршљали по историји, истину су кројили по мери оца револуције и његове партије. Приликом откривања споменика јунацима Битке на Новшићу, први пут сам чуо, из уста Величанина Милоша Пауновића, да је неко шире сагледао димензије покоља у овом крају и указао на кривицу и одговорност тадашњих власти. Ево данас, његов рођак Станко, над сенима своје заклане браће,сестара и саплеменика, даје један нови, скромни, допринос истини о том крвавом догађају и о догађајима, који су довели до тога да су, после генетског сакаћења, Велика, Горња Ржаница, мој Шекулар и сва села на овом простору остала скоро пуста. Станко је неискусан писац, којем писање није примарно занимање,али он је пре и изнад свега један честити и поштени Величанин, који је одлучио да више не ћути о сопственој и трагедији својих саплеменика и да овим двема књигама иницира многе да проговоре и сучеле мишљење о теми са којом се на овом простору и рађа и умире. Њега су јад и невоља, а највише неправда натерали да се у самоодбрани и одбрани части и образа породице и племена лати пера, које му никада раније није било оруђе за рад. Уосталом, свако има право да пише и да преузме на себе ризик тог посла, а на читаоцу је да оцени квалитет написаног. У односу на књиге Титових генерала, које сам читао из пуке радозналости и да видим колико немају образа, посебно неких Личана и Кордунаша,који су, уз Херцеговце и Црногорце, били најбруталнији у обрачуну са неистомишљеницима Тита и партије, Станко је, одговорно тврдим, за њих Достојевски, Фокнер или Хемингвеј. ЊЕгове две књиге су два специфична штиво и свако ко прочита ,,Величке великомученике“, дневник људске патње и несреће, мора и треба да реагује и да свој допринос у расветљавању злочина, који је завио у црно и генетски осакатио цело Горње Полимље. Понављам, дошло је време истине, отварају се тајни архиви УДБЕ и ОЗНЕ, Влада Републике Србије, при Министарству правде, има формирану Комисију за откривање масовних злочина и гробница после Другог светског рата, која ради пуном паром, а списак имена, презимена и место погубљења стрељаних после Другог светског рата је све дужи и свима је доступан. Узгред, први језиви подаци говоре да је на територији Србије, од 1945-1946.г. , без суда и закона, стрељано око 60.000 људи, најчешће напредне образоване омладине, која није успела да остави генетски траг.Поштовани браћо и сестре, дошли смо до зида и даље се не може, јер истина се испречила до те мере да ју је немогуће заобићи и прескочити. Ни један народ, као ми Срби, није толико дигао руке од самога себе и од истине. Давно је рекао др Слободан Јовановић,један велики ум српске правне науке, да је кључни проблем српског народа недостатак националног самопоштовања Е, доста је било, време националног понижења и срамоте је надам се прошло,догорело нам је до ноката,мора се рећи ко је крив за све ратне и послератне злочине, ко је крив што је величка и ржаничка сиротиња остављена на милост и немилост кољачима комшијама ? Стога, проговорите старине овога краја, док још има живота и меморије у вашим главама,док вам крваве ратне и поратне слике нису избледеле и отишле у неповрат и спасите и истину и своју душу. Од вас ваши потомци само траже да одговорите на ова питања : Ко је 1944.г. био одговоран за партизанске јединице у Велици и Горњој Ржаници, ко су били курири, односно лица која су располагала информацијама о кретању непријатеља, ко су били обавештајци, сарадници и партизански доушници, где су били и како су се звали политички комесари Среза плавског и гусињског, шта су и кога чекале партизанске патроле и зашто нису реаговале, односно реаговале су, што се спомиње у изјавама рањених и преживелих тек толико да су, после неколико дана одвели рањенике у неку пољску болницу у околини Колашина, где је доста њих подлегло ранама ? Која су то троје или четворо чељади, односно нељуди, што су ширили гласове да неће никоме ништа бити ако остану у кућама ? Мора да постоји неко име, кажите га, не бојте се ? Тито је давно умро, додуше не на онај дан кад су наивни Срби ридали над празном плочом на Дедињу, али је умро,склопио је очи веома срећан и задовољан, јер је успео да у два лична рата преполови српски народ и уништи и разори српске земље. Тај страни окупаторски војник, који је постао модерни српски вожд, пуцао је на војводу Мишића на Церу Сувобору и Колубари у Првом светском рату, пуцао је и убијао Србе и за време и после Другог светског рата и на крају отео Двор Карађорђевића и у њему, не само оргијао, већ и сахранио свога пса, свога коња и своју љубавницу, односно успео је да понизи нас Србе до срамотних размера.Део тога злочиначког плана је уништење и истребљење етнички чистих српских места у Старој Србији, у горњем току Лима, којима је куцало срце за нашег Краљанина Карађорђа и његове потомке,а којима је требало и миша у дуару уништити, да више не остане нико, али нико да спомиње Српство, Цркву, краља и отаџбину. На срећу српског рода, а на несрећу аустроугарског каплара и високопозиционираног масона тај план није потпуно успео, јер су се комунисти међусобно поклали око ратног плена, који је припао онима који су су у мутну ратну воду скочили као познати шверцери, лопови и преваранти, а потписивали се мастиљавим кажипрстом, да би после рата из ратне баруштине испливали као генерали. Да није било Резолуције ИБ, комунисти не би оставили живог ни у једној породици, чији су мушки чланови били припадници ЈВО. Уосталом, јавно је доступан документ Архива Југославије у којем стоји Титова наредба да се борба против поражених снага настави без милости и после завршетка рата, о чему сведочи и податак мало пре поменуте Комисије Владе Србије. Управо смо сведоци да ту антисрпску матрицу данас користе његови идеолошки унуци у Црној Гори, који баштине идеју злогласног деде и систематски воде борбу против преосталог српског живља.Понављам још једном, Тито је стварно умро, мада многи, сузних очију, не могу да се помире са том чињеницом. Њима за утеху, а Србима за велику бригу и стрепњу је чињеница да кумровачке штафетлије и комитетлије и данас владају Црном Гором и шире мржњу према српском народу, српској цркви и српском писму и ни своје жртве не остављају на миру, о чему сведочи срамна забрана постављања споменика Пуниши Рачићу, на његовој пустој ливади, великог српског родољуба, предратног борца за ослобођење Црне Горе од окупатора и врсног интелектуалца. Али, вратимо се кључним питањима, за чијим одговорима се вечерас и деценијама уназад трага: Зашто су Велика и Горња Ржаница жртвовани, зашто се ћути о улози и одговорности комунистичких главешина, зашто су убице ослобођене и награђене високим позицијама и борачким пензијама, зашто је Пеко напрасно напустио простор, где се вековима ратовало и убијало, зашто нико, када је кренуо покољ уз Горњу Ржаницу, није прстом мрднуо, а камо ли послао неку чету да брани сиротињу, да убије макар једног зликовца, да га, ако није имао пушке, звекне у главу неким облутком, да закомаче и зајауче, да да неки сигнал и глас и спаси нејач од касапнице, али и свој образ, зашто су послератни историчари из страха лагали, зашто породице жртава и даље ћуте и пусте глас, односно залелечу само на 28.јул и још много зашто, а ни једно сувисло зато ? Ми се често жалимо да се наше жртве не поштују, а у том непоштовању предњачимо ми сами. Доста више лицемерја и лажи, проговорите људи, време је за истину. Или одговорите нешто дичне старине, док сте још живи, или нам макар кажите да сте морали да ћутите због тога и тога, иначе ћете и ви и ваша деца остати без тога и тога, проговорите о претњама и застрашивању, који су били и потка и основа за једну крваву поњаву звану братство и јединство, коју је изаткала послератна комунистичка врхушка, а којом су покриване све комунистичке подлости, бестидности,прљавштине, лажи и најгоре од свега злочини, па и овај у Велици и Горњој Ржаници. Није срамота рећи истину, за коју су наши преци и гинули и били спремни да убију, срамота је сакривати је. Открити истину, која ће бити опомена и отрежњење. Истину, која ће разбити ову језиву глувоћу и тишину, којом се обележавају крваве годишњице, истину, која ће довести до тога да се никада и никоме више не понови злочин, који су, између осталих кољача починили и следећи монструми и нељуди, прве комшије и познаници: Авдо Авдић, из Гусиња, Идриз Ахметовић из Горње Ржанице, Нон Було из Доље код Гусиња, Бајазит, Имер, Ујкан и Шаћир Бучевићи, комшије из Новшића, Аљо Ганић из Плава, Зајо Груда из Гусиња, Браим Дуца из Пепића, Идриз Ђељовић из Новшића, Медо Качамаковић из Плава, Емро Луковић из Метеха, Рамиз Луковић из Плава, Алил и Мујо Нововићи из Горње Ржанице, Саљо Никочевић из Гусиња, Хусо Шабан бегов из Плава, Шабо Реџепагић из Плава, Рустем Салихов Руговац из Гусиња, Тахир Руговац из Гусиња, Хасан Суљевић из Јасенице (Плав), Џема Таировић из Горње Ржанице, Рама Феризовић из Плава (који је своју зверињу природу показао у страшном злочину драња малог Томислава Вучетића), Ризо Медов Феровић из Плава, Шемсо Агов Феровић из Плава, Јусуф Цамић из Плава, Рустем Цецуњанин из Богајића (Плав), Ујкан Челић - Чела из Акања код Гусиња, Сокол Кадријин Шабовић из Плава и мноштво откривених шиптарских кољача из Метохије. Ко су дакле ти нељуди, да ли сте негде чули да је неко од њих осуђен за покољ,чиме су се бавили после рата, где су њихови потомци данас и да ли се неко од њих икада појавио на овим крвавим мраморима 28.јула, да се извини жртвама њихових очева и ђедова, јер деца нису крива за зверства манитих очева и ђедова. Био би то огроман људски и цивилизацијски искорак и капитални залог за заједничку будућност.Закључак се сам намеће, мир ће бити трајно на климавим ногама, уколико се сви не погледамо у очи, не осудимо злочине и злочинце и признамо шта смо и због чега радили. То је услов свих услова и начин да имамо и миран сан и мирну савест и да у братској слози и комшијском уважавању, уз све различитости, наставимо у заједничку будућност. Понављам, ни једног тренутка не желим својим говором да палим ватре раздора, да се суживот и веома добри односи са комшијама муслиманске вероисповести поремете. Не, истина је заједнички именитељ и од ње можемо сви имати користи, јер на лажима се не гради ништа, а посебно не будућност у етнички хетерогеној средини. Надам се да смо достојни потомци макар толико да нам се каже истина и да, ако смо изгубили браћу и сестре у разним покољима и погромима, можемо макар сачувати образ. Ми имамо велики дуг према трагедији наших очева и ђедова, браће и сестара, али сам сасвим сигуран да ће се увек наћи неки баштиник лика и дела оног непоменика, који ће рећи чему сад отварање рана и чему све то ? Унучад комунизма ће нам сигурно и данас, уз претње и псовке,а у интересу наших зуба, препоручити да у будућност кренемо без сећања, а посебно сећања на покоље, на безгробну војску подно Кочевја и на заточене сужњеве са голог острва.Српски народ је неколико пута био предодређен за уништење, над њим су више пута почињени геноциди, али један од највећих је онај који је српски народ, по наређењу окупаторског војника и наметнутог вође, учинио над самим собом, злочин над невином браћом и сестрама, које није запамтио, које није пописао и којима се није одужио.Нико о нама није говорио лошије од нас самих – да смо издајници, да смо слуге окупатора и шта све не најодвратније и најлажљивије.Како год било, ако ми Срби, генерално посматрано, не извучемо поуке из своје трагедије, нас ће наши непријатељи и душмани увек и за свагда гледати са позиција комедије, спрдње и омаловажавања.

Драги брате у Христу Станко Пауновићу, ти си могао на овај свој догађај да позовеш много паметнијих од мене, али ниси могао наћи захвалнијег од мене што се налази на овом месту. Веома сам поносан што си ме уврстио међу оне у које си имао поверења да твој велики труд и жељу преточе у писане документе. Зато, препоручујем обе твоје књиге, чврсто уверен да никога неће оставити равнодушним, а многе ни спокојним, односно да су у питању два корисна штива, која није могуће читати без прста на челу, кнедле у грлу и марамице у руци. Ово је само почетак откривања истине, потпуна истина још увек нестрпљиво чека да се усели међу корице неке будуће књиге и међу историјске документе и уџбенике.

У ишчекивању неког новог дела, које ће потпуно скинути патину лажи са искасапљених тела недужне деце, омладине, трудница и одрасле мушке чељади из Велике и Горње Ржанице, о масовним погубљењима 1945 и 1948 године,желим вам свима од Бога здравља и хвала вам што сте имали стрпљења да саслушате моје доста опширно излагање, које представља скроман, али свакако аргументован, прилог истини једног, најпре Шекуларца, а потом београдског новинара, писца и публицисте, у расветљавању трагичног догађаја, који се са великим поштовањем и тугом према зверски искасапљеној и закланој браћи и сестрама, спомиње сваког 28.јула у мом родном Шекулару.

Слава Теби Христе Боже надо наша, слава, вечита хвала и мир међу анђелима свима, који су страдали од ђавоље руке и ђавоље памети !