Салих Селимовић ''ПРИЛОЗИ ПРОШЛОСТИ СТАРЕ РАШКЕ 2''ОД БОГУМИЛА ДО КОМУНИСТА

Салих Селимовић

''ПРИЛОЗИ ПРОШЛОСТИ СТАРЕ РАШКЕ 2''

(Издавач ''Графичар'' Ужице, 2014.)

 

ОД БОГУМИЛА ДО КОМУНИСТА

Рецензија рукописа: ''Прилози прошлости Старе Рашке''

– Књига друга, аутора Салиха Селимовића

 

                   Салих Селимовић, историчар, иде својим задатим научним путем да на основу примарних историјских извора домаће и стране провенијенције, објављених научних раправа и сопстевних теренских истраживања разјашњава и приближује историјску прошлост средишњег дела Старе Рашке и околине, особито сјеничко-пештерског простора од раног средњег века до нашег времена.

                   И у књизи Прилози прошлости старе Рашке – Књига друга средишње теме су му: порекло, исламизација и традиција као фактор индентификације ста-новништва; демографски процеси и миграциона кретања, стање просвете; утицај и последице стране политике и пропаганде на  опредељење и понашање становништ-ва у току преломних историјских процеса и догађања, која имају и остављају далекосежне последице. Реч је о сложеним и стално присутним темама које истра-живачи заобилазе или их обрађују више са публицистичке и дневнополитичке стра-не, а мање са научног аспекта.

                   Аутор истражује простор и средину где живи, обрађује теме трајног значаја за живот на овим и не само овим просторима за које проналази поуздане историјске изворе првог реда, пише о етносу коме припада и процесима који су на одређен начин и данас актуелни. У исказивању својих сазнања и резултата је одлу-чан и доследан. Стил му је јасан и разумљив. У његовом тексту нема нејасноћа, ни скривених мисли и прећутаних питања. Исказано у тексту поткрепио је са око четрдесет илустрација: картама простора и скицама војних операција; статистич-ким табелама становништва; фотографијама градова, села, предела и локалитета, верских објеката, карактеристичних ликова са Пештера, гробаља и надгробних споменика  Коришћење извора и литературе је прецизно и коректно. 

                   У истраживањима и разјашњењима, распоређеним у шеснаест поглавља, Салих Селимовић пошао је од важне теме са којом се нажалост данас бави мали број научника, да Крстјани у Босни и Хуму (Херцеговини) нису били Богумули већ Срби са својом ''самоуправном'' државом и црквом. Аутор с правом сматра да је Велики раскол у Хришћанској цркви (1054) довео до велике конфузије у Србији, Босни и Херцеговини и другим српским, југословенским и јужнословенским земљама на Балкану, размеђини подељене цркве и цивилизације. То је време када се хришћанство још учвршћивало, уз још присутно паганство, ранохришћанство и аријанство. У средњовековној држави Босни и Херцеговини, као средишњем простору  великог раскола, формирала се народна вера и Босанска црква која није признавала ни папу ни васељенског патријарха као старешину, нити они њу. На основу проучавања ондашњих и каснијих извора и литературе аутор долази до закључка да су Крстијани у Босни били само једна јерес у православљу, а Босанска црква једна расколничка,  самопроглашена аутокефална црква ни од кога призната, али и црква која није била искључена ни од латинске ни од визнатијске цркве.

                   Насупрот Крстјанима, Селимовић закључује, да су Богумили после сабора у Расу (1186) као невелика хришћанска (српска) јерес прогнани из Рашке у Босну, а одатле су се под притиском католичке цркве разбежали у Далмацију, Италију и другде; да су имали извесног утицаја на Босанску цркву; да је и Свети Сава молио ''мрску јерес'' да се врати у православље уз обећање дарова и почасти. Аутор је на основу срењовековних извора насталих у Босни и Србији, западном и источном свету педантно изучио и у свом раду саопштио: да су становници у Босни и Херцеговини кроз цео средњи век називани хришћани, а да нигде нема забележа-ка о постојању богумила; да Крстјани и старешине Босанске цркве нису могли бити кривоверни, јер су у средиште своје вере ставили хришћанске светиње: Христа, крст, апостоле, Св. Тројицу, Богородицу, јеванђеља, што су богумили одбацивали; да су сви средњовековни босански банови и краљеви, као и становништво били Срби православне вере; да су средњовековни извори у Босни и Херцеговини писа-ни ћирилицом; ако је у Босни и било богумила, вели Селимовић, они су свакао били малобројни и пре свега у монашким редовима (монашка братства); да богу-милско веровање ''није било толико освојило световњаке колико свештенство и монахе''. У закључку аутор одлучно истиче да је велика историјска заблуда и историјски фалсификат  да су богумили у Босни и Херцеговини представљали владајућу веру; да богумили нису масовно прелазили у ислам доласком Османлија на Балкан; да назив (појам) богумили није био познат у Босни и Херцеговини све до половине 19. века, када је идеју бошњаштва наметнула аустроуграска политика и пропаганда настојећи да је повежу са средњовековним богумилством. Богумилства, доказује Селимовић, није било ни у традицији ни у историјским изворима, старим натписима, старим речницима; да је у питању чист историјски фалсификат  настао знатно касније (богумиле је први поменуо Фрањевац Иван Фрањо Јукић 1851); да је то аустријска, односно аустроугарска ујдурма да се ''из верске групе у Босни и Херцеговини профилише нација'', раздвоје и удаље муслимани и православни Срби и окрњи српски етнос на његом етничком простору; да највећу опасност за државне интересе аустроуграске монархије представља ширење српске националне идеје и српско-муслиманско зближавање у Босни. Селимовић даље пише о стварању аустроугарских институција и упоришта у Босни и Херцеговини после 1978.г. са циљем остваривања конструкције о богумилској Босни и ''стварање лажне повести Босне'', да су страни објективни аутори дошли до спознаје да богумили никада нису били бројни  у Босни и Херцеговини, те да је ''настанак ове лажне повијести резултат спознаје аустроугарске нужности одвајања Босне и Херцеговине од Србије''.

                   Изузетно је важно истаћи и друге аспекте и доказе Селимовићевог  истраживања: страни археолози нису пронашли никаву везу богумила са натписима на стећцима исписаним ћирилицом на српском језику посвећени мушким и жен-ским српским покојницима у западној Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Далмацији које поједини публицисти покушавају да им припишу; да су места где су стећци подизани називани грчким гробљима (гробља припадника источне право-славне цркве); да су у погледу правца стећци постављани како су сахрањивани православни Срби; да стећака нема у Бугарској и Македонији где су богумили били далеко бројнији; да богумили нису били на власти, ни богати па нису могли ни подизати монументалне споменике својим покојницима, а у свом веровању нису ни држали то тога обичаја; да у литератури о богумилима има доста хипотетичког и неутемељеног писања, што се данас некритички прихвата од поједних аутора у Рашкој области, Босни и Херцеговини.         

                   Селимовић пише о мање познатим првим појавама ислама на Балканском полуострву пре доласка Турака на овај простор: са Протобугарима и Поволошким Бугарима у 9. веку, затим у Срему, Славонији, Североисточној Босни и Мачви у 11. веку где су називани Халесије, Калесије и Исмаилије, међу којима је било и Печенега и Хазара, те исламским гусарима на Јадранском мору. Аутор долази до закључка да  су ови малобројни арапски мисионари, војници и занатлије били  протерани или су прешли у хришћанство и немају никакав континуитет са домаћим муслиманима ни са Турцима Османлијама по њиховом доласку у наше земље.

                   Аутор прати судбину досељеника из српских и арбанашких племена на сјеничко-пештерској висоравни и околини у 17., 18. и 19. веку. Пажњу су му привукли Клименти, Кучи, Васојевићи, Рожајци и породице Карличић и Петровић.

                   На првом месту су Клименти, српски живаљ из Мораче и Васојевића који је међу последњима, у 18. веку примио ислам, па од православаца, постали Арбанаси католичке вере у Епаји код Скадра, интернирани на Пештер где су примили ислам и постали муслимани, делом повраћени у Клименте у арбанашке католике или расељени под Јавор, Голију и Рудник и утопљени у православни живаљ, те одсељени у Срем у Хртковце где су примили католичанство и постепено постали Хрвати. Аутор је установио време, разлоге и циљеве пресељења; годину, број домаћинстава и  чланове њихових породица пресељених на Пештер, повраће-них или расељених које куда.

                    Одговарајући простор даје и Кучима, старом српском племену у Црној Гори, у предворју скадарских везира, које је било прва и снажна брана исламизаци-ји. Пише о очувању њихове целокупности и досељене целине на Пештеру, њихо-вим правцима расељавања, исламизацији али и чувању традиције и не мешању са другим суседима.

                   Пажњу Салиха Селимовића привукла је и прошлост Рожајаца, досеље-ника из Горњег Полимља у село Понорац и Нови Пазар после Карађорђевог устан-ка, који су за своје презиме узели завичајни назив одакле су дошли што је чест случај код исламизованих и православних Срба. Друга значајност, коју је уочио Селимовић, је што кроз ово и суседна села пролази Босански друм и тзв. Јаворски пут којима су вековима пролазиле разне војске,  путнички каравани, путописци, разни путници, крај са доста трагова о бројним зидинама, кућиштима, развалинама, гробљима и другим старинама, занимљивим за истраживања.

                   Салих Селимовић сматра за важно што су и поред исламизације потомци Климената, Куча и других српских племена сачували су свој матерњи српски језик, у већини српска презимена на ''ић'', српску ћирилицу, део обичаја, у презимену назив места из којих су се раселили ...

                    Аутор пише о траговима које су на сјеничко-пештерском простору оставиле старе српске породице, као што су: Карличићи, потомци Карла Булатовића из Роваца, касније настањени у Средњем Полимљу, те почетком 19. века досељени на подручје Сјенице и потом расељени које куде; боравак и данас присутна сазнања и трагове о Јовану,  Петру и Мирку Петровићу, деди, оцу и стрицу Вожда Карађорђа у селу Жабрену и Петровом пољу, те детаље о његовом походу и ослобођењу Рашке области 1809. године, побратимству са муслиманима Кучевићима, сестри која је била удата у овим крајевима.

         Посебну пажњу аутора привукла је, како констатује, разорна аустроугарска политика и пропаганда према Рашкој области од Берлинског конгреса до Првог светског рата (1878-1914) и ратна и друга збивања на Сјеничко-пештерској висоравни у току Првог светског рата, као последице такве политике и пропаганде. У вези са тим истиче да је Рашка област као тампон зона остављена у саставу Отоманског царства да као клин раздваја Србију и Црну Гору и омогући германски војни и привредни продор на исток. Ради тога, германске царевине су се противиле стварању јаче српске државе и утицају Русије на Балкану, а коначно решење Источ-ног питања планирале су на штету српског националног и државног интереса. Код исламизираног становништва вешто су убацивали идеју о бошњаштву, као некој посебности; уместо појма Рашка  форсирали су појам Санџак са циљем да му одузму сваки атрибут српског националног средишта придавајући му некакву посебност ван српског националног корпуса; шириле неистине о српском народу, Србији и Црној Гори, чињени напори да се мења национална свест месног становништва и да се јавно мњење усмерава у погрешном правцу. Селимовић указује да се од ових напора  ни данас није одустало. Некадашњи планови о ''културној мисији'' замењени су идејом о глобализацији, либералној привреди и манипулацији људским и мањинским правима.

                   Своју империјалну и у суштини антисрпску политику Аустро-Угарска је наставила и спроводила након Балканских ратова које је окарактерисала као освајачке и у току Првог светског рата. Селимовић истиче да се то огледало у различитом опредељењу и поступању у току ових ратова. Православни су се масовно одазвали мобилизацији, чак и они који нису били војни обвезници, као што су то урадили и војни обезници из редова муслимана и храбро се борили у војсци своје државе, особито приликом одбране Београда о чему је у својим ратним дописима у Лозанским новинама писао Рудолф Арчибалд Рајс, а регент Александар писмено их похвалио.

                   У историјским изворима остало је записано, а о томе пише и Салих Селимовић, развлашћени феудални земљопоседници и фанатизована полуписмена улема и део становништва подлегао је аустроугарској политици и пропаганди и њену војску дочекао са овацијама, у неким местима и са цвећем и комитским акцијама. За узврат након повлачења српске војске на Крф и окупације Србије аустроугарска окупациона власт је спроводила сурову србофобију: хапшења, стре-љања и инернирања у логоре православног цивилног становништва; повратила преживеле феудалне чифчијске односе, забранила ћирилицу и српске уџбенике, увела латиницу, хрватске уџбенике, а хрватске подофицире и официре постављала за учитеље, уклонила православне Србе из свих органа власти и управе и заменила их муслиманима и Хрватима, дајући муслиманима лажну наду да се повратило старо време. У своју војску, како аутор наводи,  укључила је око 6 000 добровољаца (''зоромвољаца'') из редова муслимана да се боре за њене интересе на источном и другим фронтовима.

                    Аутор истиче да су муслимани у Рашкој области, као и они у Босни и Херцеговини, Црној Гори и другде тада, у Другом светском рату и приликом распада социјалистиче Југославије и данас коришћени као средство за манипула-цију и искоришћавање и ''да запад ни данас не одустаје од својих дугорочних интереса неоколонијалних  и геостратешких планова и елимисања Русије са Бал-канског полуострва''. На тој линији Селимовић види и Организовање Сјеничке конференције муслиманских првака из Рашке области (1917), коју су организовали и присутвовали јој аустроугарски официри; говорници су се утркивали у блаћењу Србије и Срба и величању Аустро-Угарске као окупатора – ослободиоца и припа-јању Санџака Босни и Херцеговини, односно Аустро-Угарској. На истом опредељењу муслимани су и за време Другог светског рата захтевали од Павелића да се Санџак прикључи Независној држави Хрватској. Аутора брине континуитет оваквих опредељења који опстаје упркос прокламоване једнакости, права и обавеза свих грађана Србије.  

                   У изучавању прошлости средишта Старе Рашке, Салих Селимовић није заобишао да консултује писање са лица места Гастона Гравијеа, француског антропогеографа и лектора за српски језик из јуна и јула 1912. године, непосреднио пред ослобођење од Османлија. Веродостојна су запажања овог научника о гео-графским одликама и цивилизацијској заосталости некада развијене српске области и становништву ''српске крви, типа и језика, али (које) се дели онако као у Босни само без католика на два одсечна елемента: с једне стране муслимани, а са друге стране православни хришћани''. Гастон је запазио и истакао, а Селимовић приказао: да су муслимани без националног осећаја и са фанатизмом који је овде израженији од било ког другог становништва Турске, као и ''гнушење и презирање према Власима (православним)'', као и ''неповерење које показују према властима коју представљају људи друге расе'' (прави Турци, Туркуше), те злобу и дубоку мржњу према суседу Аустро-Угарској која им је са врата узела Босну и Херцеговину.

                   Као дугогодишњи предан просветни и педагошки посленик Селимовић се у три поглавља своје књиге осврће на опште каракеристике школства и просвете код муслимана и православних у западном делу Рашке области и Сјеничком крају од времена турске управе до Другог светског рата. У опису друштвено-политичких прилика пошао је од сазнања да Османска држава, у основи милитаристичка и теократска, није много бринула о просвети, култури и друштвеном напретку у својим и освојеним земљама. Државна брига постојала је само према малобројним школама које су припремале кадар за војску, државну управу и трговачко-занатске потребе. Брига о општим и стручним школама била је ствар приватне иницијативе и добре воље богатих појединаца – обласних и месних господара и верских старе-шина, који су у просветне сврхе завештавали део своје имовине.

                   Аутор полази од становишта да су на основу Уредбе у новоосвојеним земљама подизане џамије, као просветна средишта и уз њих отваране верске исламске школе у којима се од полуписмених хоџа методом запамћивања без разумевања и у неадекватним просторијама изучавали само верски садржаји на арапском и турском језику (на српском се није ништа учило) и да су ''све науке биле сабијене у оквиру исламске просвете''. Овака систем, пише Селимовић, остао је све до половине 19. века. Муслимани су као и сви други турски поданици вековима остајали неписмени и непросвећени. Турска државна политика радила је на томе да се сви муслимани па и они српског порекла индентификују као Турци, поистовећујући верско са националним. Без образованих људи реформе није имао ко да спроведе.

                   Православни Срби били су у још неповољнијем положају: народ без своје државе, без својих школа и потпоре за њихов рад окупљали су се око цркава и манастира, касније у оквиру црквено-школских општина, одржавали своју веру, писменост, традицију и националну свест. У манастирским школама на српском језику малобројни ђаци учили су се писмености, преписивали и читали књиге, претежно верског и националног садржаја и спремали се за свештенике, касније трговце и учитеље.

                   Салих Селимовић истиче да Турска тек под притиском великих сила, посебно Русије, средином 19-ог века прокламовала једнакост свих својих поданика, обећала реформе државне управе, успоставила Министарство просвете и ниже просветне органе и испоставе, донела закон о јавној настави, почела да отвара грађанске школе у већим местима  и увела порез за школе од 2,5 % . Ипак турске грађанске школе и даље су биле малобројне са претежним верским садржајима и ученицима мушког пола.

                   Православни Срби су у оквиру тзв. црквено-школске аутономије Васе-љенске патријаршије о свом трошку и уз помоћ Краљевине Србије отварали основ-не и малобројне средње школе, културно-просветна друштва, читаонице и листове и бринули о њима без добијања финансијских средстава од уведеног пореза за школе. Крајње неповољне просветне прилике Селимовић илуструје да је на целом пространом сјеничком подручју до ослобођења (1912) била само једна градска и четири сеоске школе и да је становништво скоро 100 % било неписмено. Овако лоше стање погоршано је за време аустроугарске окупације (1915-1918) када су многе школе престале са радом, уништен школски инвентар, забрањена ћирилица и уведена латиница, за учитеље и управитеље довођени подофицири и официри хрватске народности и латиници приучене хоџе, учило се из хрватских уџбеника, гушила се национална свет...

                   Аутор пише да су након ослобођења (1918) југословенске државне и просветне власти улагале велике напоре да се подигне образовни ниво становништ-ва: у недостатку писмених људи за писаре у сеоским општинама довођени су људи са стране, донет Закон о основној школи, уведено обавезно основно школовање за децу оба пола, савладаван отпор према школовању и укључивању у друштвени живот женске деце. До Другог светског рата у сјеничком крају било је 17 школа и неписменост становништва смањена на 70 %.

                   Салих Селимовић је у своју другу књигу Прилога о прошлости Старе Рашке укључио и три интервјуа објављена крајем 2013. и почетком 2014. године у којима у краткој и свеобухватној форми новинског израза за ширу јавност резими-рао основне резултате својих истраживања и разматрања о темама које се данас поново актуелизују и неретко искривљују због дневнополитичких интереса.

                   Аутор указује да су на неслози и невеликим разликама муслимана и православних страни фактори увек, па и данас, рачунали, градили и остваривали своје империјалне, глобалне интересе на штету месног становништва, што се прикривало и прећуткивало. На првом месту се прикривало српско порекло већине муслимана на југословенском простору. Прикривало се то и гушило и у социјалистичкој Југославији да се не би увећао српски национални корпус, што тадашњем руководству није одговарало. Ненаучни приступ табу темама стварало је нове тешкоће, опредељења и понашања у преломним историјским процесима и догађајима у корист старног фактора а на штету једних и других.

                   Предлажем да се рукопис Салиха Селимовића под називом Прилози прошлости Старе Рашке – Књига друга штампа као посебно издање.

 

 

                                                                                            Милић Ф. Петровић

                                                                                 историчар, архивски саветник