Проф. др Славољуб Т. Ђукић – О КЊИЗИ Неђељке Неде Ђукић Боројевић О ЗЛОЧИНИМА АРШИНОМ ИСТИНЕ – А БОГА ЗА СВЈЕДОКА
Проф. др Славољуб Т. Ђукић – О КЊИЗИ Неђељке Неде Ђукић Боројевић
О ЗЛОЧИНИМА АРШИНОМ ИСТИНЕ – А БОГА ЗА СВЈЕДОКА
Читалац има пред собом несвакидашњу књигу у форми романа, карактеристичног по много чему, али исто тако и различитог од многих других са сличном тематиком. Припада књижевном правцу реализма, оног психолошког из друге половине 19. вијека који је већ био закорачио у модернизам, а који су својим дјелима посебно обиљежили легендарни руски књижевници Лав Толстој и Фјодор Достојевски, јер је цјелокупна тематика од „а“ до „ш“ истинита са становишта ликова, времена и простора. И не само истинита, него је по том основу овај роман и својеврсни документарац, зато што у њему није измишљен ниједан догађај, ниједан лик, ниједан гријех. А вријеме дешавања није тако много у дубини прошлости, али јесте мутно, мукотрпно и веома сурово.
Док се чита овај роман, стиче се утисак – да су у души ауторке васкрсли родбинско – завичајни гени, те надахнуто и са пуно љубави у ову књигу она уромани своја сазнања о Васојевићима и њиховом поријеклу на истоименом подручју, о судбоносним бојевима, уз помињање у најкраћим цртама неколико изузетно знаменитих и заслужних личности. У сету Милојевих смотуљака о Васојевићима и Васу Ножицкоме, налази се и запис предања о петорици Ђукића, за које се на простору Васојевића сматра да су потомци Вуке Ђукина, што се у потрази за бољим животним условима доселише на простор Велике Сочанице и ту формираше Заселак са братственичким именом Ђукићи које се тако зове и данас. Ту су се Ђукићи оватанили, склапали бракове, добијали пород и популационо ширили до формирања више родословних грана које се сматрају посебним братствима, а сва збирно племеном Ђукића на простору Велике Сочанице.
У сржи романа су сурова људска страдања из времена Другог свјетског рата и ратова из деведесетих година прошлогa вијека на простору СФРЈ коју Америка са својим савезницима тотално растури, а недужна страдања Срба назва колатералном штетом. Приповиједачки тандем је просто „уигран“ за дијалог – педесетогодишњи Милоје и од њега за један пас (кољено) старији Алекса. Њих двојицу везују догађаји, и то, нажалост, они трагични, тужни и веома болни, тако да чим се било којим поводом сретну – не могу да одоле, а да не прозборе о нечему што је у њима, а већ у мислима спремно да се каже, ради незаборава.
У сплету догађаја, кроз читав роман се прожимају, а често и сучељаљвају двије кључне карактерне особине личности – истина и гријех. Истина је увијек једна и једина, али она не тако ријетко има дуг и трновит пут до њеног испливавања на свјетлост дана. То су ваљда и разлози због којих је ауторка дала назив роману БОГ НАМ ЈЕ СВЈЕДОК, а сам Бог јој подари креативну снагу и надахнуће да овим романом сав тај сплет сурових догађаја драмски обликује и представи читаоцима – аршином истине.
Почетак драме је испраћај на вјечни починак младог борца Вукана, који тек што бијаше закорачио у пунолетство, убише га повампирене Туђманове усташе 1992. године. За вука јагње је увијек „криво“ – јер му наводно мути воду узводно. Тако нешто би се могло рећи и за Вуканов „гријех“. А Вукан је „грешан“ што је Србин, православац и што је стао у редове одбране. По васојевићком обичају, дворење убијеног Вукана траје до дубоко у ноћ. А након што у поодмаклој ноћи сви одоше својим кућама да се одморе, поред Вукана остадоше само Милоје и Алекса – да по навици пребирају по прошлости. Милоје се хвата својих смотуљака хартије са записима, и Алекси чита редом све што пише у њима, а затим се истим поводом између њих одвија дијалог и осликавају носиоци догађаја. Тако се наставља и након сахране наредног дана, послије седмице, четрдесетодневног помена, полугодишњице и годишњице – довољно времена да им ништа не промакне, а све ради истине и незаборава, да потомства памте.
У мноштву страдања и патњи душу читаоца овог романа највише фрустрирају два изузетно драматична догађаја из периода НОП – а (поглавља V и VII). Наиме, ауторка романа је непристрасно и аршином објективности систематично укомпоновала и уроманила драмском експозицијом породичне драме, онако како је видјео њен разум и осјетила њена душа – потресно за читаоца, али и истинито, да би, чини се, на крају одахнула што се, најзад, овом књигом јавно обелодањује та сурова истина. Тако, на примјер, у једном смотуљку Милоје пронађе запис и поче да чита Алекси (V поглавље) – како је усташки поглавник ухапсио Божа Стјепанова (потом и његовог сина Петра) зато што се на јавном мјесту изјаснио против унијаћења православаца у свом селу под присилом. А након што тај „пргави“ Божо у једној прилици рече – Да је мањи гријех да било ко од Срба падне од његове руке, него да падне под крст Анте Павелића, ближњи рођак га издаде усташама, те тако учини неупоредиво већи гријех од Божа, јер је то уједно и саучесништво у злочину. Али, иако сви сељани знају име тог издајника, чак и „свако дијете у Мајданишту, то је опроштено, али није заборављено” – нико не помиње његово име „због срамоте, а и да се не би потомства завадила”. А највећи гријех су свакако усташке пријетње и присиле за унијаћење, хапшење и депортовање Божа са сином Петром и Петровим шурјаком Душаном Новаковићем у Јасеновац, то највеће српско стратиште на балканском простору и југоисточној Европи у току Другог свјетског рата. Наравно, гријех је и ћутање о свему томе. А зашто и из којих побуда свој издаде свога, то је опет други проблем из области патологије личности, којима то сурово вријеме помути разум. Божове, Петрове и Душанове кости данас, заједно са стотинама хиљада других исто тако невиних жртвава тамнују у јасеновачкој масовној гробниици, а њихова фосфоресценција опомиње – да се тако нешто више никада не понови. И док читалац прати све то о чему се чита, или приповиједају Милоје и Алекса – сваки стручак косе се увертикали, а туга и језа прожимају сваку ћелију тијела. И све што кажу је у знаку порука и поука, а они својим изгледом, понашањем и начином приповиједања, уз повремену капљицу и кафицу – читаоца не пуштају да направи предах у читању.
И само што се приведе крају приповиједање о страдању Божа Стјепановог са сином Петром и Петровог шурјака Душана Новаковића, читалац се у VII поглављу сусреће са исто тако тешком судбином друге породице Ђукића, чији су жртве два рођена брата – Божо и Станоје Јаковљеви. Божо је на самом почетку рата приступио партизанском покрету, а Станоје је остао опредијељен и привржен светосавском православљу, краљу и краљевској војсци, чији војници се зову четници. Припадност тој формацији током рата, и одбрана од фашизма за оновремене усташе НДХ то бијаше „гријех“, али – те 1941. године, из засједе покосише рафалом и партизана Божа код Гребља док се по зимској цичи враћао кући са дужности да се мало угреје и одмори. Али, смрт и није нешто најгоре. У овом случају много је тежи гријех почињен од стране усташа након неуспјелог присиљавања старог Јакова, Божове жене Петре и снахе Јоке – да потврде идентитет Божов. Али оне стегоше срце и у тешком болу рекоше да то није он. Затим усташе убише старог Јакова, ту поред храста гдје му се и гроб отвори, а потом мртвог Божа у партизанској униформи са шмајзером преко рамена – возише по снијегу на волујским санкама кроз село у знак пријетње шта Србе чека – уколико се не одрекну православља и не прихвате унијаћење. И најзад најтежи гријех усташе учинише кад одвезоше Божа некуда да му се гроба не зна.
Трагична судбина је стигла и Божовог брата Станоја, али не од усташа него од партизана и поратне власти, јер је и за њих био „грешник“ због припадности четништву које се током НОП – а борило против окупатора. Поратне власти наговараху Станоја да се преда, али он им не повјерова, нити насједе њиховим манипулативним обећањима, јер им је прозрео намјере, а досадило му је скривање по беспућима, па себи и још четвоорици својих другова пресуди активираном бомбом – тамо на вјерној планинској груди која их је чувала и пружила им уточиште. Ту су им и данас кости, јер њиховој родбини партизанске власти не дозволише да буду сахрањени на локалном гробљу, а Удружење равногорског покрета, 2010. године подиже им спомен плочу баш ту гдје им почивају кости. Поштено и нека врста утјехе за њихове породице и друштво, да се не заборави, па нека историја, она непристрасна са научне временске дистанце, донесе суд истине о њиховој борби и идејама за које су се борили.
Наравно, роман има и својих блажих емотивних тонова који читаоца просто опорављају од поменутих стресних сцена. Пажњу посебно привлачи љубавна романса и хармонија породичног живота двоје заљубљених, Димитрија и Косане, која резултира браком (Xпоглавље). Колико се воле, просто срећом одише и све што је у њиховој близини. Љубав, узајамна пажња и веза је међу њима – каква се ријетко срета, поготову на сеоском подручју. И сви су се дивили њиховој срећи и доживљавали је као узор срећног брака. Али и ова романса, иако примамљива, има за читаоца нежељени исход – разлаз, разочарење и апатичност која је захватила Димитрија, јер га усамљена Косана у фази распламсале младалачке снаге и потенције за љубав – напушта и прихвата Аврама, и коначно одлази с њим. Сви су запањени тим случајем, посебно Косанина јетрва Ружа која се са њом слагала, као да су биле рођене сестре. Но, виновник овог разлаза је Димитријева жеља за бољим материјалним животом, јер хтједе да привриједи својој породици мало више од насушног хљеба, те оде на приморје да физикалисањем на грађевинама заради новац којим би купио волове да обрађује свој посјед.
Веома је занимљиво и приповиједање о Љубици, младој удовици Петра Божова, јер и према њој је судбина била неправедна, остави је без мужа и са једним дјететом. Иако бијаше млада, лијепа и допадљива – не хте се удавати, нити починити морални гријех, већ оста доживотно вјерна свом покојном мужу и посвети се гајењу свог јединца сина. Док се са сјетом присјећа њеног лика, Алекси се одједном озари старачко лице, те не мога прећутати једно лијепо присјећање о њој – док су били обоје млади. Случајно ју је био запазио у потоку где сњежно бијелим ногама гази конопљу. Допаде му се јако, исповиједа се он Милоју, и хтеде јој прићи, ал’не имаде храбрости, те је само позва да заједно сједну, али она не прихвати, рекавши му: „Шта би могао неко помислити о њима кад би их видео заједно, иако они ни лук јели ни мирисали нијесу”. Али, Љубица је била, кажу, гостопримна жена. Сваког добронамјерника је домаћински дочекала и испратила, а највише је учинила за незбринуту дјецу. Иако је имала скучен простор у тој својој кућици – она је прихватала и хранила много незбринуте дјеце. А дјевојкама и младим женама је неријетко давала савјете – како треба да се односе према мушкој страни, посебно када им они нуде баснословна обећања.
Но, и у завршном дијелу романа, сваки тренутак врви од лоших вијести које учестало пристижу једна за другом. Милоје се ухватио за главу објема рукама, након што сазнаде пред црквом да су на Теслићком ратишту погинула два Радева сина – Миленко и Недељко, а Симо погину још на почетку истог рата. Та вијест јако погоди Милоја, иако њихов отац Раде, звани Цар није био омиљен у братству и селу као секретар „народне власти“, али му је жао његових синова – јер нијесу они грешни. Рекоше ту да је тешко рањен и Миливоје Благојев, одваљено му раме. Такве вијести просто су скоро свакодневне, и црквена звона се таквим поводима често оглашавају, а молитве упућују страдалницима у рату. Зато више никоме није до весеља, те се и крсна слава, и Божић, и Васкрс обиљежавају скромније него икада раније, и са мање гостију. Али се обичаји и послови, они свакодневни и сезонски не запостављају и посвећује им се пуно пажње. Тако им није промакло ни да оду код Саве до казана гдје се такође много чега присјете и прозборе узајамно уз свјежу казанску капљицу.
На крају романа у оквиру годишњег помена ауторка открива идентитет Вукана прелијепом фотографијом која је урађена на његовом споменику у Гребљу испод које пише Триво Б. Ђукић.
У више ситуација кроз драмски дијалог у књизи Милоје и Алекса се питају, и не само они – да ли бројни усуди васојевићких предака нијесу узроковане гријесима који они учинише. Јер, гријех учини Вожд Карађорђе (чији је ђед Јован Радулев живјео у Краљима код Андријевице) када наложи да се убију његов брат и отац, зато што су се противили подизању Првог српског устанка против Турака, плашећи се неуспјеха и турске одмазде. А Карађорђу се тај његов гријех врати као бумеранг – скрати га за главу, вјенчани кум кнез Милош Обреновић и понесе његову главу на дар султану у Истамбул, не би ли тако са њом што ушићарио у интересу Србије.
А онда су услиједили и други гријеси, знани и незнани. Можда су они узрок усудиима који кроз историју прате Васојевиће, па тако и Ђукиће у Великој Сочаници. Ово „можда“ јесте повод за размишљање, не само о гријесима, односно злим дјелима, тамо гдје их је било. Међутим, некад се свјесно прави гријех зарад вишег и општег интереса, јер свако убиство јесте гријех, али ако је наметнуто, те се чини у ситуацијама личне, или колективне одбране од јачега... оно има и своје оправдање. И Раде Ђукић почини убиство у судниици бјелопољског суда – зарад правде и одушка напаћене душе, али тај његов чин освете налази оправдање у Његошевој синтагми: „Зло чинити од зла се бранећи – ту злочинства нема никаквога”.
Но, већ самим насловом романа БОГ НАМ ЈЕ СВЈЕДОК, почињене злочине над Ђукићима у Великој Сочаници ауторка препушта Богу, једином свједоку којем се вјерује – како би осликана истина у роману добила Божју потврду, а невино страдале душе – Божји благослов и спокој за своју душу.
Због свега тога – топло препоручујем овај роман за објављивање.
Јануар 2019. у Краљеву
