logo3

ПРОФ. ДР МОМИР БУЛАТОВИЋ „ИНФОРМБИРО У ЦРНОЈ ГОРИ”, НОВА КЊИГА ДРАГАНА РАДЕВИЋА

„ИНФОРМБИРО У ЦРНОЈ ГОРИ”, НОВА КЊИГА ДРАГАНА РАДЕВИЋА

Porodične priče o kojima se radije ćuti

Момир БУЛАТОВИЋ

Породичне приче о којима се радије ћути

Драган Радевић је о Информбироу написао више него било ко други, он први објављује размјере тог злочина, поименце наводећи егзекуторе и жртве -

Пише: Проф. др Момир БУЛАТОВИЋ

Прича о сукобу поводом Информбироа у Црној Гори никада није у потпуности и до краја испричана. Вјеровато и неће бити, упркос све бројнијим покушајима да се она, барем дијелом расвијетли.
Она, на неки начин и огољена до своје суштине, представља класичну прљаву породичну тајну. Мисли се на неки догађај из прошлости који је толико сурово бесмислен, зао и глуп, који обиљежава живот неке фамилије, а о којем се најрадије ћути. Или, на чији се помен разговор прекида и очима дају знаци о непожељности његовог наставка. „Да не чују ђеца!”.
Крајем осамдесетих година прошлог вијека, десиле су се дубоке промјене унутар постојеће (једнопартијске структуре) у Црној Гори. На чело Савеза комуниста дошли су „млади, лијепи и паметни” реформатори који су довели до настанка вишепартизма у Црној Гори. Тада се, као једно од првих и важнијих питања будућности Црне Горе, испоставила и потреба свеобухватне рехабилитације „информбирооваца”.
Тај је захтјев најупорније и са највише аргумената износио Милинко Стојановић, предсједник новоформираног удружења голооточких жртава. Из његових књига и свједочења осталих сапатника, прокуљала је мрачна истина о једном времену и људима који су још били на животној сцени, а чије тадашње понашање није дало ни наслутити какве звијери могу бити неки људи, када су прилике око њих посве ненормалне.
Рехабилитација има два чина. Први је једноставнији и бржи. Састоји се из политичког става, декларације Скупштине Црне Горе, којом се осуђују претходни поступци и, генерално, скида терет кривице која је, колективно и појединачно, приписана жртвама времена и ондашњег терора безумља и људске нискости. У ондашњој великој Југославији, то је урађено прво у Црној Гори, а тек накнадно у осталих пет република. Ваљда је то било и оправдано, с обзиром да је лудило под именом Информбиро, највише захватило управо ову, најмању, а доказано историјски најбунтовнију југословенску републику.
Други чин је рехабилитација појединца. Она тражи судски поступак, са конкретним доказима и свједоцима њихове ондашње (набијеђене) кривице. У ствари, она налаже отварање оне Пандорине кутије која се зове досијеи службе безбједности (Удбе). Свемоћне Удбе која је и тужила, и судила, и извршавала пресуде, при томе користећи гестаповске методе и његову мрачну симболику (кожни мантили и дубоке чизме).
Суочен са захтјевом да се отворе тајни досије, замолио сам свог (непрежаљеног) пријатеља Павла Булатовића, тадашњег министра унутрашњих послова Црне Горе, да погледа архиву и да, као човјек у чију бих се памет и поштење увијек могао заклети, каже да ли, када и како треба те мрачне тајне изнијети на виђело дана.
Павле Булатовић је томе посветио неколико дана, а када смо се срели на његовом се потамњелом лицу видио ужас и гађење.
„Слушај, рекао ми је, ако хоћеш нови братоубилачки рат у Црној Гори, нареди да се досијеи отворе за јавност. Не би могао да вјерујеш ко је све кога и због чега потказивао и колико су бизарни разлози били довољни да се човјеку одузму слобода и сам живот. И то не било коме, већ махом угледним, часним и прекаљеним борцима за управо ту државу и такав систем који их је бацио на животно дно.”
Павлов савјет је преточен у званичан државни став. Када сам представницима удружења голооточких жртава саопштио да њихов захтјев неће бити испуњен, а након што сам рекао и због чега је тако одлучено, наишао сам на (за мене изненађујуће) брзо и потпуно прихватање.
Тако је случај „Голи оток” дошао у стање мировања са становишта државне политике. То неприродно стање је наизглед одговарало и једнима и другима. И жртвама и џелатима. Да ли је то било могуће? Очигледно је било. Како је то било могуће? Па било је, јер је у питању била Црна Гора. Црна Гора у којој се десило такво и толико зло, па је онда било и могуће и да га прекрије такво и толико прећуткивање.
У међувремену су се појављивале књиге које су свједочиле о тим мрачним временима. Једна од њих је и ова коју је написао Драган Радевић. У дугим пријатељским разговорима које сам водио са аутором док је савладавао сав ужас изворне грађе из тих злих времена, схватио сам колико је тешко писати о Информбироу у Црној Гори на основу изворне грађе.
Драган Радевић је о Информбироу написао више него било ко други. Коначно, он први објављује размјере тог злочина, поименице наводећи страдалнике и жртве. Али, Драган Радевић, зналачки и људски, прећуткује и не износи бројне болне истине. Он их само наговјештава и оставља читаоцу да, у мјери своје унутрашње снаге, развије причу коју он тек наговјештава. Лично бих волио да је био одређенији. Чини ми се да би бол читаоца у том случају био мањи. Или ми се само чини?
Послије читања оваквих књига нормалан човјек или полуди или постане паметнији. Знам да је намјера аутора била да читалац крене овим другим путем. И ја сам, мада са великим напором, пристао да га послушам. Прихватио сам ово штиво као наук за памет, а не као средство безнађа.
У енглеском језику постоји ријеч која најбоље описује овај период црногорске стварности. Она гласи малице, а преводи се као „зло у нама”. Нека би драги Бог дао, да на нашем бесловесном путу европских интеграција, прво препознамо ову ријеч и излијечимо се, не на европски, већ на наш црногорски начин, од зла које често и пречесто завлада нама самима. Са разлогом или (још трагичније) без њега.
(аутор текста је био предсједник Црне Горе 1990-98.године, предсједник Савезне 
Владе СР Југославије 1998-2000.године)

Преузето из дневних новина ДАН