ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ''ХРОНИКА ШЕКУЛАРА'' ПРОТЕ АНДРИЈЕ ПОПОВИЋА У ШЕКЛУЛАРУ НА ИЛИНДАН 2018.

ГОВОРИ МИЛОША ПОПОВИЋА И ГОРАНА КИКОВИЋА У ШЕКУЛАРУ 

Говор теолога и правника Милоша Поповића, праунука проте Андрије Поповића на промоцији књиге „Хроника Шекулара“ на сабору у Шекулару на Светог пророка Илију, 02. автуста 2018. године

Ваше Преосвештенство, уважени скупе, господо српска, драги моји Шекуларци и пријатељи Шекулара! Помаже Бог! Срећна нам слава! Срећан нам празник, спомен на Светог пророка Илију, срећан нам данашњи сабор!

Дозволите ми да Вам се обратим као праунук проте Андрије, као приређивач и издавач књиге „Хроника Шекулара“ од проте Андрије Поповића. Најтоплије захваљујем Савјету Мjесне заједнице Шекулар и Црквеном одбору што су организовали ову промоцију. Чујте ме моји драги Шекуларци, нека ме чују и ова наша брда да ми је част и радост у души и срцу да говорим пред Вама, о мом великом прађеду, Шекуларцу, свештенику, ратнику и свештеномученику проти Андрији. Налазимо се пред црквом Светог Јована Крститеља у којој је прота Богу служио и пред спомен-плочом Шекуларско-требачког батаљона с којим је прота многе битке војевао. Овом промоцијом књиге обележавамо спомен на проту Андрију, као и спомен на 75-огодишњицу његове мученичке смрти. Овом књигом, ми потомци одужили смо дужни дуг проти Aндрији и подигли смо му још један споменик, трајни и незаборавни.
Прота Андрија је поникао, као што знате, из знамените свештеничке породице, из братства Поповића, на шире Живковића, из ломног Шекулара. Рођен је 28. октобра 1869. године у Шекулару од оца Сава, свештеника и мајке Магре, рођ. Пешић. Основно образовање је стицао у родном Шекулару и Андријевици. Још као ђак истицао се својим јунаштвом у окршајима са Арнаутима, Руговцима. Двогодишњу богословску школу је завршио у манастиру Острог. После женидбе са Миленом рођ. Вуковић, рукоположен је за свештеника 12. јуна 1890. године. Био је постављен за пароха шекуларског на парохији коју је наследио од свог оца Сава. Пуних 30 година, прота Андрија је служио свом роду и Цркви на парохији шекуларској од својих Шекулараца цијењен и поштован. 
Поред своје парохијске службе, обављао је и дужност војног свештеника у Шекуларско-требачком батаљону под командом знаменитог капетана Мила Кењића. Са својим батаљоном учествовао је у Првом и Другом балканском рату на ослобађању од турског ропства и бугарских напада. У првом светском рату, Европском рату, прота је био војни свештеник Дечанске бригаде и Лимске дивизије. Био је учесник знаменитих бојева на Гласинцу, Викри, Добруну и Суводолу. У свим бојевима против Аустријанаца, прота је показао велику храброст, те су га његови саборци звали и „поп јунак“. После капитулације Краљевине Црне Горе јануара 1916. године, прота Андрија је интерниран у злогласни логор Нађмеђер у Мађарској. На интервенцију митрополита Митрофана Бана, био је ослобођен и вратио се у родни Шекулар, те одлази у комите у борбу против окупације аустријске војске. Крај рата и ослобођење дочекује у комитском покрету. 
После рата, прота је дао свој допринос у насељавању Шекулараца и Васојевића на Косову и Метохији. После 30 година преданог рада на парохији шекуларској, са бројном породицом населио се у Исток, у Метохији и преузима парохију источку маја 1921. године. Истим жаром и прегалаштвом учествује у свим сферама друштвеног живота у Истоку. Био је председник Школског одбора, председник Аграране заједнице, члан управног одбора за изградњу народног дома у Истоку. Као печат свог мукотрпног рада на парохији источкој, прота Андрија је дао велики допринос у изградњи цркве Светих апостола Петра и Павла у центру Истока. Као први председник Одбора за подизање цркве, учествовао је у изградњи са својим сином попом Владетом, заједно са својим парохијанима и добротворима. На парохији источкој замењује га син, поп Владета фебруара 1928. године, а прота Андрија као свештеник у пензији и даље активно учествује у раду парохије источке и друштвеном животу у Истоку. Прота је био цењен и уважаван од својих парохијана у Истоку и околним местима своје парохије и свима је служио као пример својим животом и службом Богу и роду. 
Прота Андрија није напустио свој Исток и своју парохију у страхотама Другог светског рата. Остао је да брани свој дом, свој народ својим присуством и примером. Храбро је пркосио Арнаутима, којима је сметао на њиховом путу уништавања свега српског и православног. Његова кућа је служила као уточиште за избегли народ и нејач. Велики прота Андрија је мученички страдао на празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра 1943. године. Иако је био упозорен да постоји план за његово убиство, прота Андрија није хтео да напусти своју кућу и Исток. Прота је убијен, мучки, са седам куршума од стране дивље арнаутске банде у својој 74-ој години. Постоје сведочења да је прота Андрија сахрањен под куршумима на старом источком гробљу. Тако је завршио живот овај велики човјек, свештеник, ратник, Шекуларац.
Прота Андрија Поповић је добио за своје заслуге следећа одликовања од војнограђанских власти: Златну Обилића медаљу за храброст, Орден за пријесто и отаџбину краља Николе I, медаљу Освећено Косово 1912. године, Ратни крст 1913. године, Ратну споменицу краља Петра I Ослободиоца од 1914 – 1918. године и орден Југословенске круне. 
Са својим протиницом Миленом, прота Андрија је изродио шеснаесторо деце. Вечан му спомен!

Част ми је и задовољство да један примерак књиге „Хроника Шекулара“ поклоним Савјету Мјесне заједнице Шекулар и брату Веску Давидовићу, као израз захвалности је што је организована ова промоција и ради чувања трајне успомене на проту Андрију Поповића у његовом Шекулару.

О књизи је говорио историчар Горан Киковић, потпредсједник СО Беране који је истако следеће :
У Шекулару живе “мрки и пуна срца људи“-записали су путописци.
Преосвећени владико Јоаникије, часни оци Српске Православне Цркве, општински главари, драга и поштована браћо Шекуларци, нека нам је прије свега срећна слава Свети Илија громовник који наш небески заштитник пред Господом.

Имам посебну част и задовољсто да данас кажем коју ријеч о књизи „Хроника Шекулара“ протојереја Андрије Поповића Шекуларца, свештеника, ратника и свештеномученика који је био свештенослужитељ Шекуларски пуних 30 година.
Андрија се са овом књигом поново након 75-година од његове мученичке смрти враћа у Шекулар међу своје племенике за које се молио Господу Богу у најтежим тренуцима њихове борбе за крст часни и слободу златну.
Овом књигом потомци су одужили дуг проти Aндрији и подигли му још један споменик, трајни и незаборавни. Јер смо ми овдје њему и команди Шекуларско-требачког батаљона 2013. године подигли заслужно спомен обиљежје које треба све нас да опомиње чији смо потомци . Што би рекао наш блаженопочивши патријарх Павле:
“Увек имајте у виду чији сте потомци и сетите се којим су путем ишли ваши преци да би стигли у Царство Божје, увек као људи и као народ Божји. Тим путем да и ми идемо и да заиста будемо достојни потомци својих предака. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.“
О Шекулару су писали познати научници и публицисти: Др Радослав Јагош Вешовић, Марко П. Цемовић, др Мирко Р. Барјактаровић, поп Богдан Лалевић и Иван Протић, Андрија Јовићевић, Павел Аполонович Ровински, Јован Цвијић, Милисав Лутовац, Миомир Дашић, Благоје Шарић, Радоје Кастратовић, Голуб Бракочевић, Раде Бракочевић, прота Андрија Поповић и други писци и путописци.
Познато је да су Шекуларци најстарије плeме на овим просторима, што потврђује писање проте Андрије Поповића у књизи “Хроника Шекулара“ коју промовишемо данас на овом вјековном саборишту Шекуларског племена одакле се крећало у борбу за слободу јер Шекуларци као и остали Срби никада нијесу нападали туђе већ бранили своје територије и границе.
Прота Андрија пише : “Границе војводства (Војводине) Шекулара у доба Војводе Петра Шекуларца биле су: са западне стране граничило се је са Морачанима и Кучима, а са сјевера на Корита (Пештер), Панчаре и Буђево, са истока поврх Пећи и Дечана, а са југа Проклетијама.
Сви истраживачи и писци историје Шекулара су сагласни да је Шекулар старо српско племе које се помиње још у “Дечанској хрисовуљи“ и у Повељи манастира Бањска са Косова. Колики је био значај Шекулара у средњовјековној српској држави говоре и стихови из народне пјесме “Маргита ђевојка и Рајко војвода“који гласе: “На ономе ломном Шекулару, онђе бјеше Петар Шекуларац, а на Скадру на рјеци Бојани, онђе бјеше Вукашине краљу“. Историја је забиљежила послије војводе Петра и друге знамените јунаке: војводу Дашу, кнеза Вука и Комнен барјактара који су успјешно бранили територију Шекулара од упада злогасних Арнаута и Климената и других завојевача.
Крварено је на шекуларским границама и сваки педаљ границе је обиљежен, што нам још и данас говоре мрамори на Мокри, Шекуларској ријеци, Ваганици, Глођији… Описао је то у овој Хроници о Шекулару прота Андрија јер је ова књига о његовим Шекуларцима кроз вјекове. прота Андрија Поповић, је у овој књизи како рече и професор Калезић, овдје су приређивачи истакли краће текстове, његову биографију, па хронику Шекулара, затим његове службене бесједе, ратни дневник који чува аутентичне и драгоцјене податке којих – или многих од њих можда и нема у државним архивама, или ако их и има, не тако детаљно, па преписка и, најзад, фотоприлози – документарних текстова и бројних лица – прате и њихове породице уже и шире. Све су то прилози у самој књизи и историји Шекулара и шире, и овако су ушли у историјску литературу за читање и увид у приступ архивској грађи. Него да вам не препричавам шта се у Хроници Шекулара налази ви ћете је узети и прочитати. 
Занимљиво је овдје истакнути колико је Шекулар по селима имао кућа крајем 19 вијека: На страни 36. Ове књиге пише :
…“Шекулар сачињавају ова села. Улица 36 кућа , Мезгале 39, Ћетковиће 28, Орах 25, Јашовиће 38, Масларе са Лекићима-Радмужевиће 42, Рмуше-Стране 16, Спалевиће са Булићима 34 куће. Тако да у Шекулару има 258 кућа. Село Ровца 60 кућа, 1884. Остало у турској граници и ослобођењем Балканског рата 1912. године потпало је општини Доњо-Ржаничкој, а све до 1884. године било је у општини Шекуларској и има сва права у шекуларске планине и шуме…“
Ево једног детаља са боја на Гласинцу од 27. октобра 1914. у којем је Андрија учествовао као батаљонски свештеник а описано је у овој Хроници Шекулара на страни 75: …“Враћајући се у свој баталеон чистим брдом, под највишу топовску, митраљешку и пушчану ватру непријатељску без икаквог заклона, говорили су попу Андрији војници и сам Радуле Балевић наредник и командир Мило Саичић “да се сагне“. “Што да се сагињем, да се двостручим, ако ме погоди овако ће мање бит рана“ то је попу био одговор који се данас у препричавању код војника говори.“… Е такви су били српски свештеници такав је био Андрија Поповић. Слава му. Вама хвала!-закључио је Киковић.
. Своје стихове говорио је др Петар Рмуш а у програму је учествовао и гуслар Боривоје Делетић.
Домаћини сабора су били Мјесна заједница Шекулар и Црквени општински одбор Шекулар.