logo3

Осврт на књижевно остварење ,,Корацима живота“ аутора Ратомира Јокића од Рада Живковића, новинара и писца из Београда, рођеног у Шекулару код Берана.

Осврт на књижевно остварење ,,Корацима живота“ аутора Ратомира Јокића од Рада Живковића, новинара и писца из Београда, рођеног у Шекулару код Берана.

Поштовани читаоци, пред вама је нова књига професора Ратомира Јокића, која је садржајно и тематски продубила жеље писца да, у односу на предходна остварења, широкој читалачкој публици још више и садржајније приближи време и простор у којима је провео живот. Ово аутобиографско дело, са измишљеним ликовима, најобимније је описало животни пут данас човека на прагу девете деценије, којим је он ставио печат на своје књижевно стваралаштво. Његове прве књиге биле су лака штива, са ведром тематиком, са доста шале,да би га живот натерао да следећим делима описује оно што се таложило у души - страдање, патњу и невољу. Зрелошћу у сваком смислу, самим тим и у интелектуалном, код Ратомира Јокића сазрела је и жеља да проговори о нечему што се, више деценија, на срамоту свих нас, прећуткивало и сакривало под разне крваве тепихе. Књижевно остварење ,,Корацима живота“ обрађује четири тематске етапе, које чине целину- ратне страхоте, одрастање и школовање, стварање породице и лагодан живот и НАТО бомбардовање и одлазак са КиМ.

Он је сведок највећег и најзверскијег покоља српског народа, на простору горњег Полимља, јула месеца 1944.године и то је, не само почетак овог и многих његових књижевних дела, већ и почетак његовог живота. Прве слике се не заборављају и што се човек више удаљава од њих оне пркосе законима логике, јер су све оштрије и јасније и то писац потврђује фотографским памћењем. Из описа тог језивог времена, подићи ће језа и оног ко чита, али и у свом том ужасу осетиће мирис топле погаче, коју је мајка главног јунака Желимира припремила незваном госту, испоставиће се крвнику. Култ оца у српском народу је јак, али култ мајке, који је нигде израженији него у нашим крајевима, одржава се и лебди од почетка до краја, не само књижевног дела, већ и живота. Мајка је заштитница, хранитељица, жртвеница и страдалница, која ни једног тренутка не бежи од те, од Бога дате, улоге и игра је са задовољством до краја. Мајка може све, може не само да сачува децу од крвничког ножа, већ и козу, сиротињску мајку у најтежим временима, која игра веома значајну улогу у преживљавању гладне, голе и босе деце по величким пећинама, шумама и потоцима. Пишчеве слике раног детињства завршавају се на згаришту породичне куће, где глава и стуб окупљене сиротиње (отац и мајка), за разлику од бројних величких и горњержаничких породица, задовољно констатују да су сви на броју и да ће, уз помоћ Бога, све надокнадити.

Слике из основне школе, јасно приказују жудњу главног јунака за срећом и слободом. Сваки нови дан је нова радост, а жеља за новим сазнањима и открићима полако потискује дојучерашње слике ужаса. Оне су све блеђе сваком годином школовања, јер их потискују бројне догодовштине, лепа дружења, прве љубави и живот у новој средини – у Пећи. За највећи број Величана, али и становника горњеполимских села, Пећ је био и остао најзначајнији транзитни град на путу ка успеху. Он је више од градића, ушушканог у подножју Проклетија, он је био родитељ генерацијама ђака из тих крајева. Он се прожима од почетка до краја готово свих Ратомирових књига и не треба да чуди са каквим књижевним усхићењем он описује све оно што Пећ чини јединственим и посебним. Ратомир је и оне, који никада нису крочили ногом непогрешиво прошетао пећким улицама и сокацима, у којима доминирају мириси топлих сомуна, водио читаоце на чувени корзо и на поклоњење у Пећку патријаршију, на место где се чува име наше свете Цркве, где је трон патријарха светосавског рода. Читалачки поглед је успешно усмерио ка висовима Проклетија и Чакора, испод којих се крију путеви и стазе, којима су генерације и генерације ђака и студената пролазиле на путу од сиротиње до господе. Заправо, та апстрактна срећа, у којој сви имају све и нико нема ништа, чини и то време и тај простор непоновљивим и неповратним. Мада је имао много разлога за мржњу, главни јунак је својим чињењем у роману потпуно демонтирао пишчеву душу, душу хуманог човека, романтика, југоносталгичара. Напротив, он воли и са великом радошћу се сећа незаборавних дружења са извесним Албанцем Салијом и бројним Албанцима, чији су најближи рођаци и комшије трајно осакатили његово родно место и суседно село. То је заправо оно што без изузетка упечатљиво ради Ратомир у свим својим делима – непрестано трага за људима у шуми нељуди и следи трајни завет неумрлог кучког војводе и великог српског писца и приповедача Марка Миљановог. И што је најзначајније, он то успешно ради, налази их и показује да људе ипак најпре треба посматрати какви су, а не ко су и које вере. Овде је интересантно и дружење у Пећи са бројном староседелачком породицом, чији отац ради тежак занатски посао и која живи у сиромаштву. Мада ни за себе нема довољно, главни јунак радо дели своје јабуке, парчад сланине и пршуте са том мусавом дечурлијом, чији развојни пут ваља анализирати у више књижевних остварења, а по књижевним моделима Јована Стерије Поповића и Бранислава Нушића. На крају, а и почетку ове приче из Пећи, вечита захвалност двојици станодаваца, који једног сиромашног величког дечака нису одвајали од своје деце, сећање, које говори да добри људи добро дело никада не заборављају.

Емоцијом, која је веома изражена код писца, главни јунак крчи пут ка успеху и на том путу, у возу који саобраћа у непознато, среће особу која ће оставити неизбрисив траг у његовом животу, бити веран и одан пратилац на путу посутим негде трњем, а негде цвећем.Језгровитом причом, препуном оригиналних детаља, Ратомир Јокић је кроз лик Желимирове сапутнице Ружице описао све оно што чини женом у правом смислу те речи једну дичну Српкињу из Ораховца, са Косова и Метохије. Ружица је његова Косовка девојка, која брижно мотри на сваки детаљ, стрепи и бди над породицом и увек при руци држи крчаг, којим Желимира крепи и освежава после ожиљака из животних битака. Она га прати у стопу, из места у место, корак у корак, са њим ради, ствара породицу и даје му подршку да преболи смрт браће и родитеља. Она неће да оде ни када сви одлазе, већ чека Његову одлуку, спремна и да погине ако је потребно. Ништа јој тешко не пада, па ни оно најтеже да све напусти у луксузном стану у Приштини и крене са Њим и децом у неизвесност. Да крене од нуле, да смогне снаге и издигне своју породицу из муља ужаса, насиља и неправде. Ружица је заправо највернија копија два оригинала – своје и Желимирове мајке,жена које су саздане од таквог материјала да могу издржати све напоре, сва искушења и свакакве ударце. Док она све то стојички прима и трпи,Желимиру се поново враћају слике ужаса и страхоте. Боже, јесу ли ово они исти што је мајка дочекала топлом погачом, најели се и напили, а онда кренули у крвави велички пир ? Јесу ли ово оне комшије са којима делисмо последње парче кукурузе и сира, а данас хоће да ми униште све што имам, јесу ли... Серија питања на која није знао ни сам одговор. Још више га је збуњивала искреност дојучерашњих комшија Албанаца да они више нису комшије, колеге и пријатељи, јер тако мора због безбедности њихових породица. Сурова истина је испливала на површину, а са њоме и сав људски талог и отпад,не само шиптарски, већ и српски, који је својим чињењем и нечињењем допринео великој српској трагедији и егзодусу Срба на К и М. Кроз лик главног јунака, Ратомир Јокић исказује сав бол рода свога, али и излива жуч на превару, издају, незахвалност, похлепу, неваспитање, непросвећеност,непоштовање и све оно што је супротно моделу онога што је учио и што је преносио генерацијама ђака у Клини, Приштини и Подгорици. Он још не верује да је преварен и обманут од стране оног коме је помогао кад није имао ништа, једног из гомиле мусаве дечурлије из пећке махале. Он га и даље брани од напада других и нада се да ће се ваљда сетити оних тврдих величких јабука и укуса сланине и пршуте и помоћи му када је у невољи његова породица. Уосталом, то некадашње мусаво дериште му је, приликом сусрета у Београду, рекло да му и даље цури вода из уста кад се сети тога ?! Не Желимире, не Ратомире, тај и њему слични су се из петних жила трудили да трајно забораве родну уџерицу у пећкој махали и укусе из Велике и то обојица прихватите као болну и сурову истину. Ако вам је било шта нејасно, обојица у шаке сабрана Стеријина и Нушићева дела и све ће вам се само касти.

На самом крају овог књижевног остварења, Ратомир нас је, кроз ликове Желимира и Ружице увео у последњу етапу њихових живота, последње животно одредиште, долазак у Београд. Тешко привикавање на живот у двомилионском граду и сазнање да сви негде јуре и журе и нико никога не познаје. У окружењу деце и унучади, Желимир и Ружица живе један нови, мање присан и комуникативан, живот, чију хармонију прекида Ружичина изненадна смрт. Данас, у самоћи, док му не дођу деца и унучад у посету, Желимир листа албум успомена, слаже слике, тражи одговоре на бројна питања и констатује пролазност живота и актера у њему. Можда се нечег новог сети,можда је нешто и заборавио да каже, што ће натерати професора Ратомира Јокића да га саслуша и открије му нешто што је остало у дну душе овог напаћеног и премученог књижевног јунака ? Лично ћу се радовати ако буде тако .

Слика може да садржи: Раде Живковић