НОВАК ВУЈАЧИЋ КЊИГА ГОРАНА КИКОВИЋА ''ПРЕЦИ И ПОТОМЦИ''
Пише Новак Вујачић
КЊИГА - МОНОГРАФИЈА ''ПРЕЦИ И ПОТОМЦИ''
АУТОРА ГОРАНА КИКОВИЋА
ЧУВАР СЈЕЋАЊА И САВРЕМЕНИ МУЗЕЈ ВАСОЈЕВИЋА, НАТОПЉЕН ЛИРСКОМ ЉУБАВЉУ
Монографија ''Преци и потомци'' аутора Горана Киковића, историчара, одскора је доступна читалачком аудиторијуму, и једна је од оних, како је у својој рецензији навео проф. др Милан Мицић, која је одраз историјског памћења једног народа, а која говори и о Удружењу ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране, чији предсједник је управо професор историје Горан Киковић.
Истакао је Мићић, да нема историјског памћења једног народа а да о том памћењу нико није бринуо. Историјско памћење је, каже, свијест о себи, о свом бићу, о коријену, о ономе што су људске заједнице јуче, данас, сјутра. Горан Киковић је, додаје Мићић, као вриједан хроничар свога краја и прегалац да остави потомцима слике предака, сабрао у књизи сву ону људску енергију која је у претходним годинама, на прелому вјекова и миленијума, чувала предачка завештања на простору гдје су се вјековима вјетрови историје сударали и гдје је сав немир историје на својим плећима поносно носио човјек беранског краја и Васојевића.
''Монографија о Удружењу ратних добровољаца, њихових потомака и поштовалаца, из Берана и њиховом 16-годишњем раду на очувању историјског сјећања јесте хроника напора вриједних појединаца да подсјете потомке на врлине предака. Да им укажу на предачки морални кодекс, да подсјете, забележе и опомену, да оставе траг о прецима, али и о свом напору да се предачке врлине не забораве. Саморазумијевање себе, свог бића и идентитета у географско-историјском простору беранског краја и Васојевића ову врсту напора чини племенитим послом, који је невидљив у тренутку, али јесте у времену. Као такав остаје и опстаје као чин вриједан пажње и дивљења, јер уграђује у мозаик памћења непрекидно нова подсјећања на старе врлине. Даје потомцима нову боју историјског постојања и самосазнања да смо беочуг у животу и времену и да се континуитет на једном историјском простору не постиже само непрекидним животом људских заједница у њему него прије свега континуитетом мишљења и морала, истовјетности са својим прецима'' – истакао је др Мицић.
Публициста Бранислав Оташевић, казао је, да је Монографија приређена у част сто година ослобођења Берана од Турака и турског ропства, те да у тематској разуђености монографије налазимо многе, први пут поменуте и у историјографији недовољно обрађене теме.
''Кроз редове ове књиге провејава став о вриједностима у друштву уопште. Види се сједне стране напор, самоодрицање наших предака у жељи да дођу до слободе, скидања јарма ропства с врата, а са друге стране настојање њихових потомака да сачувају успомену на њихово јуначко дјеловање. Посебне вриједности књиге су оне које говоре о потрби унутрашње кохезионе снаге сваког краја, сваке државе. Тако, он кроз опис и причу о храбрим људима из периода који описује, посредно саопштава да смо имали многе раздоре, неслоге, мржње до истребљења, цијепања и губитке територије и народа. У дијелу књиге Киковић аргументовано пише и о свим активностима које је Удружење ратних добровољаца 1912-1918., њихових потомака и поштовалаца Беране, имало од свог оснивања до данашњих дана. Стога је ова монографија и хроника дешавања на овим просторима'' –нагласио је у свом осврту Оташевић.
Поблициста и пјесник Давид Лалић, назвавши овај Киковићев рукотвор ''лирским музејом Васојевића'', казао је да је његово родољубље више и од тога –''шантићевско по страсној дубини. Било о чему да пише'', подвлачи Лалић, ''увијек му је на уму отачество, јер само су вјера и светиње вјечне и непролазне''.
''Горан Киковић је писац и истраживач наше прошлости који снажно и искрено осјећа свој народ, његову традицију, прошлост, обичаје, историју и културу. Ова књига је ризница народа која чува сјећања, она је порука да без познавања своје прошлости нема и не може бити никакве будућности. Циљ појављивања ове вриједне монографије је да се великим мозаиком догађаја и личности оствари богат сазнајни и емотивни доживљај који је донекле и мемоарског карактера. Јер, у њој се, поред предака, налазе и биографије потомака, који се, поносећи се својим прецима, држе крилатице удружења „Будимо добри потомци како би били честити преци“. Књига има сазнајно-научни карактер, а основни њен мотив је доживљај једног херојског времена и његових главних актера у дужем периоду. Аутор одаје почаст и дивљење прегаоцима који су у ратним условима сачували од заборава свој понос, јер треба замислити изгладњелог ратника који сједећи на снијегу албанских гудура, „руком коју не осјећа, биљежи свој живот'' – одсликава Лалић.
Подвлачи он, да читајући ову књигу која својим насловом говори да су преци и потомци повезани, видимо да без сазнања о прецима не бисмо знали за славне епопеје: Вртијељке, Мокре, Шекулара, Полице, Калудре, Вистора, Гребена, Дечана, Богићевице, Гласинца, Млађа, Брегалнице, Скадра, Мојковца...
''Овом књигом аутор нас подсјећа да смо народ снажног надахнућа и моралног наслеђа, са великим интелектуалним дометима и да смо храбар народ који живи и опстаје и у најтежим временима ропства. Кроз обиље фотографија и докумената књига нам даје слику и о раду потомака, који се сјећају са поносом својих предака, па се с правом за њу може рећи да је савремени музеј Васојевића, натопљен лирском љубављу'' – закључује Лалић.