МИЛОШ ВОЈИНОВИЋ -ТАДИЈА БОШКОВИЋ ''КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ У ЦРНОЈ ГОРИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1941-1942. ГОДИНЕ''
Милoш К Војиновић, Тадија Б. Бошковић
''КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ У ЦРНОЈ ГОРИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1941-1942. ГОДИНЕ''
(Издавачи : Митрополија Црногорско – приморска НИУ ''СВЕТИГОРА'' -Цетиње, КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА СРПСКОГ НАЦИОНАЛНОГ ВИЈЕЋА- Подгорица, НВО ''ДРУШТВО ЗА ИСТРАЖИВАЊЕ ЗЛОЧИНА НАД ГРАЂАНИМА ЦРНЕ ГОРЕ У ДРУГОМ СВЈЕТСКОМ РАТУ ''- Колашин 2017.)
ЛИЈЕВИ СКРЕТНИЧАРИ ЗАТВОРИЛИ МНОГЕ ДОМОВЕ И МНОГЕ МАЈКЕ У ЦРНО ЗАВИЛИ
Пред читаоцима је веома вриједна књига о још увијек не истраженим злочинима комуниста у Црној Гори и Херцеговини током Другог свјетског рата. Тема коју дотичу аутори Војиновић и Бошковић, јесте и широка и занимљива из угла времена у којем се дешавала и у којем се обрађивала. Познато је да су 1941. године сукоби у Црној Гори и Херцеговини, достигли кулминацију поготову на територији колашинског, Андријевачког и Беранског среза.
На тему Другог свјетског рата и сукобима од 1941. у њему на простору Црне Горе и Херцеговине описано је последњих година доста догађаја и злочина Комуниста али су озбиљно ову књигу написали и горе поменути аутори.
Како документовано описују Војиновић и Бошковић, комунисти послије слома Тринаестојулског устанка заводе страховладу и редом почињу убијати виђене људе. Тако су у Беранском срезу су убили прво Томицу Чукића, предсједника општине Будимске 6. новембра 1941. године, а следећих дана су убијени су у Андријевачком срезу, предсједник Шекуларске општине Батрић Божовић, па Васо Лабан, предсједник Полимске општине, и други виђени и угледни људи по Црној Гори. Насупрот комунистима групе официра бивше Југословенске војске формирају ''групе за заштиту народа'', ''гвоздену руку'' и друге организације. Говоре да не треба славити Русију и Стаљина, јер су они у савезу са Њемачком. Ови људи које ће народ касније назвати четницима, чвршће се повезују са покретом Драже Михаиловића у Србији и пропагирају његову поруку да треба сачекати и добро се припремити прије напада на окупатора, док су комунисти заговарали, послије напада Њемачке на СССР, да без одлагања и по сваку цијену треба напасти окупатора. Команин у свом роману ''Господ над војскама'' цитира Петра II Петровића Његоша (''С обје стране бесмртне војнике на гомиле видим поваљене''). Комунисти, послије слома устанка и реокупације Црне Горе од Италијана, продубљују диобе.
Комунисти пјевају:
''Петокрака са пет листа,
То је значка комуниста,
Петокрака са пет пера,
То је значка пролетера''
Док четници – националисти пјевају:
''Мртва глава, кости двије,
То је значка из Србије.
Сви четници Црне Горе,
За краља се Петра боре''.
Команин истиче: дијеле се браћа, дијеле се племена, дијели се народ.
Српски народ у Црној Гори до сада није знао за овакву диобу и трагедију. Једни друге називају издајницима а себе проглашавају спасиоцима народа и отаџбине. Команин у дјелу ''Господ над војскама'', истиче причу јунака овог дијела Павла Мркића ''Ову страшну уру Црна Гора не памти''.
О убиствима људи тих устаничких дана у Андријевачком, Беранском и Колашинском срезу и по читавој Црној Гори, Команин у поменутом роману каже: ''Комунисти убијају Бога, породицу, нацију, све тамане у име некакве револуције и партије''. Тих дана, каже Команин, пуниле су се по Црној Гори јаме, пећине, јаруге, вртаче, ријеке (...), нарочито у Колашину, гдје је 1942. формирано такозвано ''пасје гробље''. Ове догађаје комунисти су у послијератном времену звали ''лијева скретања''. Тих дана по Црној Гори шапатом се говорило о црвеном терору, којим су управљали Броз, Моша, Ђилас и остали џелати српскога народа. шапутало се о крвавој Дрини, која је ваљала српска тјелеса. Народни пјесник и гуслар, највећи у Срба послије Филипа Вишњића, Радован Бећировић Требјешки пјевао је да ће се српске кости дуго прозирати кроз воду и вријеме:
''Дрино, водо, бар једно столећес тебе Србин воде пити неће''
Лука Пајковић у свом дјелу ''Страдање и голгота 1941-1945.'' каже: ''Комунизам доноси људима ропске окове, колонијалну беду, крв и сузе''. Пајковић истиче да су комунистичке намјере избиле на површину одмах послије ослобађања Берана од Италијана 18. јула 1941. г. По сваку цијену су жељели, иако су били малобројни, да преузму власт у срезу Беранском. О томе да су националисти (четници) хтјели да воде мудру борбу са окупатором, након Италијанске реокупације Црне Горе, говоре и ријечи старог учитеља, предратног среског начелника Берана и некад посланика Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори Томе Јоксимовића, који ће касније бити члан Одбора при Штабу војводе Павла Ђуришића за политику и пропаганду.
''Дјецо моја, зима је на прагу. Окупатор је сувише јак да би смо рачунали на успех, и ми не смемо дозволити да непријатељ потпуно уништи овај остатак српског народа, него ви, који не смете остати у својим домовима, склоните се у колибе планинских села, а ми ћемо вас снабдевати храном и обавештавати о кретањима и намерама Италијанске војске, а чим пролеће дође, ми ћемо поново скупа на окупатора''. Комунисти су одбили понуде оваквих људи који су увијек радили за добро својега народа. Са Пајковићем и Команином се слаже и Слободан Вујовић у својим романима: ''Долазе убице'', ''Братоубице и оцеубице'' ''Јаме и јамари'', ''Мир праху вашем'', а братоубилачки рат је сликовито објаснио и приказао у роману ''Братоубице и оцеубице'' гдје Вујовић цитира свога јунака: ''Ја сам, Данило, остао вјеран времену. Свједок сам тирана који су на овој земљи свој крвати траг оставили и чије су наде биле да их вјечност и бесмртност неће оставити. Преко педесет година претварали су лаж у истину. Бијаху то људи без милости и стида, људи огрезли у безвјерју, блуду, мржњи, лажи, крвавих руку и зликовачког погледа. Сами су себе појели и као куга за собом оставили пустош. Докле год сеже људско памћење никада није дошло до такве патолошке мржње међу браћом, међу ближњима, као у вријеме комунистичке револуције коју је подстакла идеологија. Какав је страх претрпио овај народ од комунизма, његовог моралног амбиса, од њихове револуције која је гротеска, производ болесног ума, за шта смо ми криви, наша слабост, глупост и кратковидост. Рат се завршио а ми који смо преживјели, окретали смо се прошлости јер смо били уплашени оним што нам се десило. Као све што на свијету оставља свој траг, оставише и они свој, по томе ће их помињати потомство.''
У истом роману јунак Милош каже: ''Данас ти догађаји, сурови и крвави, дјелују нестварно, можда и због тога што се о томе дуго ћутало. Сваким даном све нас је мање, а мало нас је и преживјело. Неки кажу да је само братоубица и оцеубица у Црној Гори било преко двеста педесет. Те убице су себе прогласиле патриотама, мада су одбацили све што је било свето нашим прецима''. Колико су се они борили да истјерају окупатора свједоче и ријечи Милована Ђиласа:''Нијесмо били луди да се са Нијемцима бијемо, него нам је стало било да власт ћапимо...'' Кроз све ове примјере Вујовић у својим дјелима оптужује комунисте да су криви за грађански сукоб 1941. У Андријевачком и Беранском срезу и у цијелој Црној Гори, у којој се све до данашњих дана води расправа ко је крив а ко је био у праву тих ратних година од 1941. до 1945. године о томе се споре и историчари и књижевници и сукоб њихов око овог сукоба и данас траје.
Има случај мојег стрица Вељка кога су убили у тзв. ''лијевим скретањима'' комунисти на челу са Вукајлом Кукаљем као седамнаестогодишњака ''ни кривог ни дужног''. Са њим су невино страдали и Панто Мирков Киковић, као и Томовићи Милош и син му Владимир и Шекуларци Давид Давидовић и Комнен Дујовић. Тако је овај класичан примјер злочина над невиним жртвама за који нико није одговарао а на овај начин су ''лијеви скретничари затворили за сва времена многе домове и многе мајке у црно завили''.
„Историју би требало да пишу историчари али то није увијек тако. По доласку комуниста на власт 1945. године, почиње контрола свега па чак и историје. Међутим, последњих деценија, захваљујући како домаћим тако и страним историчарима, који на основу нових сазнања и историјске грађе, објелодањују другачије чињенице,добија се једна другачија и нова слика о свему ономе што се дешавало на подручју Југославије током Другог свјетског рата. Зато се и појава ове књиге доживљава као истинит и чињеничан поглед на историјске токове и процесе крвавог грађанског и братоубилачког II свјетског рата.
У Црној Гори још траје ‘Тамна ноћ’. Зато ћете читањем ове књиге сазнати за злу судбину овдје описаних новомученика, који су страдали само зато што на чело нијесу хтјели да ставе петокраку. Треба сазнавати истину, не ради освете, већ да се не понове крваве ноћи Зиданог Моста и Голог отока, гдје су страдала браћа од ‘разбраће’ само што су у датом моменту мислили другачије. Ми не смијемо емотивно доживљавати историјске чињенице него их треба понудити јавности па нека она суди. Како каже велики српски Владика Петар II Петровић Његош – ‘покољена дјела суде, што је чије дају свјема’. Све то су кроз документа и архивску грађу написали Војиновић и Бошковић. Хвала им у име садашњих будућих генерација које ће сазнати о злочинима Комуниста за које се мало знало у последњих седамдесет година. Истина је најбољи лијек а ‘идеал историјске науке је истинита ријеч’.
Горан Киковић, историчар