''ДАРКО ЈОВОВИЋ-ИЗГУБЉЕНИ СВИЈЕТ''ПРЕД ЧИТАОЦИМА

Дарко Јововић ,,Изгубљени свијет“, стр.72., издање ,,Пегаз“, Бијело Поље, 2019. године)

Није нимало лако написати приказ и осврт на збирку пјесама, па, чак, и уколико је она седма по реду, као што је то случај са ,,Изгубљеним свијетом“ Дарка Јововића. 
Само на први поглед може изгледати да је то лако и да се само треба присјетити ранијих његових књига, пјесама и стихова, малчице их упоредити са овим најновијим и ето виђења оног што је сада написано и то на најлакши и најбржи могући начин.

Међутим, све то пада у воду, јер Јововић, уистину, није пјесник који воли да се понавља - он је вазда нов и свој, нарочито кад пјева о завичају, о тананим осјећајима душе, о титрајима срца, а кроз њих зна да уметне и своје размишљање, често и у облику сјете. А сјета, уколико се лирски не уобличи онако како и треба и уколико се изгуби власт над њом, често зна да изазове и мучна осјећања. Наравно, то је све познато Јововићу и он је користи кад је то непходно, онамо гђе јој је и мјесто и у мјери која је и потребна.

Да би се побоље схватио његов пјеснички опус, па и ова најновија пјесничка творевина, треба, између осталог, знати и то гђе, у ствари, пјесник живи и ствара. У Јововићевом случају је све јасно - његов завичај, поткомовско село Кошутиће, митско је гнијездо, у којем је живот бујао од искона. Назив насеља, недвосмислено указује да је изведен од именице кошута, а гдје је кошута ту су и пропланци, шума, извори, гдје је кошута, ту је и бајка. Село се простире на лијевој обали Злоречице, коју стварају, грлећи се код Ђулића, Куцкаја и Перућица, ријека која запљускује његов јужни дио и која је тако названа, према једној легенди, коју памти народ тог краја, по Перуну, словенском Богу сунца, а према другој, због тога што су слуге великог цара Душана, прали племићке и своје одежде, послије шетњи и лова у њој, а њена вода је имала моћ да све брзо, лако и добро испере. Близу села је и староставни манастир, познат као Намастир, на омањој заравни Чечево, чудотоворно мјесто, гдје је боравио и Комски испосник. Близу су и горостасни масиви Комова, Црногора, Асанац, широки поплочани путеви и стазе којим су некада давно ходили каравани, близу је и Царево кућиште, а ту су и знана и незнана мјеста гдје су се окупљале комске виле, играјући своја лелујава кола и купајући се у рјечним вировима, лазине гђе су се, за мјесечних ноћи одмарали вилењаци, а изнад је небо, које су, с времена на времена, парали својим огромним крилима змајеви, остављајући за собом пламени траг, а и траг у причама очевидаца, као и пјесника и приповиједача...

Тај цијели крај је од памтивијека, па све до средине шездесетих година прошлог вијека, управо до времена кад је и рођен Јововић, до времена кад је наступио период индустријализације, један од највећих промашаја послератне власти, врвио од народа, од планинки и планинаца, од сабора, сијела, моба, јечале су горе од момачке и ђевојачке пјесме, дјечје цике и галаме, од прича поред ужарених пећи, уз чувену домаћу шљиву, сир и пршуту. О свему томе је слушао пјесник, а нешто од тога је и доживио, јер вријеме у том зачараном крајолику спорије пролази него негђе друго, па зато и одбљесци тих прохујалих времена букте свом силином у његовим пјесмама.

Збирка пјесама ,,Изгубљени свијет“ је подијељена на пет поглавља, на пет цјелина - ,,Нијеми вијек“, ,,Губилишта“, ,,Којим путем мајко“, ,,Сањајући ватру“ и ,,Чекајући зору“! Од пјевања у ,,Нијемом вијеку“, гђе пјесник опомиње да се не заборави писана и изговорена ријеч, да се не потисну у заборав божури, Студеница, Ђурђеви ступови, уз извјесне примјесе родољубиве лирике, својом поруком и пјевљивошћу се издваја пјесма ,,Сузе јабуке крстоваче“. Пуна сјете и бола за прошлим временима, кад су нас на сијелима и осталим сједељкама или по загубљеним сокацима, баке, тетке, ујне и стрине чашћавале миришљавом јабуком ,,крстовачом“, чији назив најбоље одсликава и душу нашег народа, топлу и миришљаву, гостопримност, али и спремност да гине за своју слободу и вјеру.

- Да ли то громови тутње јаче

Или то јабуке крстоваче

Обарају стабла стара

И ломе кључеве до амбара.

Овим стиховима се придружује и ,,Подивљала крушка“:

- Сад крушка листа животе давне

Одласке наше у свијет броји

Осуђена да ледине равне

Дивљим пупољцима доји.

Ова стабла јабуке и крушке, у Јововићевим изливима душе, добијају посебна својства, својства чувара наше прошлости, а ујудно и мудраца који нас на много шта опомињу. То се осјећа и у пјесми ,,Без обичаја“, у којој пјесник тугује схватајући да много тога губимо, да, оно што је најгоре, губимо себе, свој језик, своје обичаје, претварајући се у јевтину радну снагу, глупаве потрошаче свега и свачега, у оне који опонашају оно што ништа не вриједи, при том ,,ломећи плугове да би нам њиве мирисале на глад“, ,,замућујући воде, да би нам са усана капала жеђ“, па смо, чак, и ,,сузе продали, остављајући род без обичаја“.

Као и већина пјесника и Јововић пјева о мајци и обраћа јој се питајући је:

- Којим путем мајко, кад ме вактови,

натјерају да проходам и уберем љубичице,

да ли за пјесмом да се бестрагавам

или дивљим ружама да благосиљам“.

Наравно, пјесник није запоставио ни уобичајени љубавни занос, уосталом, какво би то било пјесништво, а да не запјева о љубави, а он посебно долази до изражаја у пјесми ,,Сањајући ватру“, па кличе сав раздраган, препун притајене слутње и жудње:

- Можда драга у ватреној зори,

твоја љубав опет зажубори.

Из његове нутрине у тим тренуцима кликћу комске виле које састављају драго са драгим и послије бдију над њиховим судбинама, шкропећи их водом са чаробних горских извора. Ти стихови извиру из момачко-ђевојачког натпјевавања у ору, јединственом на свијету, из љубавних пјесама чобана и чобаница, извиру из бити нашег народа. Можда су они и одговор на, такође стиховно, питање лијепих ђевојака испод Комова, које су некада пјевале, тако да је то ушло и у народно памћење:

- Мој драгане, што не дође,

Узалуд ми љето прође.

Што не дође ти на врела,

ђе ме љубав занијела...

Двије пјесме, ,,Изгубљени свијет“, по којој је и зборник пјесама добио назив, и ,,Чекајући...“ Јововић је оставио за крај збирке, једну као неку врсте питалице, која своје коријене вуче још из његовог ђетињства и другу, ону, која, за сада, затвара, лирски пут, као неку врсту одговора на њу. Дакле:

- Мислио сам наивно да мора

Из свијета да израсте гора.

А затим слиједи:

- И остави ме да чекам без главе

Да се нова чекања најаве.

 

Док чекамо, јер је и живот једно велико чекање, а какав ће бити, овиси од тога колико и шта чекамо у младости, прије него ли шта од тога дочекамо у средњем добу, а сви знамо шта нас, без изузетка, чека у старости, храбри нас чињеница да, на сву срећу, постоје они који умију да цртице, догодовштине, обичаје и нарав нашег народа преточе у праве лирске и прозне облике и тако их отргну од заборава.

Ето, један од њих је, свакако, и Дарко Јововић, пјесник поникао испод Комова, па очекујемо да нас, чим прикупи нову снагу, чим га наново запахне са планине вјетар који замотава, кад се опет ледине и пропланци оспу разноразним цвијећем, смиљем, јабланима, љубичицама и висибабама, кад се срне, ланад и кошуте затрче росним ливадама, опет пахне дах његових стихова, управо као лагани љетњи вјетрић, који нам се пришуња, одозго негђе са силних планина!

Милија Пајковић