logo3

МИЛАДИН ЈОКСИМОВИЋ ,''ОНО ШТО НАМ СЕ ДОГАЂА''

Миладин  Јоксимовић

''ОНО ШТО НАМ СЕ ДОГАЂА''

(Издавач ''ВПР Графика'' Бијело Поље, 2017.)

 

Миладин Јоксимовић  се до сада  огледао у бројним књижевним жанровима и без обзира у којој се од тих форми исказивао  као стваралац,  увијек је имао шта да понуди интересовањима широке лепезе читалаца и њиховим најразличитијим нивоима и укусима,  што је и те како значајно, с обзиром да је писање, као и читање,  веома приватан и јединствен доживљај.  Уосталом, зар би писање, само  себе ради, могло ишта да значи ако не би било читалаца на које се преноси одређена енергија  у својству емоције.  Зато и кажемо да су писци очи и уши, они само преписују од живота, јер живот је и то без резерве, увијек маштовитији и комплекснији од сваког ствараоца. Због тога се чини да су за наслов  на овај осврт добродошле ријечи Данила Киша  који је рекао: ''Живот је оно што нам се догађа онда када смо планирали нешто друго''. Из тога би могло да произилази  као  једино да је стваралачка вјештина добрих писаца у томе да што успјешније и боље препишу од живота, али без икаквих тумачења и објашњења и да то препусте читаоцима. Значи, у њиховом стваралачком чину  главно је да осмисле  дух доба и тренутка и према њима одаберу жељено, али не искључиво и само са циљем да забаве и разоноде већ на начин  којим располаже њихов глас да маркирају и означе проблем, мобилишу читаоца на размишљање и тако му ненаметљиво укажу на неизбјежну али вјечиту и незаобилазну актуелност суштине духа коју носе ријечи Монтења да је живот трагедија за оне који осјећају и комедија за оне који мисле.

Од ових  ријечи полазећи у потрагу  за оним ко би могао да нам пружи јасне одговоре  на небројене човјекове запитаности пред  животом, дошли бисмо до незаобилазног и јединог закључка да је то поезија у свом  обухватно најширем смислу, односно нека од њених, условно речено, специјализованих дисциплина које су укупним  жанровским бићем кадре да носе своје бреме, као што је то у  овом случају   а   ф  о   р  и  з  а  м   коме се писац  с разлогом приволио  да преко њега ефектно и ефикасно укаже на појаву, ману или, што је најчешћи случај, на друштвени порок. То уосталом и јесте најбитнија одлика афоризма,  који у српској књижевности има богату традицију а за добар афоризам одувијек су важили атрибути хумор,  иронија уз смијех и подсмијех, често са жаоком, па и сарказам.

Афоризам постоји сâм за себе. Важне су његова порука и осуда уоченог проблема и уз то,  ако је боље срочен, тиме је, у неку руку ближи својеврсној милозвучној мелодији која се лако памти и има трајност.

Стотинак ових Јоксимовићевих искри духа, колико их је у књизи, окупљени су око два мотива, који у свијести свих,  или се нама  тако чини, посебно људи наших простора,  од увијек постоје као синоними за носиоце политике у најширем смислу и за, како се у народу каже, жене лаког морала. Они стога као својеврстан и у жаргону препознатљив заштитни знак имају и исто име. Због тога, за афоризме који су  међу корицама ове књиге можемо рећи  да су својеврсне  и једноставне биљешке стања и ситуација на исту тему. Они читаоцу не остављају много избора, осим да их прочита у једном даху и схвати да нема литерарних и нелитерарних тема,  већ се књижевност отима као знак побједе над бесмислом живота,  временом и заборавом.

У богатом букету афоризама ове књиге има и оних  код којих препознајемо да су надахнути препознатљивим народним изрекама, као што су на примјер: ''Говорила му је пиле моје а знала је који је коњ''. Или: ''Молила је Бога да је узме, као да је Бог  будала''. Има и оних  који сликовито одражавају до бесмисла  бескорисно постојање политике  и прије свега њених бројних носилаца. ''Тај је био јако напредан. Им'o  је преко сто кила''. Као својеврсна, назовимо то утјеха за народ, могла би се издвојити  и два афоризма који могу да стоје  као питање и одговор: ''Ако ови представљају паметне, како ли онда изгледају будале''.  Или констатација као најава периода који слиједи: ''Политичари се намножили – нестаде поштена свијета''.

На крају овог осврта, као незаобилазно треба поменути да је  и за овај књижевни пројекат Миладина Јоксимовића карактеристично да је саздан од питког завичајног говора коме је аутор  од почетка остао доследан као свом, за све своје читаоце, препознатљивом књижевном изразу.

 

                                                                                               Раде  М.  Кнежевић