КЊИГА ПЈЕСНИКА ДАВИДА ЛАЛИЋА ''ВОСТАНИ СЕРБИЕ'' ПРЕД ЧИТАОЦИМА

КЊИГА ПЈЕСНИКА ДАВИДА ЛАЛИЋА ''ВОСТАНИ СЕРБИЕ'' ПРЕД ЧИТАОЦИМА

У издању Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца Андријевица, Удружење српских књижевника у отаџбини и расејању Андријевица и Српског историјско културног друштва ,,Никола Васојевић“ Беране крајем 2020.године је из штампе изашла нова књига пјесама Давида Лалића из Андријевице.Рецензенти ове књиге су: Милица Мирић, сликар и пјесник, Марија Вујовић, проф књижевности и Миливој Мирић, сликар и пјесник.Илустрације у књизи су урадили сликари: Игор Мирић и Миливој Мирић.Лектор је Проф. и књижевник Миладин Ћулафић. На насловној страни је Црква Светог Саве у селу Цецунима код Андријевице, рад сликара Миливоја Мирића.Компјутерску припрему и прелом за штампу је урадио Драган Вулић из села Слатина код Андријевице.Књига је штампана у штампарији ''Пегаз'' –Бијело Поље.

О њему су рецензенти написали следеће: сликарака и пјесникиња Милица Мирић,истакла је следеће:...''Поезија српског рода урезана у сваки дамар песника Давида Влајкова Лалића, пониклог на овим просторима, уистину открива праве вредности постојања оног најтананијег уметничког истраживања, прожетог истинским тежњама ка остварењу врхунске мисли и тежини изговорене и написане речи.

Реч као таква, остаје и опстаје једино у народу, који над својом прошлости, као и садашњости, стрепи над својом будућношћу. Губи се данас лепота осмеха, нестаје као најтананија нит везе између људи. Губи се данас реч, која те исте људе спаја, те се, у души и стиховима песника, јавља неизмерна потреба да се, на себи својствен начин, одупре невољи и неправди која је задесила простор његовог битисања. Непомирљив с дешавањима у земљи његових дедова и очева њихових, снажним, емотивно-патриотским набојем, а потиштен међубратским расколом, Он, у тренуцима туге и горчине, другује с Орловима у планини испијајући леденице, уместо вина, чувајући међе од ''вукова'' и ''чопора'' како Он то негде и записа. И зато себи дајем то право, да мисао његову употпуним својом, а не би другачије ни било, нити би могло бити, јер, ето, ловорике данас припадају људима неких других вредности, али не оних, што се патриотско-моралним, надасве, људским зову.'''...

Сва неправда овог света сручила се на род српски, да у њему, Давиду Лалићу, слама помисао, да неке ватре братске слоге још тињају. Он живи у нади, да ће се поново распламсати оном жестином, којом некада изгараше, и да ће опет сијати сунце поврх Комова, као некад, у оним временима, кад је брат брату то и био. Комови су његово уточиште, светилиште и стециште најљепше мисли о слободи. Он, ни сунцу не да да згасне изнад Комова! Не могу, а да не изнесем своје дивљење снази његовој у верности отаџбини, његовом памћењу и незабораву, туговању и сећању, јер никог и ништа с ума није сметнуо. ''Востани, Сербие''! - одзвања душом његовом. Његова верност Српству, љубав и нежност према мајци, истим се вредностима мере, јер, све овеподатке о ''Бесудној земљи'' и бруталној злочиначкој агресији деветнаест земаља, о њиховој упорности да се српска трагедија и неизвесност изједначе са геноцидом те 1999. године дају његовој мисли право да опроштаја злочину нема, да ни заборава не може бити, а сам опроштај с мајком, великим делом, уједињује мисао, једну велику мисао и одговор на оно питање.

Такође и Марија Вујовић , професор књижевности каже следеће: ''Песник је путник у свет речи. Тамо где бисмо ми муцали, тече река речитости у поезији Давида Лалића. Ту ознака реч налази свој ритам, значење и своје право место. Заноси нас бујна и разиграна машта пишчева и до устрепталости нас узбуђује интензивна пишчева емоција. Чак и оно што у природи није лепо, у делу доброг писца постаје естетички доживљај: згажени божури, празне гробнице, кукњава гаврана, помор трава, вапај покоља…

У поезији Давида Лалића, истовремено је пуно осећајности и бруталности. Вечита борба добра и зла, погибељ и несрећа, које непрестано насељавају наше просторе, ''нашу кућу насред пута''.

Песник пева о веома озбиљним темама: опет сеобе, прогони, збегови, рушевине, одмазде, згажени божури...! Нагледали смо се и наслушали свега, доживели премного. Песника боли мисао ''остаће кукољ намножен к'о вазда, опет ће само изгинут јунаци''.

Ово је поезија која, на најбољи начин, изражава нагомилано песниково животно искуство, бол и горчину, и бојим се, безнађе, али и песнички дар и оданост песми и роду.

У својој прелепој љубавној поезији, пуној чежње и узвишених поетских, величанствених сањарења, Давид Лалић води жив унутрашњи монолог. Љубав је велика реч, јака страст, и ватра, у највећем броју живота и баш зато љубав у Давидовој поезији, чежња, бол, туговање, сећање на срећу, успомене, буде осећај лепог, необичног, непоновљивог, али и тајанственог, непојмљивог, мистичног. Тајновитост у поезији Давида Лалића оставља могућност читаоцу да поезију сам, по своме, тумачи, разуме, да сам сања и машта, да се препусти својим мислима и осећањима, да поставља питања: одакле се јавља глас, са овог или оног света, зашто су остала само сећања, успомене, а не и остварена срећа, ко ју је и зашто осујетио? Много је сентименталности, али одмерене, много лепих речи и сјајних живописних песничких слика, савршене лепоте сонета...

Стихови узети из народне песме су ефектни, појачавају снагу осећања. Песник, и оно што није слика, гледа као слику: брезу и жену, кишу и пљусак, цвеће, Превију, Крчевину. Ту су сједињени човјек и природа, слике и осећања, све се спаја у јединствену поетску целину.

Песник Давид Лалић, за тренутак нас задржава да застанемо, да о његовој поезији мислимо и промишљамо. Поезија његова је и реч ''Богиња љепоте'' и ''Свети Јован Крститељ'', којима, нас ефектно и мистично, прикује за место, да у нама покрене осећање и мисао.

Давидова, лепа и патриотска и љубавна поезија, враћа веру у љубав, пружа човеку идеалан простор сна и жеље, у којем он живи истинске вредности живота.

Миливој Мирић, сликар и песник,пише следеће:

Када ''ВОСТАНИ СЕРБИЕ'' угледа светлост дана, изнад Комова и васколиког свесрпског сазвежђа, обогатиће Српску ризницу културе, још једним изванредним делом, и што се тиче садржаја књиге, и њене насловне стране.

Ово је предивна целина за понос нашег рода, којом се даје до знања, да Сербија још увијек није воздигла своје лепо лице, а наравно узидана је у темеље наших Светих цркава и манастира, расипајући плодове највиших вредности нашег рода.

Песник пише, нашим узвишеним јединственим писмом, Ћирилицом, штитећи га притом од ''немани'' која га уништава. Оно велико, снажно у песнику Давиду Лалићу, што жели снажно воздизаније Сербие, нека се обистини и нека буде: ВОСТАНИ СЕРБИЕ!

Прилог написао Радован Обрадовић