КЊИГА ЗОРАНА ЛАКУШИЋА ''ПРИЧА О ЂЕДУ МОМ'' ПРЕД ЧИТАОЦИМА
КЊИГА ЗОРАНА ЛАКУШИЋА ''ПРИЧА О ЂЕДУ МОМ'' ПРЕД ЧИТАОЦИМА
Пише Горан Киковић, Српски историчар у Црној Гори ,рецензент књиге
У издању Издавачке куће „Комови“ из Андријевице, изашла је књига „Прича о ђеду мом“, аутора Зорана В. Лакушића.
Ова књига која има снагу кандила, изазвала је велико интересовање код читалаца. Писана је по истинитим догађајима. Свако слово у овој књизи је по једна суза. Порука књиге је дубоко хришћанска и поучна за нараштаје који долазе. Написана је са благословом блаженопочившег митрополита црногорско -приморског г. Амфилохија.
Отварање табуисаних тема у овој књизи и постављање питања ма колико било провокативно и изазовно, оптужујуће има само један циљ – истину, да се сазна истина о времену, збивањима, људима, земљи, њеној прошлости, жртвама и да се, посредно, подучимо и поучимо у откривању путева будућности. Слобода је у истини. Уосталом, историја је показала да су на крају братоубилачког рата сви поражени. Зар је побједа над дијелом сопственог народа побједа?! Обрада ратних збивања у овој књизи, на крају Другог свјетског рата и послије рата, има конкретан циљ – научну истину, спознају о заблудама, заносима, страдањима, како би се упознавањем прошлости новим дјелима превазилазило опако искуство.
''ВУЛЕВ РАТНИ ПУТ ОД ВЕЗИРОВОГ МОСТА ДО КАМНИКА, БЕЗ ПОВРАТКА''
Васојевићи су као највеће српско племе били први на удру комуниста који су још у Дрездену 1928.године зацртали да су им Срби највећи класни непријатељи. У овом сјећању на свог претака професор Лакушић је оставио дуг према свом ђеду описујући његово чојство и јунаштво.Он је један од плејаде најбољих Васојевића који су пострадали само што су били за крст часни и слободу златну и што су остали заклети краљу и отаџбини. Проф. др Вељко Ђурић Мишина говорећи о геноциду и Другом свјетском рату , између осталог је рекао: '' Нијесу највећа зла српском народу учинили они који су долазили из Мале Азије, нити оно који су са кукастим крстовима долазили из Европе, већ наша браћа и идеолошке подјеле које деценијама трају, а на жалост, ево се протежу и до данашњих дана...''
Морам на почетку а да ми не замјере читаоци ове књиге и сам аутор професр Зоран Лакушић,који пише књигу о своме ђеду Вулу, написати како сам ја као млад човјек сазнао истину о четницима, наиме. Од малих ногу тачније од своје десете године биљежио сам приче моје бабе Раките, мајке Маре и стрица Сава Киковића о Ровцима, животу на селу, како се некада живјело , о нашем поријеклу из Грачанице код Андријевице, о родослову братства Киковића, занимљиве приче о ратнику Миловану Ралевићу оцу моје бабе Раките која је била поријеклом из Калудре код Берана од Роваца сусједног села. Све ме је то мотивисало да се заинтересујем за прошлост и да заволим историју. Био сам осредњи ученик али ми је Историја увијек била најмилији предмет у школи како у основној тако и у Гимназији. У основној школи Историју ми је предавала Милица Обадовић, дјевојачко Ђурашковић, која ми је била и разредни старјешина а Историју у Беранској гимназији су ми предавали Војин Рајовић и Вуле и Звездана Осмајлић, она ми је рекла да сам јој био најбољи познавалац Историје у њеној радној каријери, што ми посебно инпонује. На наговор мајке Маре уписао сам Историју на Филозофском факултету у Универзитета у Приштини и завршио ју 2002. године. На дипломском сам добио оцјену девет код професора Вељка Ђурића Мишине на теми ”Војвода Павле Ђуришић”. Потом сам 2003. Објавио моју прву књигу ”Војвода Павле Ђуришић”, то је прва књига о тој личности у послијератној Југославији. Као што је познато о четницима се није смјело позитивно писати. А како сам ја заволио четнике? Моја баба Ракита Мирашева Киковић, била је родом како сам већ рекао од Ралевића из Калудре, имала је два брата и двије сестре. Како је у Другом свјетском рату дошло до подјела у нашим крајевима на четнике и партизане један брат јој оде у четнике (Милисав) а други у партизане (Косто, који је био партизански официр). Пошто су партизани побиједили Милисав је успио да пређе границу и живио је у Енглеској у којој је и сахрањен. Она је као и свака сестра вољела браћу али чиними се више Милисава, можда из разлога што га није никад видјела стално га је тужела и за њим плакала, и ако је био жив. Ја као дијете почетком деведесетих цртао сам петокраке јер за друге симболе и нисмо знали, када је баба видјела да ја цртам петокраку и да волим тај симбол рекла ми је ”Ех шта су нам јада дали комунисти” ( и поменула двоје локалних комуниста из села). Тада сам ја питао бабу иако је била неписмена важила је као мудра жена, шта су то радили комунисти, о којима сам ја учио да су нас ослободили од окупатора и домаћих издајника ”Четника”. Баба ми је тада рекла да су они и у току рата а и послије рата вршили терор над народом и да се није како је она говорила ”смјело слободно зборит ни у кући а камо ли негдје јавно”. Описала ми је ко су били прави борци за Српство онда ми је причала да су Марко и Дмитар Киковић током рата подржавали и припадали четничком покрету Павла Ђуришића и Драже Михаиловића, а два Дмитрова сина Мило и Милија, били су у штабу Војводе Павла Ђуришића, први као човјек задужен за финансије, а други у личној војводиној пратњи. Вукајлов син Батрић био је у четницима, а сва тројица су са војводом Павлом ухапшена и интернирана за Њемачку у којој су остали да живе и сахрањени су тамо. Млађег Вукајловог сина Вељка убили с у тзв.”лијевим скретањима” комунисти на челу са Вукајлом Кукаљем. Са њим су невино страдали и Панто Мирков Киковић, као и Томовићи Милош и син му Владимир који су се били склонили од Шиптара код Мираша у Ровцима и Шекуларци Давид Давидовић и Комнен Дујовић. Никада није могла да прежали убиство дјетета Вељка, чија је сестра Драгиња молила џелате да га не убију. Тако је овај класичан примјер злочина над невиним жртвама за којег нико није одговарао промијенио у мени свијест о ”добрим и лошим момцима у Другом свјетском рату”. Ми смо у школи учили да су ово била ”лијева скретања” партизана а не класични ратни злочин. Као што је познато на овај начин су ” лијеви скретничари ”затворили за сва времена многе домове и многе мајке у црно завили у Црној Гори и тадашњој Југославији. Комунисти су убили и тада најугледнијег Киковића Илију, сина Јова Киковића, јединог носиоца златне Обилића медаље за храброст у Киковића. Илија је био први факултетски образован Ровчанин, који је завршио Правни факултет и у Беранама био срески и окружни државни тужилац. Киковићи су били сви сем Секула Киковића у четницима до 1944. А потом у партизане одлазе како су ми исти причали не својм вољом него што су морали Данило и Саво Киковић. Саво је био члан НОО у селу а послије рата дугогодишњи предсједник села, који је доста урадио да се у селу боље живи. И ако сам рођен тридесет година послије завршетка рата 1975. Године несрећне подјеле у Српском народу на ”четнике и партизане” оставиле су дубок траг на моје одрастање и стасавање. Како што је познато почетком деведесетих долази до демократских промјена и увођења вишестраначког система у СФРЈ и Црној Гори и формирају се прве странке, ја иако млад од 16. година учлањујем се у тада једину српску странку у Црној Гору у Народну странку, односно постајем члан клуба младих ”Владика Данило”. Првог децембра 1991. У НС ме учлањује мој разредни старјешина професор српског језика и књижевности Милан Цимбаљевић, тада републички посланик НС. Од тада ја постајем и званично организоивани антикомуниста и демократа и српски националиста који жели да се врати монархија и краљ, и да се рехабилитују четници Павла Ђуришића и Драже Михаиловића.
Године 2015. у организацији Удружења ''Открићемо истину'' 13. јуна у Словенији и 14. јуна у Лијевча Пољу у Републици Српској одржани су парастоси ЈВуО, односно четницима, који су пострадали у овом путу без повратка.
Тим поводом након 70 година од страдања великог народног збјега у Словенији, сада блажено почивши Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Мирополит загребачко-љубљански г. Порфирије освештали су заједно 13. јуна у Камничкој Бистрици (на мјесту гдје се налази једна од највећих масовних гробница из тог времена) спомен-капелу посвећену Св. Јоаникију црногорско-приморском и са њим пострадалим свештеномученицима и мученицима, те у њој са свештенством служили Свету литургију и парастос.
Након причешћа вјерних, служен је парастос пострадалима и благосиљан славски колач. Тада је прочитано преко шест хиљада до сада прикупљених имена страдалника са тог тзв. ''злог пута''.
Митрополит Амфилохије је казао да је у Словенији 1945. године побијено много, не само нашег него и припадника других народа, чија је сва кривица била у томе што нијесу били комунисти. ''Ми смо имали, и то треба да се зна, два покрета отпора против нацифашизма, и у Србији од Равне Горе од 12. маја и у Црној Гори од 13. јула. Сви су кренули на устанак, а она када су несрећни комунисти почели да врше братоубилаштво, да изводе револуцију, онда се народ подијелио. Војска се подијелила на равногорски покрет на челу са Дражом Михаиловићем, а код нас у Црној Гори на челу са Павлом Ђуришићем, а друга војска је била Брозова. То што се та друга војска борила против нацифашизма, то је велики допринос побједи над тим злом, али то што је истовремено вршила братоубилаштво – то је оно што не могу ни Бог ни људи опростити'', казао је митрополит Амфилохије.
У организацији Општине Камник приређен је у поподневним часовима програм током којег су се за покој душа пострдалих помолили и представници Римокатоличке и Евангелистичке цркве.
Држава Словенија ће убудуће бринути о овом Парку сјећања и опомене у Камнишкој Бистрици.
Говорили су: митрополит црногорско-приморски Амфилохије, монсињор Стане Зоре, љубљански надбискуп и митрополит, Маријан Шарец, жупан Камнишке Бистрице, као и деведесетједногодишњи Владо Никлановић, који је преживио овај ''зли пут''. Митрополит Амфилохије одликовао је Орденом Светог Петра II Ловћенског тајновидца жупана Камнишке Бистрице Маријана Шареца, др Митју Ференца, који је најзаслужнији за откривање истине о масовним гробницама у Словенији из 1954. године и Ивана Пристојника, који је годинама свакодневно радио на добијању локације за капелу. На овој свечаности било је присутно око 300 поклоника који су дошли из Црне Горе, углавном чланова породица страдалих припадника Југословенске краљевске војске у отаџбини у међу њима налазила се и делегација из Берана на челу са предсједником СО Беране Гораном Киковићем, у делегацији су били и Миличко Трифуновић, Жељко Голубовић и Миливоје Бојичић.
Сљедећег дана архиепископ цетињски митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије служио је 14. јуна на Лијевча пољу, у селу Разбој код Српца, Свету литургију и парастос припадницима Југословенске војске у Отаџбини из Црне Горе пострадалим у овом крају од нацифашистичких и бољшевичко-титостичких безбожника.
На овом подручју се у прољеће 1945. године одиграо врхунац драме на тзв. ''злом путу'' од Везировог до Зиданог моста, када су хиљаде припадника покрета генерала Драгољуба Драже Михаиловића са територије Црне Горе пострадале у сукобима са усташама и партизанима, а руководство покрета од око 120 официра, на челу са командантом Павлом Ђуришићем побијено је у Јасеновцу.
Литургији и парастосу присуствовали су многобројни потомци пострадалих из разних крајева Црне Горе, који су на Лијевча поље допутовали из Камнишке Бистрице, гдје је претходног дана такође служен парастос, као и многобројни мјештани.
Свету службу Митрополит Амфилохије је са свештенством служио у новом храму Преображења Господњег. У литургијској проповиједи он је рекао да оно што се на овом мјесту догодило у прољеће 1945. године, догађало и прије Косова, и на Косову и након њега, и да се догађа и данас.
''Наш народ је на крсту и то му је право мјесто. Зато јесте прави и истински народ: што је на распећу, добровољном распећу'', рекао је Владика и додао да постоје три врсте распећа, јер су три крста на Голготи. ''Од Куновог присоја, до Чачка, до Лијевча поља, до Похорја и Караванки нема мјеста које није обливено братском крвљу, од братске руке просутом. Кад би мало дубље размишљали, све ово што нам се догађало и што нам се догађа, и што ће нам се, бојати се, догађати и у будућности, је то опако и зло сјеме посијано руком онога лијевог разбојника са крста на Голготи, богоубице и братоубице'', рекао је Митрополит Амфилохије.
''Историју би требало да пишу историчари али то није увијек тако. По доласку комуниста на власт 1945. године, почиње контрола свега па чак и историје. Међутим, последњих деценија, захваљујући како домаћим тако и страним историчарима, који на основу нових сазнања и историјске грађе, објелодањују другачије чињенице, добија се једна другачија и нова слика о свему ономе што се дешавало на подручју Југославије токо Другог свјетског рата.Зато се и појава ове књиге доживљава као истинит и чињеничан поглед на историјске токове и процесе крвавог грађанског и бартоубилачког II. свјетског рата.
Истина је најбољи лијек а ''идеал историјске науке je истинита ријеч''. Ових година излази на свјетлост дана истина о злочинима партизана на Зиданом Мосту, Похорју, Кочевју и многа се стратишта обзнањују, а многа дјеца сазнају гдје су им очеви и дједови сахрањени. До сада је у Словенији откривено 597 масовних гробница. Узмимо да свака није масовна него да у њима лежи само по један, њихов збир би свједочио о монструозном злочину. У Хрватској су такође откопали на стотине стратишта и јама. Само у Србији и Црној Гори још није откривена ниједна
У Србији се изједначила улога два антифашистичка табора, партизанског и равногорског. Међутим, у Црној Гори то није случај јер, овдје је и данас ''званична историја под контролом партије''. Црна Гора је једина земља у Европи, која се није суочила са својом прошлошћу и која није осудила злочине диктаторског комунистичког режима, који од 1945. године управља овом земљом.
У Црној Гори још траје ''Тамна ноћ''. Зато ћете читањем ове књиге сазнати за злу судбину овдје описаних новомученика, који су страдали само зато што на чело нијесу хтјели да ставе петокраку.Треба сазнавати истину, не ради освете, већ да се не понове крваве ноћи Зиданог Моста и Голог отока, гдје су страдала браћа од ''разбраће'' само што су у датом моменту мислили другачије. Ми не смијемо емотивно доживљавати историјске чињенице него их треба понудити јавности па нека она суди. Како каже велики српски Владика Петар II Петровић Његош - ''покољена дјела суде, што је чије дају свјема''.
До данашњих дана се ствара лажна слика о многим догађајима Другог свјетског рата као о устанку српског народа јула 1941. године у Црној Гори. Устанак у Црној Гори букнуо је 13. јула 1941. године и није избио из ''револуционарно-класних'' побуда, већ је то био општенародни бунт против намере Италије да Црну Гору одвоји од српства и Србије уз помоћ црногорских сепаратиста. Повод за устанак била је Петровданска скупштина. Током јула мјесеца ослобођен је велики дио Црне Горе. Устанком су руководили официри, угледни људи и народни прваци: Ђорђије Лашић, Бајо Станишић, Павле Ђуришић.
Аутор се са правом пита зашто нико није одговарао за злочине почињене у тзв. ''лијевим скретањима'' и у Словенији над заробљеницима. Треба и овдје цитирати ријечи академика Матије Бећковића: ''Да би бездан братоубилаштва био погубнији и наказнији, нема ни једне куће у Црној Гори чији укућани нису припадали и једној и другој страни и ни једне породице која није подељена на две: нашу и њину. Нема ни једног вође у обе војске који није имао сроднике на противничкој страни. Можда су баш зато те стране једна другу тако бездушно порицале и оцрњивале, а једна мајка рађала два брата, два душманина и непомирљива противника. Па и дан-дањи, како сведочи и ова књига, има породица које учествују у прикривању истине кријући сроднике пале на другој страни. Од једног истог народа направљена су два, који се један другог одричу и од којих је један оличење сваког добра, а други сваког зла.''
И Високопреосвећени митрополит Амфилохије о овим догађајима каже: ''Покрет отпора у Црној Гори против окупатора од самог почетка расцијепио на онај назван '' национално-четнички'' и други ''партизанско-комунистички''. Када би се пак сабрао коначан број пострадалих у Црној Гори у току Другог свјетског рата у борби с Италијанима и Њемцима и оних погинулих у узајамном истријебљивању и уништавању, несумњиво би се показао да је број ових других неупоредиво већи. Та страшна чињеница постаје утолико очевиднија уколико бива сагледана у свјетлости свега онога што се догодило када су комунисти (1944) преузели власт, како у Црној Гори, тако и у цијелој ондашњој Југославији. Црна Гора и ратна и послијератна црногорска стварност заузимају изузетно мјесто у свеукупној ондашњој југословенској драми. Комунистичко истријебљивање (''ликвидирање'') идеолошких противника, под видом ''издајника'' и ''петоколонаша'', врхуни управо у масовном уништењу, без суда и пресуде, одступивше на ''зли пут'' војничке, интелектуалне и духовне елите Црне Горе са бројним престрављеним народом.''
Свијест о историјским збивањима, један је од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности. Осуда почињених злочина треба да игра важну улогу у едукацији младих нараштаја, а јасан став према прошлости може представљати добру препоруку за будуће дјелатности.
