Зоран Вулевић, публициста и преводилац ОД СРПСКЕ СПАРТЕ ДО НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ

Зоран Вулевић, публициста и преводилац

ОД СРПСКЕ СПАРТЕ ДО НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ

Стварање раздора у српском националном бићу српске Црне Горе, који се пред нашим очима одвија у данашњем Монтенегру, јесте највећи нонсенс, у историјском смислу. Геополитички планови савремених колонизатора дејствују и најприје покажу успјех унутар мање бројних, тиме и неотпорнијих друштава, какве су бесумње новонастале државице након распада Југославије. Свака од њих, жудећи за “вјечном“ слободом и независношћу брзо и лако прихватају нове моћне патроне, не питајући за цијену. Такав је случај и са данашњом Црном Гором и, како вријеме пролази, све су видљивији до скора незамисливи кораци, овог пута у изведби актуелног режима, да се успоставе што је могуће дубљи и шири отклони од свега што, чак и у културолошком садржају, раздваја – понављамо, исти етнос – Србе и Црногорце у Црној Гори, како би се плитким резоновањем немоћног политичког ентитета, некадрог да без здушне помоћи “евроатлантских пријатеља“ поради на стварању свог сопственог идентитета, ударнички започне да се одриче властитог историјског сопства које је држави Црној Гори прибавило углед и поштовање код многих народа у свијету! Наравно, та вододјелница у разликама по сваку цијену у свим сферама друштвеног живота, при чему је народу највидљивија и најболнија метаморфоза политичког идентитета, намјерно је вјештачки створена, зарад “вишег циља“.

Нећемо открити ништа сензационално ако још једном потцртамо да је државни пројекат актуелне црногорске власти брутални притисак на грађане српске националности да се преобрате у националне Црногорце. Сљедствено том циљу и политички статус српског народа у Монтенегру јесте објективно комплексан. Инжињеринг државне машинерије напрегнут је до максимума и недвосмислено се препознаје у различитим начинима опструкције: одбијањем сваке помисли да Срби задрже статус конститутивног народа у Црној Гори (што је аксиом свеукупне досадашње историје Црне Горе кроз вјекове), перфидним свакодневним притиском на вође српских политичких партија (инсценирањем тзв. државног удара адресираног као њихово субверзивно политичко дјеловање), укидањем у пракси уставно зајамчене једнакоправности (при запошљавању на руководећим и одговорним мјестима нема Срба, нема их ни у институцијама државне управе, ни у Влади ни у Парламенту), изгласавањем путем прегласавања многих закона директно усмјереним према деконституисању српског народа у Црној Гори (поништавање историјских одлука Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори 1918. године, признање лажне државе Косово, уз давање титуле почасног грађанина Улциња Хашиму Тачију огрезлом у злочинима према српском народу, безреферендумским утјеривањем државе у чланство НАТО пакта, све до најновије харанге против СПЦ) – више је него јасна демонстрација “новог курса“ Монтенегра, за који Господар у предвечерје још једног “изборног циклуса“ већ супериорно пријети како ће своју паству натјерати да се на њу, баш такву Црну Гору, “мора навикнути“!

Досљедном праксом обесправљења, без обзира на већином прихватљиве уставне дефиниције, српски народ у Црној Гори се данас лишава загарантованих материјалних средстава којим држава “поспјешује рад мањинских народа“. Ако се зна да, декларативно, у Црној Гори постоје државне институције које штите посебност и национални идентитет сваке мањине па и српске (Фонд за заштиту и остваривање мањинских прâва, Министарство за људска и мањинска прâва и Центар за очување културе мањинâ) и да су оне, рецимо, у последње три године за те намјене издвојили више од пет милиона евра, а да су комисије – узгред, у њиховом саставу нема ниједног Србина – додијелиле српској мањини мање од 1% опредијељених средстава, схватљиво је како држава Црна Гора ригидно и циљано затире сваку могућност да се Срби, равноправно са осталим припадницима мањинских народа (а такав њихов садашњи статус је иначе најдубље историјско понижење Срба у Црној Гори) боре да своје виталне националне интересе промовишу јавно, легално, кроз рад својих писаних и електронских медија (радио, телевизију, новине, часописе, библиотекарски фонд). Да држава Србија није изградила Српску кућу у Подгорици и да не помаже свој народ у расијању, борба Срба за политички и економски статус у Црној Гори одавно би била угашена.

Иако се чини да је биланс потирања националних прâва Срба у овом моменту достигао врх леденог бријега, репертоар креативне деструкције још није ни изблиза исцрпљен. Послушничко беспоговорно испуњавање свих планова и задатака према својим евроатлантским менторима (у овом региону и у овом периоду историје) једина је мотивациона константа уцијењене актуелне власти, а њено периодично егзалтирано ојкање на “непролазне вриједности вјечне Црне Горе“ (антифашизам, слободу, правду, мир, економски просперитет и укупан развој будућих генерација у најбољој од свих држава) само су неизбјежне мантре које се каче на билборде или отпадају са усана депеесовских камарата од изборâ до изборâ и служе једино као аутохтони фолклор у јавном и политичком дискурсу, којим се хоће представити цивилизацијски искорак Црне Горе у њеном “непогрјешивом, исправном путу“ односно попуњавању образаца који стижу од ЕУ приликом приступног преговарања, ликујући с великим самоодушевљењем како је Црна Гора “лидер у региону“!

Да појава политичке опструкције Срба на Балкану није ни нова ни случајна, у историјском смислу, показаће и ова књига Горана Киковића, млађег а већ афирмисаног историчара, вишеструко ангажованог не само у свом “историческом сочињенију“ већ и у активној, досљедној борби за одбрану прāвâ Срба у свим актуелним догађањима на ширем српском простору – у Црној Гори, Србији, Републици Српској. Ми, старији, ћемо само још једном обновити давно научене лекције, а млади ће свакако сазнати из овог штива какав су “допринос“ правилном третирању тзв. српског питања давали поједини историјски лидери (Стаљин, Тито, Ђилас), моћне закулисе Запада (прије свих Ватикан, САД, Велика Британија, Њемачка али и многе друге) и њихове организације (као што су Коминтерна и њен Дрезденски конгрес) – што ће нас учврстити у увјерењу да и данас морамо устрајати на одбрани наших светиња – језика, ћириличног писма, православне вјере и СПЦ. Посебно је ових историјских дана видљив “удружени злочиначки подухват“ (да се послужимо ингениозно карикатуралном правном формулацијом модерне Инквизиције, тзв. Хашког трибунала) у миленијумском рату западне хришћанске ортодоксије (католицизма) против источног хришћанства (православља) односно покушаја насилног разрјешења онтолошког раскола у хришћанству започетог 1054. године прекидом литургијске заједнице између Римокатоличке и Православне цркве, општепознатог као велика шизма. Дешавају се чуда, рекао би народ – поштен и необавијештен – каква се раније нијесу догађала! Ипак, није тако. Неканонско признавање нове “аутокефалне украјинске цркве“ још није и неће бити прогутано, а НАТО обвезник, Турска, изводи још једну грандиозну историјску диверзију: Црква Премудрости Господње познатија као Аја Софија или Света Софија, бивша православна патријаршијска базилика, касније царска џамија, а потом музеј у Истанбулу, поново је најновијом одлуком судских власти у Турској преименована у џамију! Под крилатицом да је Аја Софија “симбол турског суверенитета и независности од Запада“, турски предсједник Реџеп Тајип Ердоган је створио увјерење у народу да им је ова богомоља и својеврсни талисман: ако Аја Софија није џамија, Турској не може да крене набоље! Са истим изговором о суверенитету земље (којег нема ако не постоји национална црква) скорашњи НАТО обвезник, Монтенегро, упиње се да у блиској будућности, по могућству поводом сљедеће “обљетнице“, добије признање од свог налогодавца, какво је овог 13. јула, поводом Дана државности Црне Горе, стигло честитком од предсједника Доналда Трампа, у којој је посебно апострофиран “допринос Црне Горе у њеном трогодишњем НАТО чланству“. Примаоци честитке еуфорично дешифрују њен енглески текст као инспирацију, помоћ и заштиту, свуда и на сваком мјесту, како би се тај задатак беспоговорно обавио!

Упоредо са свим овим мега пројектима, СПЦ се посебно митраљира у Црној Гори како би се процес расрбљивања “заувијек“ и “до краја“ окончао. Упркос томе што, како скоро рече ректор цетињске Богословије, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, “СПЦ је заједничка кућа и за националне Србе и за националне Црногорце“, одвајкада и подједнако! И што, наставља он, “Срби у Црној Гори и Црногорци у Црној Гори јесу најближи сродници. Једна их је мајка родила. Буквално. Али им памет није иста. Једни не желе да виде даље од државних граница, а други не признају ништа плиће ни уже од историјског памћења“. И, заиста, доказана вертикала и темељ српске духовности, културе и државности – Српска православна црква, а историјски гледано посебно витално значајна за религијски и секуларни живот Црне Горе кроз вјекове као стуб њене државности, данас је нападнута бесрамним и провидним покушајем да се њена осамстогодишња традиција и хришћанска мисија у Црној Гори “укине“ декретом?! Овога пута језива замисао свјетске закулисе у изведби монтенегринског ешалона атеистичко-комунистичких бојовника не може бити реализована, јер је СПЦ централна институција духовног и културног идентитета Срба, управо онаква каквом је дефинише проф. др Милош Ковић: “Ван православне вере и праотачког предања, Срби, заиста, нису створили ниједан алтернативни културни модел, којим би могли да одоле искушењима колонизације. Црква је једина делатно присутна, свуда где је српском народу најтеже“. Управо зато, што је СПЦ последња брана расрбљивања Срба не само у Црној Гори, данашњи Монтенегро не може и не смије побиједити у свом науму. Православни хришћани у Црној Гори, јединствени у одбрани свог угроженог духовног сопства неће дозволити такво непочинство и светогрђе, иако власт чини све да своју перфидност заогрне разним игроказима (забраном окупљања вјерникâ у литијама због корона вируса, затврањем државне границе за српске држављање док се не “спакују изборни резултати“, “суспензијом закона“ о вјерским слободама за кратко вријеме док се не постигне “компромис“ (тако нешто немогуће и неуставно, узгред, изговара премијер који је по стручној вокацији правник!) – да поменемо само неке из арсенала лажних дојава које имају за циљ да анестезирају јавно мнење употребом привременог седатива, а одмах након избора ударнички ће кренути као достизању “светог циља“ – формирању православне цркве националних Црногораца. Кога је брига за каноне, прâво и морал!

Још много других података наћи ће читаоци у овој књизи, која као и претходне од овог историчара пледирају за насушном потребом – да се вирус фалсификоване историје у Црној Гори не запати као трајна чињеница, јер ако главни државни лауреати, њиме прокужени, буду и убудуће научне перјанице онда ће ковид-19 бити пролазни грип према тој врсти пошасти.

У памет се, браћо Црногорци!