ЗОРАН ВУЛЕВИЋ, ПУБЛИЦИСТА И ПРЕВОДИЛАЦ О КЊИЗИ ''ВАСОЈЕВИЋИ У БОРБИ ЗА СРПСКО И ЈУГОСЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ ОД 1914. ДО 1918. ГОДИНЕ'' АУТОРА ГОРАНА КИКОВИЋА НА ПРОМОЦИЈИ У БЕРАНАМА 13.ОКТОБРА 2018. ГОДИН

ЗОРАН ВУЛЕВИЋ, ПУБЛИЦИСТА И ПРЕВОДИЛАЦ О КЊИЗИ ''ВАСОЈЕВИЋИ У БОРБИ ЗА СРПСКО И ЈУГОСЛОВЕНСКО УЈЕДИЊЕЊЕ ОД 1914. ДО 1918. ГОДИНЕ'' АУТОРА ГОРАНА КИКОВИЋА НА ПРОМОЦИЈИ У БЕРАНАМА 13.ОКТОБРА 2018. ГОДИНЕ

Аутора ове књиге пратим откако је дипломирао историју на српском Универзитету у Приштини и одбране његовог дипломског рада па све до данашњих дана, при чему са задовољством истичем чињеницу да је од те 2003. до ево 2018. године, дакле за деценију и пô, већ објавио шест и ово му је седма књига. Наиме, да подсјетим хронолошки: ''Војвода Павле Ђуришић'', Подгорица, 2003., ''Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори'' (коаутор), Подгорица 1918.'', Беране, 2006., ''Развој просвјете и школства у Доњим Васојевићима (са посебним освртом на основне школе у Доњој Ржаници, Калудри, Загорју, Ровцима и Ријеци Марсенића)'', Беране, 2008., ''Мило Кењић са својим батаљоном у борби за слободу и уједињење српскога народа'' (коаутор), Беране, 2010., ''Преци и потомци'', Беране, 2014. ''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'', Беране 2016. и најновија књига ''Васојевићи у борби за Српско и Југословенско уједињење од 1914. до 1918. године'', Беране, 2018.
Пун енергије, а свјестан да је угрожена историјска истина о свом српском народу, посебно у новонасталој друштвено-политичкој стварности након растакања заједничке државе јужнословенских народа и тежњи новостворених држава (а ја додајем и неких нимало јасних државоликих супституената као производ огољене примјене силе тзв. међународне заједнице у добропознатој агресији НАТО пакта 1999. године, чије реперкусије данас живимо и подносимо), аутор увиђа да мора бити још и политички ангажован како би, с једне стране промовисао истину о минулој прошлости, која је предмет огољеног кривотворења са највиших државних, политичких и образовних адреса у данашњој Црној Гори, потпомогнутој у таквом науму здушним залагањем остале југословенске браће, посебно Хрвата, Шиптара и Бошњака, да новодолазећим генерацијама установе нови поглед на свијет у духу србомрзачких политичких пројеката минулих вјекова, у којима су редовно већински били на страни српских опонената, а са друге стране да се у тој видљиво неравноправној борби, а овдје првенствено мислим на расположиве материјалне ресурсе, а не на недостатак оригиналних историјских артефаката који поткрепљују сваку исписану тезу, колико-толико одупре плими која пријети да затре и поништи вјековно постојање и тежњу српског народа да живи и доприноси друштвеном и политичком развоју своје Црне Горе, не као пуки извршилац наметнуте већинске воље горепоменутих националних етникума, већ као равноправан партнер у креирању таквих политика у свим сферама живота које неће доводити до огољене дисквалификације, мајоризације и дезавуисања легитимних и уставом загарантованих права српског народа у Црној Гори. Овакав свој кредо јасно исписује на првој страници овог историјског штива: ''Када се једном народу ишчупа коријен сјећања на своју прошлост, на своје јунаке и војне побједе, када му се ишчупа историјски коријен постојања и битисања, такав народ губи национално достојанство, поимање државне свијести, престаје да има узоре и за њега више ништа није свето – па ни жртве које су пале да би он данас уопште постојао. Зато чувајмо и учимо своју српску историју!''
Дакле, из овог разлога та његова стваралачка животна енергија, а посебно историчарска акрибија, није усмјерена искључиво на кабинетско, музеографско и библиографско ишчитавање и претраживање, ни на строго поштовање методолошких начела у исписивању научног текста, већ ми изгледа као војник специјалац који у задатој мисији у свакодневој друштвеној и политичкој акцији средине у којој живи и дјелује, покушава да испуни задатак у складу са својим знањем и увјерењем. Стога су, још увијек, све његове књиге, превасходно, својеврсни репетиториј и приручник за јавну употребу, неопходна помоћна литература популарног жанра за практичну примјену и користан оријентир, посебно млађима, да науче шта да уче, да знају шта треба да знају, да памте и његују као своју неизбрисиву историјску баштину и српску тековину и традицију. Ако се пером дјелује против заборава, није немогуће да се усвајањем садржаја из оваквих лако читљивих књига стигне и до тачних и провјерених информација, које могу у данашњој контаминираној и нееколошкој стварности да буду чак и драгоцјена, љековита доза, у сузбијању заразе која одасвуд пријети. Ученији и писменији чланови друштва јасно виде да је процес друштвене мутације од метаноје (пожељног, дозвољеног и отрежњујућег прâва на преумљење, како бисмо се отргли заблудама, незнању, демагогији и осталим пороцима) стигао данас већ до параноје (заблудјелог, слијепог, некритичког и облапорног прихватања свега што либерална капиталистичка идолатрија нуди као спас за ум, душу и тијело) и зато у свом интелектуалном ангажману покушавају да предуприједе метастазу. Конзументима својих, оваквих, књига поручује: ''Помоћи себи, просвјећењем и опредјељењем, насушни је императив и овог историјског тренутка''. То чини штампањем књига историјски пробране и политички врло актуелне садржине, за оне који желе потпуније сагледавање релевантних истина на задате теме, те покретањем часописа ''Глас Холмије'' намијењеног поред свих осталих читалаца и за новопристиглу генерацију младих и образованих људи, који умију да промишљају стварност не само гледањем робе у излогу, већ прије свега тражећи насушно важну историјску истину прије коначног самоопредјељења. 
Аутор се у својој данашњој држави доживљава поларизовано: међу политичким истомишљеницима свакодневно слуша похвале како је просвијећени и потврђени Србин, русофил и словенофил, борац за погажена права српског народа у Црној Гори и културни прегалац у оживљавању и афирмисању скрајнуте историје тог народа у средини у којој превасходно дјелује, док се међу политичким опонентима већ скицира као безбједоносно интересантна особа због својих јавно исказаних опредјељења. ''Ништа ново под капом небеском!'', поручују му преци и он у дослуху са њима ''кује завјере'', до сад, колико видимо, само против искривљавањâ и ишчашењâ изгнане историјске истине у новој држави, којој због тога што јој треба све ганц ново – државно уређење, црква, језик, писмо – хита да на пијаци свјетских идеолошких политичких распродаја покупује најпотребније за своју усправност. 
Аутор у свом досадашњем истраживачком раду досљедно поштује историјске чињенице и не повлађује ниједном ваннаучном критеријуму, како то на жалост чине многе његове колеге, већ истрајно одваја кукољ из историјског жита и добро просијаног га нуди будућим конзументима. Показаћемо такав његов приступ на примјерима двије последње књиге. Тако, у књизи ''Српски народ у Црној Гори кроз вјекове'', Беране 2016., аутор полемише са званичним ставом званичне Црне Горе како Русија никада није помагала Црну Гору и како јој ништа не дугује и закључује недвосмислено, у поднаслову ове књиге – ''да руске помоћи није било, ни Црне Горе било не би''. Сагласан са овом оцјеном ја сам у рецензији за ову књигу написао и ово: ''Да будем још јаснији. Историјске околности у којима су Срби били изложени вјековним притисцима империјȃ, највише Турске и Аустроугарске, произвели су код њих исконску потребу за моћним савезником и то историјско искуство је Србе коначно опредијелило да Русе и Русију сматрају својим јединим трајним пријатељима. Иста православна вјера, словенско братство, етничка и духовна сродност и, особито, заједнички војни интереси (ослобођење отаџбине од ропства агресорȃ) у Првом и Другом свјетском рату, усадили су досадашњим генерацијама Срба осјећај искрене захвалности и великог моралног дуга према држави Русији. Док је била и српска држава малена Црна Гора је такође била вјерни савезник Русији. Данас пак, пренебрегавајући непоткупљиве историјске чињенице и потпуно игноришући истину о томе ко ју је бранио а ко нападао, гдје су јој вјерски и етнички коријени и на чијој страни треба тражити цивилизацијско мјесто у породици слободарских народа, Црна Гора је ''окренула ћурак наопако'' и, без претходне провјере у сопственој историји, пригрлила нове ''пријатеље''. Ако такво спектакуларно преумљење данас изгледа само као брзоплето провиђење црногорске политичке елите, смије ли се сметнути с ума како би оно, не дао Бог, могло сјутра бити и суновратно. Како је држава Црна Гора осигурала апсолутно увјерење да ће ово изнуђено ''пријатељство'' издржати провјеру времена? Тако што је прихватила мит о америчкој изузетности и прву неупитну тезу тог мита о америчкој цивилизацијској супериорности, што у логичком (читај политичком) резону значи само једно: обавезује Америку на глобалну хегемонију. Па се тако ''изабраном народу'' ваља придружити, читају актуелне црногорске вође савремену идеолошку лектиру и ступају у ред ''најбољег дијела савременог свијета'' (премијерова дијагностичка дефиниција), уз традиционални генетски поскок ''ој, ха''! Данашња Црна Гора апсолутно вјерује ''научним'' премисама Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског и игнорише своје великане, Светог Петра Цетињског и владику Рада, чију свевремену опомену (''страх животу често образ каља'') – не може да поднесе''.
У књизи коју вечерас промовишемо аутор недвосмислено показује већ утврђену научну истину да су Васојевићи кроз сву своју историју били борци за српску слободу и да је ''долина Лима била оса, кичма српске државе у доба Немањићâ, и послије њих, а и каснније, у доба владавине Турске, да је овај простор повезивао народ историјске Зете, односно Старе Црне Горе и Брда са сјеверним српским областима, прије свега са моравском Србијом'', како је то записао академик Миомир Дашић, додајући да је ''на том простору одувијек постојала снажна историјска свијест о припадности и црногорској и српској држави'' и да је ''народ ове области држао до косовске традиције, предака Васојевића и Србљака у Косовском боју (1389) и погибије њиховог цвијета младости, односно о погибији српског племства са овог простора''. Учешће Васојевића у Првом свјетском рату било је разумије се масовно и јединствено. Видимо их на херцеговачком и санџачком фронту 1914., у бојевима на Гласинцу, на граничном фронту сјеверне Албаније, заузимању Скадра 1915/16, у бојевима у долини Западне Мораве и Ибра, у Рашкој области, да би приликом повлачења српске војске преко територије Васојевића према Албанији своје славно војевање овјековјечили у Мојковачкој бици, том српском Термопилу, и тако задужили српски род поносом за сва времена. Наравно, пробојом Солунског фронта стекли су се услови да се и Васојевићи коначно ослободе окупатора 1918. године. И, након таквог побједоносног похода и исхода, шта је било логичније и природније него да Васојевићи листом слиједе плебисцитарну вољу народа да се створи уједињено Српство односни да се политички и правно оформи заједничка држава српског народа на Балкану, што се и догодило на Великој народној скупштини српског народа у Подгорици 1918. године, на којој је од 165 посланика њих 36 било из андријевичког и беранског среза, а међу њима и три бивша министра Црне Горе – Јанко Спасојевић, Милосав Раичевић и Љубомир Бакић. Разумљиво је и то да су васојевићки интелектуалци, школовани у Србији и српским школама на турској територији, здушно подржавали и активно учествовали у настојању да се Србија и Црна Гора уједине у заједничку државу. Још од 1906. године у првим уставним изборима у Црној Гори, преко Бомбашке афере (1906) и Колашинске афере (1909) види се јасно да су Васојевићи главна снага отпора самодржављу кнеза Николе. И то је историјска истина и необорива чињеница која се данас у монтенегринској историографији најжучније покушава оспорити у ''новом писању'' неке ''нове историје''. 
Тако, смијешно слично и до најситнијих детаља, стоји ствар и око државног наума савремене државе Црне Горе да Велику народну скупштину српског народа у Црној Гори 1918. године представи као великосрпски хегемонистички пројекат према сиротој Црној Гори, која се није могла одбранити од те напасти након завршетка Првог свјетског рата. Да би се таква ''истина'' продала данашњим генерацијама не преза се ни од еклатантних историјских фалсификата упакованих у миришљаве обланде модерне сценографије какав је ''научни допринос у расвјетљавању Божићне побуне у Црној Гори у складу са новооткривеним историјским документима'', у снимљеној и народу телевизијом приказаној истини с једне стране, и директним опструкцијама окупљања и обиљежавања историјских догађаја важних за српски народ у цјелини, а посебно у Црној Гори, под изговором ништа мање него ''одбране државе и њеног самостално изабраног пута у породици евроатлантских народа као најбољег дијела савремене цивилизације'', са друге стране. 
Немамо ни времена ни простора да се бавимо анализом и разлозима који доводе до овакве праксе, већ можемо само поновити латинску максиму: ''Sapienti sat!'' Или, ''паметноме доста''! 
И оволико.