ГОРАН С. КИКОВИЋ ''РУСИЈА И ЦРНА ГОРА КРОЗ ВЈЕКОВЕ'' ДА РУСКЕ ПОМОЋИ И ЗАШТИТЕ НИЈЕ БИЛО НИ ЦРНЕ ГОРЕ БИЛО НЕ БИ
ГОРАН С. КИКОВИЋ ''РУСИЈА И ЦРНА ГОРА КРОЗ ВЈЕКОВЕ''
ДА РУСКЕ ПОМОЋИ И ЗАШТИТЕ НИЈЕ БИЛО НИ ЦРНЕ ГОРЕ БИЛО НЕ БИ
Издавачи: Институт за српску културу Никшић
Српско историјско- културно друштво ''Никола Васојевић''- Беране
За Издавача:
др Будимир Алексић
предсједник института
Живко Бјелановић, дипл.правник,
предсједник Друштва ''Никола Васојевић''
Рецензенти:
Др Лука Кастратовић, генерал Бранислав Оташевић, књижевник Зоран Вулевић, преводилац и публициста
Лектор и супервизор:
Зоран Вулевић, преводилац и публициста
У ШТАМПИ НОВА КЊИГА ГОРАНА КИКОВИЋА
Ова књига прилога и докумената је настала са жељом да успоставим паралелу између прошлости и садашњости у односима између Русије и Црне Горе односно да надвладам најраспрострањенију савремену лаж у Црној Гори која се јавно изговара повишеним гласом који је саобразан са глупошћу њеног садржаја - како нам Русија никад није помагала. Моје истраживање је кренуло анализом драгоцјене књиге ''Црногорске финансије'' др Мирчете Ђуровића, који је документовао велику финансијску помоћ Русије држави Црној Гори у времену од 1711. до 1916. (Мој фељтон на ову тему објавио је дневни лист ''Дан''). Истина је да је пуна два вијека Русија давала бесповратну помоћ Црној Гори и без устезања сам овој књизи додао објашњење које одговара историјској истини – да руске помоћи и заштите није било ни Црне Горе било не би.
Треба овдје подсјетити и на Албанску голготу и да је она смањена захваљујући Руској интервенцији. Наиме руски Цар Николај Други Романов спасио је Србе од тоталног погрома у Првом свјетском рату, а у питању је један свијетли примјер безусловне помоћи браће Русâ српском народу и краљевини Србији 1914-1916. године . Цар Николај Други Романов ушао је у овај глобални конфликт у Први свјетски рат само због Србије, иако је његова држава била потпуно неспремна за то; још увијек нијесу биле залијечене ране револуције из 1905. године, што ће резултирати Фебруарском и Октобарском револуцијом 1917. године чиме су Романови збачени са власти.
Важно је напоменути и то да су Руси упутили ултиматум Британији и Француској да мора да прихвати и збрине српску војску која се повлачила преко Албаније ка Скадру крајем 1915. и почетком 1916. године, иначе Русија излази из рата, јер нема сврхе да у њему остаје ако више нема Србије, због које је у сукоб и ушла. Лондон и Париз, иако су претходно хтјели да оставе Србе на цједилу, брже-боље су прискочили у помоћ.
РЕЦЕНЗИЈЕ
Др Лука Кастратовић, генерал у пензији
БЕЗ ИСТИНЕ НЕМА НАПРЕТКА
Књига Горана Киковића ''Русија и Црна Гора кроз вјекове'' појављује се у ери неуспјелог глобалистичког насртаја са циљем устројства свијета по мјери западне, односно америчке демократије и покушаја прекрајања историје, гдје Сједињеним Америчким Државама безобзирно помажу земље Западне Европе, на челу са Њемачком. Уосталом и Европска унија је формирана првенствено са циљем да се заборави Други свјетски рат и страхоте које је фашистичка Њемачка учинила током тог рата, у намјери да покори Европу и њоме влада само ''надљудска аријевска раса'' за коју остали народи нијесу постојали.
Данас се скоро свакодневно истичу цивилизацијске, европске вриједности и ''сви стреме'' ка тим, европским, узвишеним вриједностима. Крајем 20-тог и почетком 21-вог вијека нема дана да медији не истичу европске вриједности и све што се ради и уради, наглашава се, у складу је с европским стандардима и вриједностима. Намјерно се ''заборавља'' једна чињеница – ''ситница'', да је Европа ''те вриједности'' изградила вјековном колонијалном политиком, богатећи се експлоатацијом својих колинија – поробљених земаља. Такође се заборавља да је та Европа убила највише хришћана у Европи, често уз благослов Ватикана, посебно у Првом и Другом свјетском рату. И на нашим просторима у оба свјетска рата оставила само пустош - посљедице од којих се ни данас не можемо опоравити. А када се томе дода крваво разбијање Југославије и НАТО агресије 1999. године слика је суморнија.
Уништавали нас, прогонили са вјековних огњишта, а данас хоће да нас прогласе геноцидним. Зар су то цивилизовани евроатлански пријатељи и стратешки партнери? Раније су примјењивали методу – паролу ''завади па владај'', а данас успјешније остварују поробљивачке циљеве методом ''подијели па владај''.
Француску ветеран, генерал Пјер Мари Галоа, поводом десете годишњице НАТО агресије на СР Југославију није могао да присуствује научном скупу у Београду 2000. године, али је послао забрињавајућу поруку у којој је објаснио како је разбијена Југославија у прекомпоновању Југоисточне Европе, са нагласком како је то могла да дозволи цивилизована Европа и како ће моћи (да ли ће уопште моћи) да се извуче из таквог цинизма. У својим иступањима неколико пута је истицао да Берлински зид није срушен већ ''помјерен пет хиљада километара на Исток''.
У таквој политичкој атмосфери (пропагандном дјеловању) заступници ''западне демократије'', обајашњајући зашто се треба приклонити Западу, истицали би питање ''одакле стижу пакети, са Запада или из Русије''. ''Заборављали су'', а и данас то заобилазе: да, тачно је, стизали су и стижу пакети од наших радника тамо запослених, али више тенкови и топови, бомбе и ракете које су оставиле трагичне посљедице од којих ћемо се тешко опоравити. Сијали су смрт, слали су и шаљу огромне количине новца (јер ратовима – силом, нијесу могли да нас униште) – којим су разорили нашу привреду, а последњих година миграционом политиком настоје да промијене националну структуру.
То чине свим земљама свијета које се не повинују њиховим захтјевима, али овдје је ријеч о Црној Гори.
У тој глобалистичкој најезди, уз помоћ Горбачова и Јељцина, разбили су Совјетски Савез са циљем да униште Русију. Али, дошао је Путин, подигао Русију и зауставио понижавање и уцјењивање Словена.
У том пропагандистичком налету стално су истицали како нас Русија никада није помагала, да је радила против наших интереса, а посебно крајем прошлог и почетком овог вијека, а и данас то истичу са великом дозом ироније.
Управо због тога је значајна ова књига Горана Киковића, који аргументовано износи чињенице о финансијској и материјалној помоћи Црној Гори, као и о политичком покровитељству Црне Горе у међународним односима. Истакао је и дио знаменитих личности из Црне Горе који су живјели у Русији и истакли се у економском и политичком развоју Русије, као и високи официри у одбрамбеним ратовима Русије. Русија је одиграла пресудну улогу у борби за ослобођење од Османског ропства како у Првом тако и у Другом свјетском рату, од европских окупатора.
Вјековне везе Црне Горе и Русије Киковић износи на основу конкретне документације, архивске грађе; није се случајно Владика Раде замонашио у Русији. Народ никада није заборављао братски руски народ и Русију. Примјера кроз историју има много. Киковић није могао да их све забиљежи, али довољно да се истина не заборави, како то желе застраници западне демократије. Из мноштва примјера навешћу само један, а читаоци ће процијенити колико је значајан.
На дан Александра Невског, између 1644. и 1669. године (''Племе Васојевићи'', Р.Ј. Вешовић), Љеворечани су истјерали Турске из свога краја и нанијели им огромне губитке. Изгубили су 550 војника, међу којима је био и пећки паша, силни Махмутбеговић. Васојевићи су имали 70 мртвих и исто толико рањених. Цариградски султан је послао Турке да ''смири Љеворечане''. Скадарски паша Бушатлија послао је један одред од Погорице и наредио да са друге стране истовремено нападне пећки паша Мустај бег Махмутбеговић, од Плава и Гусиња бег Шабанагић и од Колашина бегови Мушовићȃ.
Васојевиће је предводио племенски старјешина свештеник Арсеније Ракетић са јунацима Вуком Брајотићем и Вуком Вујачићем – Маринковићем. Васојевићи су се повукли из села, а Турци без борбе пустошили и улогорили се код цркве. Васојевићи су се били улогорили у околини шумама, па су онда изненада напали свом снагом и протјерали Турке.
Васојевића војска се завјетовала да ће уколико побиједе на дан Александра Невског славити ту славу. Како је било тог 12. септембра тако је и данас.
Некима је чудна чињеница како су то наши давни преци знали ко је Александар Невски. Они су цијенили његово дјело да је побиједио Германе и зауставио Тевтонце чиме је омогућио постојање, развитак и напредак Русије. У том, по Русију тешком времену 1249. године папа Инокентије IV је покушао да Невског увуче у крсташки рат против силних Монгола. У исто вријеме нудио је и склапање црквене уније, по којој би Александар само признао власт папе, док би богослужење остало какво је и било. Александар је одбио сваку помисао да би могао да пристане на унију.
То доказује колико је словенска идеја у Васојевићима и Црној Гори била присутна и колико је свијест о поријеклу нашег народа позната. Ватикан, у дослуху са Западом, ни данас не одустаје да преузме примат над православним народом.
Још једна књига на дар Црној Гори, на радост, разгледање, украс у кућној библиотеци и за очување истине о свом идентитету у борби за слободу и напредак.
Бранислав Оташевић, публициста и књижевник, предсједник Удружења српских књижевника у отаџбини и расијању за Црну Гору са сједиштем у Андријевици
ЗНАЧАЈНО ПУБЛИЦИСТИЧКО-СТРУЧНО ДЈЕЛО
Горан Киковић, већ афирмисани и познати историчар, активни друштвено-политички радник и истраживач историјских збивања не само у родним Васојевићима него и шире, написао је и припремио за штампу књигу ''Русија и Црна Гора кроз вјекове'' коју сам са задовољством прочитао и препоручујем за штампу, јер ће овај рукопис, у то сам сигуран, употпунити сазнања радозналих о односима Црне Горе и Русије кроз вјекове.
Пишући лаким допадљивим стилом, користећи бројне досад објављене књиге и радове познатих и афирмисаних стваралаца, Киковић је вјешто и зналачки компоновао свој рад и оставио читаоцима значајно дјело о црногорско-руским односима и руској помоћи Црној Гори коју је она, кад мање кад више, слала Црној Гори кроз вјекове и потврдио стару познату тезу ''да руске помоћи заштите није било ни Црне Горе било не би!''
Црногорско-руски односи на дипломатском плану почињу већ 1711. године, у вријеме владавине владике Данила, а хроничари и историчари су записали да се Црна Гора у руским изворима помиње на самом крају 17. вијека 1698. године, а Помиње је руски државник Толстој. Снагом упорног истраживача Киковић од тада прати збивања и дешавања, плиме и осјеке у односима двије државе, одласку Црногораца у Русију и доласку Руса у Црну Гору, било ратника и војника, било истраживача и научника какви су били. Коваљевски, Ровински, Башмаков и др. О руској помоћи Црној Гори Киковић је користио дјело др Мирчете Ђуровића ''Црногорске финансије која демантује злонамјерне приче - ''Русија нас никада није помагала''. О руско- црногорским односима помогли су му рукописи Јована Пламенца који пише да се велики број Црногораца селио у Русију. Ратовали су Црногорци за рачун Русије. У руској војсци било је тридесет генерала и адмирала досељеника из Црне Горе.
Митрополит Сава Петровић, пошто се завладичио, ишао је у Русију да тражи помоћ. Захваљујући Русији Његош није оскудијевао у материјалним средствима. Њему је нешто и преостајало, што је било депоновано у Русији и неким аустријским банкарским кућама. Послије Његошеве смрти Русија шаље помоћ као и раније.
Све то Киковић у своме рукопису педантно, аргументовано пише. И послије смрти књаза Данила Русија је са мањим прекидима слала помоћ, чак је и повећавала, помагала отварање школа, слала помоћ за богоссловију и дјевојачки институт.
У цјелини гледано руска субвенција и разне друге помоћи, пише Киковић, биле су важан фактор за црногорске финансије. Он то зналачки документује. Да поткријепи своје тезе он користи, осим писаних докумената, записе Павла Ровинског, при руци су му и радови руског историчара Богојављенског, радови српских историчара. Све је то у књизи зналачки укомпоновано, како би будући читалац што боље схватио односе Црне Горе и Русије.
Проучавање историје пријатељских, политичких и културних веза и односа између Црне Горе и Русије одраније је заокупљало пажњу и једне и друге земље, њихових историчара, а историјска наука је маркирала све важније проблеме из историјских односа. Киковић је свјестан чињенице релативно добре проучености односа између Русије и Црне Горе, те да ова проблематика још није научно исцрпљена да би се на њено даље истраживање ставила тачка. Посебно није у довољној мјери изучена научном методологијом миграција руских емиграната послије октобарске револуције у екс Југосалвији и Црној Гори.
Проучио је школовање Црногораца у Русији у разним средњошколским и високошколским установама у Русији од прве половине 18. вијека. Црногорска омладина је похађала разне средње школе у Русији: војне школе, духовне семинарије, гимназије, трговачке академије, стручне и занатске школе, разне техничке, пољопривредне, баштованске и војне академије, а факултете Црногорци су студирали и завршавали у разним универзитетским центрима, највише у Москви и Санкт Петербургу. Школовање Црногораца у Русији много је значило за сиромашну Црну Гору. Из Киковићевих истраживања први је владика Василије Петровић покренуо питање школовања црногорске омладине, што је било веома важно питање у његовим државно-просвјетитељским плановима. Црногорски младићи ишли су на школовање у Русију и за вријеме владавине осталих Петровића (Петра Првог, Петра Другог, књаза Данила и књаза краља Николе). Киковић доноси и имена црногорских средњошколаца у руским средњим школама, студенте који су завршили правни и филозофски факултет, политехничке студије. Црногорску омладину привлачили су у Русији универзитетски центри Санкт Петербург, Москва, Кијев, Харков и други.
Овим подацима Киковић жели да прикаже колико је значајна помоћ Русије била, а и данас је, у школовању црногорских кадрова.
Они који су по повратку са школовања у Русији ступили у државну службу у Црној Гори, радећи као просвјетници, љекари, правници и стручњаци других профила били су у већини случајева најбољи тумачи руске културе и науке.
У овом раду, брижљиво прикупљањем чињеница, описано је учешће људи из Црне Горе у руској морнарици и копненој војсци. О учешћу Црногораца у руској војсци Киковић је користио истражавања већег броја докумената која је обавио академик Славко Мијушковић, што овој студији даје већи значај, а рад је потпунији и комплетнији, тако он чува од заборава адмирала Матију Змајевића, три адмирала Војновића, Ришњанина Петра, Баје Бјеладиновића и многе друге. Нијесу заборављени ни многи бродоградитељи и градитељи поморских руских лука.
Тешко да ће се у ближуј будућности утврдити тачан број Црногораца који су служили у руској армији. То није успјело ни Горану Киковићу. Његов значајан допринос је евидентирао наше сународнике који су учествовали у руској војсци, а њих је био велики број, неки су достигли и највише чинове што је Киковић у значајној мјери на основу доступне грађе свестраније приказао.
Од Црногораца у Русији Киковић је описао Матију Мата Змајевића, Ивана Михаиловића, генерала у руској војсци и Ђорђија Петровића које у својим истраживањима помиње мемоариста и генерал Симеон Степановић Пишчевић и путописац игуман Герасим Зелић.
Осим њих, који су се истакли у руској војсци, Киковић није заборавио ни Петра Марковића, вицеадмирала из села Братешићи код Грбља који су дали контраадмирала Николу Михаилова Вукотића, вицеадмирала Петра Маркова Вукотића, више официре Стевана Михајлова Вукотића и Ивана Михајлова Вукотића. Грбаљски Вукотићи имају дугу поморску традицију. Јован Поповић Липовац је Црногарац који је достигао највиши чин у руској царској војсци. Док је гроф Сава Владисављевић човјек (Србин) који је навише задужио Русију па је његов живот заинтригирао, пише Киковић, и руског предсједника Путина.
У свом истраживању Киковић није заборавио ни своје Васојевиће: Александра Лекса Саичића који је на двобоју побиједио јапанског Самураја и генерала Андрију Бакића који је учествовао у борбама које је водила руска Царска армија. Даје и податке за Илију Вучетића, Марка Цемовића, Момчила Вулевића...
Овај Киковићев рад је драгоцјено публицистичко-историјско дјело које ће помоћи будућим истраживачима црногорско-руских односа да их боље схвате, да ојачају наше братске односе и научно-истраживачком методологијом оповргну анахрону тезу ни на једном документу засновану ''да нас Руси никада нијесу помогли'', што је историјска неистина и гнусна и злобна лаж.
Због тога што је уложио велики рад и напор при писању овог дјела, у коме је зналачки осликао црногорско-руске односе, међусобну сарадњу и узајамно помагање у критичним тренуцима и временима, образовној и културној сарадњи, војној помоћи и сл. овај рад заслужује посебну пажњу, а аутор поштовање.
Како ће ова књига послужити као значајна лектира истраживачима, историјској публицистици и савременој историографији, јер обилује бројним подацима, познатим и први пут саопштеним, препоручујем је издавачу за штампу, а будућим читаоцима до којих ће убрзо доћи поручујем да вријеме утрошено на њеном ишчитавању ни у ком случају не могу сматрати изгубљеним.
Зоран Вулевић, публициста и преводилац
РУСИЈА – ЗАШТИТНИК И ПОКРОВИТЕЉ ЦРНОГОРСКОГ СОПСТВА
Пред нама је нова књига (из претпостављене едиције која би се могла звати ''Српске истине'') аутора Горана Киковића, професора историје и актуелног потпредсједника СО Беране, са новом темом, опет намјерно дискриминисаном и дезавуисаном у црногорској друштвеној и политичкој јавности и опет са намјером да се тој и таквој јавности одговори чистом фактографијом – чињеницама, а не фалсификатима. Аутор се у својој држави доживљава поларизовано: међу политичким истомишљеницима слуша похвале да је истински потврђени Србин, русофил и словенофил, борац за погажена права српског народа у Црној Гори и културни прегалац у оживљавању и афирмисању скрајнуте историје тог народа у средини у којој превасходно дјелује, док се међу политичким опонентима већ скицира као безбједоносно интересантна особа због својих јавно исказаних опредјељења. ''Ништа ново под капом небеском!'', поручују му преци и он у дослуху са њима ''кује завјере'', до сад, колико видимо, само против искривљењâ и ишчашењâ изгнане историјске истине у новој држави, којој због тога што јој треба све ганц ново – државно уређење, црква, језик, писмо – хита да на пијаци свјетских распродаја покупује најпотребније за своју усправност.
Да погледамо његову најновију ''завјеру''. О овој теми постоји велика историјска и публицистичка литература на ширем српском простору, али ћу се овог пута усредсредити само на црногорску научну мисао, која је добрим дијелом успјела да многе историјске наслаге дијагностикује, истражи и донесе ваљана објашњења за будуће генерације. По мом суду, најсвестранији и најпродубљенији интерпретатор сложених догађаја и појава у дипломатској историји Црне Горе, који су детерминисали прошлост и својим импликацијама задуживали и раздуживали садашњост и будућност, јесте научно дјело др Радослава Распоповића, који је превасходно својом капиталном књигом ''Дипломатија Црне Горе 1711-1918'', а потом са још двије (''Црна Гора и Русија – огледи и есеји'' и ''Руски конзулат у Котору и Црна Гора'') показао да је међу црногорским историчарима осигурао себи мјесто најпроминентнијег истраживача и тумача тока и развоја дипломатских односа између малене Црне Горе и огромног Руског царства од почетка 18-тог до првих деценија 20-тог вијека. Када сам, читајући његову књигу, видио како му је рецензент академик Миомир Дашић одао високо признање за овакав професионални досег, обавезујући га научним аманетом да напише књигу, која недостаје, са занимљивим насловом (''Историја спољне политике Црне Горе до 1918. године''), био сам увјерен да књигу морам дочитати пажљиво и студиозно. И шта сам сазнао? Опште је познато да је преплитање ''руског фактора'' на друштвено-политичкој сцени ондашње Црне Горе у сфери унакрсних утицаја свјетских сила у рјешавању тзв. Источног питања било одувијек на историјском менију, и онда и данас. Академик Миомир Дашић ту истину саопштава јасно и недвосмислено, написавши: ''Руски фактор је и у Црној Гори био од кључног значаја за изградњу њене државности. У томе је Русија као велики политички покровитељ Црне Горе у међународним односима, посебно њен заштитник према Османском царству, играла кроз читав 18. и 19. вијек пресудну улогу у борби за ослобођење од османске доминације и изградње њеног државног идентитета''. Sapienti sat!
Сада је јасније да вам укратко саопштим још понеке импресије након читања ових књига. Криза црногорско-руских односа, и поред тога што се ова актуелна чини савременицима до сада најпогубнијом, постојала је врло жестоко и на почетку 19. в. Др Распоповић описује најеклатантнији примјер, када је руска дипломатија процијенила да владар и владика Петар I Петровић Његош, посредством свог секретара опата Долчија, кокетира са Француском, љутим непријатељем тадашње Русије. Руски царски двор шаље изасланика генерал лајтнанта грофа Марка Константиновића Ивелића, Србина из Рисна, са задатком да уклони црногорског митрополита, али тај тежак спор бива изглађен, ипак, мирно. Наиме, митрополит Петар I је остао на трону, а на аустријској територији у Котору отворен је 1804. г. Руски конзулат, који је имао значајно шире прерогативе од уобичајених, па су Руси преко њега не само сузбили француски утицај, већ су ангажовано предуприједили аустријско непријатељско дјеловање у Црној Гори. Иако је трајао само двије године (од 1804. до 1806.) Руски конзулат је био својеврсна дипломатска осматрачница на укупне догађаје не само на простору Црне Горе, већ и на турским територијама у Херцеговини и Скадарском пашалуку. Кад болесног грофа Ивелића буде замијенио конзул Мазуревски, доћи ће до нормализације односа између Црне Горе и Русије, јер је он издејствовао да Петар I сагледа антируско дјеловање опата Долчија, који је потом осуђен на доживотну робију и умро у затвору у манастиру Стањевићи. Руски конзулат престаје са радом Пожунским миром (1805.), када је Аустрија морала да преда француској Истру, Далмацију и Боку Которску. Оно што је било важно за Црну Гору јесте да су руске поморске снаге адмирала Сењавина предале црногорској војци град Котор и цијелу Боку, преузевши територију од Аустријанаца. Још један доказ да је Русија као истински заштитник Црне Горе и у кризним раздобљима међусобних дипломатских односа увијек имала позитиван став према ослобођењу црногорског народа од туђинске власти. ''Научни'' приговори владајуће номенклатуре тако постају неутемељене, а њихово залагање да нам ''огаде Русију'' само је помодна епозода новије фалсификаторске историје Црне Горе, на жалост не само на ову тему.
Из овог, по личном избору одабраног примјера којим подсјећам савремене читаоце, остављам могућност да сами изведу аналогни закључак поводом актуелних питања око приступања Црне Горе НАТО пакту, који тешко притиска садашњи нараштај српског и црногорског народа. И, у вези с тим, поднаслов ове нове књиге професора историје Горана Киковића зато уопште не може бити схваћен нити као пренапрегнут став, ни као испразни страначки билборд за савремену монтенегринску политичку сцену, већ једино као јасна демаркација између истине и отужне алтернативне истине, тог одвратног евроатлантског еуфемизма за лажу и паралажу коју синхронизовано сервирају, по правилу, малим и ''пријатељским народима'' по свијету.
Да будем још јаснији. Историјске околности у којима су Срби били изложени вјековним притисцима империјȃ, највише Турске и Аустроугарске, произвели су код њих исконску потребу за моћним савезником и то историјско искуство је Србе коначно опредијелило да Русе и Русију сматрају својим јединим трајним пријатељима. Иста православна вјера, словенско братство, етничка и духовна сродност и, особито, заједнички војни интереси (ослобођење отаџбине од ропства агресорȃ) у Првом и Другом свјетском рату, усадили су досадашњим генерацијама Срба осјећај искрене захвалности и великог моралног дуга према држави Русији. Док је била и српска држава малена Црна Гора је такође била вјерни савезник Русији. Данас пак, пренебрегавајући непоткупљиве историјске чињенице и потпуно игноришући истину о томе ко ју је бранио а ко нападао, гдје су јој вјерски и етнички коријени и на чијој страни треба тражити цивилизацијско мјесто у породици слободарских народа, Црна Гора је ''окренула ћурак наопако'' и, без претходне провјере у сопственој историји, пригрлила нове ''пријатеље''. Ако такво спектакуларно преумљење данас изгледа само као брзоплето провиђење црногорске политичке елите, смије ли се сметнути с ума како би оно, не дао Бог, могло сјутра бити и суновратно. Како је држава Црна Гора осигурала апсолутно увјерење да ће ово изнуђено ''пријатељство'' издржати провјеру времена? Тако што је прихватила мит о америчкој изузетности и прву неупитну тезу тог мита о америчкој цивилизацијској супериорности, што у логичком (читај политичком) резону значи само једно: обавезује Америку на глобалну хегемонију. Па се тако ''изабраном народу'' ваља придружити, читају актуелне црногорске вође савремену идеолошку лектиру и ступају у ред ''најбољег дијела савременог свијета'' (премијерова дијагностичка дефиниција), уз традиционални генетски поскок ''ој, ха''! Данашња Црна Гора апсолутно вјерује ''научним'' премисама Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског и игнорише своје великане, Светог Петра Цетињског и владику Рада, чију свевремену опомену (''Страх животу често образ каља'') – не може да поднесе.
Аутор је у овој књизи бирао примјере и посебно портрете знаменитих људи који, по његовом мишљењу, најупечатљивије осликавају задату тезу о потврди вјековних веза између Срба, Црногораца и Руса, али без нападног доказивања свог патриотизма за вољене земље и њихове народе. Пошто је и сâм политички ангажован, његова енергија, а посебни историчарска акрибија, није усмјерена искључиво на кабинетско, музеографско и библиографско ишчитавање и претраживање, ни на строго поштовање методолошких начела у исписивању научног текста, већ изгледа као војник специјалац који у задатој мисији у свакодневој друштвеној и политичкој акцији средине у којој живи и дјелује, покушава да испуни задатак у складу са својим знањем и увјерењем. Стога су, још увијек, све његове књиге, превасходно, својеврсни репетиториј и приручник за јавну употребу, неопходна помоћна литература популарног жанра за практичну примјену и користан оријентир, посебно млађима, да науче шта да уче, да знају шта треба да знају, да памте и његују као своју неизбрисиву историјску баштину и српску тековину и традицију. Ако се пером дјелује против заборава, није немогуће да се усвајањем садржаја из оваквих лако читљивих књига стигне и до тачних и провјерених информација, које могу у данашњој контаминираној и нееколошкој стварности да буду чак и драгоцјена, љековита доза, у сузбијању заразе која одасвуд пријети. Ученији и писменији чланови друштва јасно виде да је процес друштвене мутације од метаноје (пожељног, дозвољеног и отрежњујућег прâва на преумљење, како бисмо се отргли заблудама, незнању, демагогији и осталим пороцима) стигао данас већ до параноје (заблудјелог, слијепог, некритичког и облапорног прихватања свега што либерална капиталистичка идолатрија нуди као спас за ум, душу и тијело) и зато у свом интелектуалном ангажману покушавају да предуприједе метастазу. Конзументима својих, оваквих, књига поручују: ''Помоћи себи, просвјећењем и опредјељењем, насушни је императив и овог историјског тренутка''.