ГАВРИЛО ЗЕКОВИЋ ''ВАСОЈЕВИЋИ НА ЗУБУ СЕПАРАТИСТА''

Гаврило Гајо Зековић   ''ВАСОЈЕВИЋИ НА ЗУБУ СЕПАРАТИСТА''

                              (Издавач ''Издавачка кућа Комови'' Андријевица, 2011.)

          Ова књига описује историјско страдање среза андријевичког директно од стране власти и наслов ''Васојевићи на зубу сепаратиста'' најбоље одсликава суштину теме о којој  пише Гаврило Гајо Зековић. Савременим читаоцима, посебно потомцима васојевићког рода расељеним данас у многима новима државама у окружењу, али и широм планете, а некима од њих и очевицима и учесницима у овом процесу рекло би се модерним језиком историјског инжињеринга, допашће се да умјесто приказа цитирам самог аутора: ''Послије потпуног ослобођења Југославије, 9. маја 1945. у срезу се све почело престројавати са ратног на мирнодопски живот. Иако је народ током рата пропатио, а многи изгубили и своје најмилије, владало је задовољство због слободе. Добровољне акције, разумијевање, међусобна помоћ становништва –  све на висини. Све је рађено бесплатно и са великим задовољством. Андријевички срез је по пространству и броју становника, међу дванаест, колико их је било у Црној Гори, био један од највећих. По природном богатству спадао је међу богатије, саобраћајно за оне прилике добро повезан колским путем, од Јадрана преко Подгорице, Андријевице и Пећи са Београдом и путем Андријевица-Беране-Бијело Поље и даље. Неко је раније веома смишљено и далековидо извршио територијалну подјелу Црне Горе по срезовима и предвидио да ни у једном државотворни народ не буде у мањини и изложен мајоризацији. Усред таквог задовољства и полета у обновии изградњи земље и среза андријевичког, стигла је неповољна вијест, као гром из ведра неба, о новој територијалној и друштвено-политичкој подјели. О чему се радило: сепаратистичка струја, сада још и у органима власти и у легалној КПЈ, добро се консолидовала и размјестила. Предузела је све да оно, што јој је промакло и испало из руку у току рата, доврши у миру и слободи. Васојевићи, жигосани у току НОР-а од те сепаратистичке струје као ''центар бјелаша'' у Црној Гори, као ''просрпски, и великосрпски оријентисани'', као ''четници и великочетници'', а тиме и ''великоиздајници'' и слуге окупатора, осуђени су да не могу имати своју друштвено-политичку заједницу, срез Андријевички, јер он је био и остао центар Васојевићâ, који су очигледно и даље сматрани ''непоузданим'' за Црну Гору и Југославију. Дуго, смишљено и аналитички припремано растакање територије и бића Васојевићâ и черечење резултирало је нестанком – среза Андријевица. Законом о административној подјели НР Црне Горе (Сл. лист СРЦГ бр. 9, од 1. маја 1947. године), из среза Андријевица је изузет Мјесни одбор Лијева Ријека са селима: Ножица, Доњи Брскут, Присоја, Заугао, Лијева Ријека, Душке, Ступови, Птич, Грби До, Ријека, Веруша, Ками, Сласко, Милошевићи, Опасаница и Хан Гаранчића. Дакле, отцијепљена је матица Васојевића и од бића – цјелине и из среза андријевичког, са којим је била од свог настанка, и прикључена срезу Титоград, гдје није никада била нити припадала! Исто је урађено и са Мјесним народним одбором Матешево, са селима: Матешево, Горња Тара, Кос, Тузи, Увач, Пајков Вир и Баре Краљске. За Мјесни одбор Матешево са наведеним селима умањен је Андријевички, а за толико увећан Колашински срез, чиме су нарушени сви принципи, као и код присаједињења Лијеве Ријеке Подгоричком срезу.

         Законом о подјели НРЦГ на срезове, градове иопштине (Сл. лист НРЦГ бр. 12. од 24. маја 1952.) укинут је остатак среза Андријевица са општинама: Андријевица, Гусиње, Плав, Мурино, Шекулар, а територија и становништво припојено срезу Иванград, док је Врањештица изузета из Слатине, иако је била њен саставни дио од постанка. Врањештица је припојена Матешеву, односно изузета из општине Андријевица и припојена срезу Колашин, гдје није никада била. Законом о подручју срезова и општина у НРЦГ (Сл.лист НРЦГ бр. 16 од 09. јула 1955. године), под притиском тамошњих сељана и јавног мњења, Баре Краљске и Врањештица враћени су општини Андријевица, а села: Јашовићи, Лази, Мезгаље, Рмуши, Марсенића Ријека и Трепча из бившег среза Андријевица припојени су општини Иванград. Како су Уставом и законима била дата сва овлашћења срезовима, а мјесним одборима мало или нимало, из Андријевице је приликом укидања и расформирања среза све пренесено у Иванград: власт, управа, судство, војни одсјек, задружни савез, банка, двије болнице, транспортно предузеће, шумска управа, занатско предузеће, култура и друго. Законом о подјели НРЦГ на општине (Сл. лист СРЦГ бр. 15. од 31. јула 1957. године) укинуто је оних раније увећаних пет срезова, а установљене су по новом, Кардељевом комуналном систему – нове општине. У бившем андријевичком срезу свега двије - Плав са већинским муслиманским и албанским становништвом и очерупана, скраћена и поткушена општина Андријевица. Са свега 23 села и вароши Андријевицом (Књажевац). Одмах након ослобођења од укупно 12 сједишта срезова, колико их је било прије спајања у окрупљених пет срезова, најмања је по броју села и величини територија остала општинаАндријевица. Чиме су се руководили ''архитекте'', ''креатори'' и ''терзије'' при оваквом прекрајању територија општина и пребацивању дијелова територија са становништвом из једне у другу општину – није тешко одгонетнути, али то ипак тек има да истражују научници и научне институције. До сада је изашло на видјело да су бивши Андријевички срез настањивали становници поријеклом Васојевићи, са становницима Велике и Шекулара који су потомци братстава из других племена из Црне Горе, као и остаци становника Немањине државе (Старосрби), муслимани и Арбанаси Плава и Гусиња. Гломазну општину Титоград са 156 села, увећану Лијевом Ријеком, насељава становништво више племена: Кучи, Братоножићи, Пипери, Комани, Љешњани, Зећани и Албанци Малесије са Тузима, муслимани из Подгорице и други. Архитектама су за ову општину очито недостајали још Васојевићи, па су прикључењем Лијеве Ријеке то и постигли. Дакле, ону са становништвом истог поријекла треба разбити, а ону са више племена увећати још једним. Послије укидања срезова, на општине су пренесена углавном сва права која су до тада имали срезови.Општина Андријевица, иако много скраћена, у односу на друге, врло брзо се уклопила у токове развоја. Убирала је законом прописане приходе, добијала (као и друге) припадајућа средства из буџета Републике, чиме је пољопривреда унапређивана а дрвна прерада и производња у руднику мермера повећавана. За три године све је текло нормално и успјешно. Припремљени су планови за развој и интензивно се радило на томе да се Република убрзо ослободи издвајања за дотације општини Андријевица. Четвртог фебруара 1960. године, у Андријевицу је, међутим, стигла ненајављена радна група у саставу: Блажо Јовановић, секретар ЦК СКЈ ЦГ, Радомир Коматина, члан ИК ЦК КПЈ ЦГ, Михаило Ојданић, предсједник НО општине Иванград, и Јагош Шћекић, члан ОК КПЈ Иванград. Они су наложили да се одмах сазове ванредна сједница ОК КПЈ Андријевица. Сједница ОК је сазвана и отпочела са само једном тачком дневног реда: Спајање андријевичке са иванградском комуном. Расправа је трајала дуго и на моменте била оштра. Чланови радне групе били су упорни да се спајање изврши, а већина чланова ОК убједљиво је доказивала да андријевичка комуна може да се развија самостално, тим прије што се спајање срезова показало као негативно искуство. Док је Брано Оташевић доказивао (''имамо планове развоја, шумско газдинство, рудник мермера и друго''), Радомир Коматина, члан радне групе, узвратио је: ''Да имате рудник злата, ја сам за то да се комуна укине'' -''Па када треба да се са неким спајамо, дајте да се спојимо са Плавом, са којим смо били у једном срезу''. Коматина је одговорио: ''Ти би волио да комуна иде у Плав, а да ти сједиште комуне буде у Андријевици, а то не може никако'' (Све ово стоји у оригиналном записнику сасједнице ОК СКЈ Андријевица од 4. фебруара 1960.) Укидање општине Андријевица и став Коматине не треба коментарисати. Сâм је рекао све и објаснио судбину среза Андријевица. Блажо Јовановић, руководилац радне групе, узимао је ријеч на сједници више пута, и до максимума се залагао и доказивао оправданост спајања општина и на крају рекао: ''Руководећи се неким племенским разлозима за припајање Бара Краљских и Врањештице Андријевици – то је било неправедно и неприродно'' (исти записник, стр. 16). У радној групи од њих четворице ниједан није био Васојевић, сва четворица су другоплеменици, а одлучивали су и одлучили о судбини једног краја од неколико хиљада становника. Законом о подјели СРЦГ на општине (Сл. лист СРЦГ бр. 10 од 16. априла 1960.), општина Андријевица је укинута и са своја 23 села и вароши Андријевицом припојена општини Иванград. Овим је у цјелости реализован програм разбијања и среза Андријевица (Васојевићâ), и среске организације КПЈ, односно остварен програм централе оне сепаратистичке струје, започет довођењем Ђока Пајковића крајем 1942. Када је, како је већ речено, расформиран МК Беране, а његове функције преузео је Окружни комитет Беране. Општина Андријевица је природно свеукупни политички, управни, војни, судски, културни, здравствени, занатски (за снабдијевање становништва основним потребама), географски и у сваком смислу центар Васојевића. Поред тога, она је била и истурени пункт Црне Горе, значајан за проширење Црне Горе на сјевер. Брисањем из списка општина Црне Горе, од некадашњег сједишта племена Васојевићâ, сједишта обласне капетаније, области, округа, среза и општине –сведена је на омању мјесну заједницу. За кратко вријеме је покупљено и све оно што је било остало послије укидања среза и понесено у Иванград. Послије тога Андријевица је изгледала пусто и као какав напуштени рудник. Народ се расељавао, тражећи запослење, трбухом за крухом. Што нијесу могле царске војске, учинили су сепаратисти. Укидањем општине Андријевица и стављање њене територије под јурисдикцију општине Иванград, нестало је и посљедњих државних органа на територији бившег среза. Становништво и територија су стављени под старатељство и у ,''подстанарски'' однос према четири сусједне општине. Присиљени су да прâва и обавезе остварују и испуњавају у четири центра –Подгорици, Колашину, Иванграду и Плаву. Умјесто у једном, у Андријевици, као раније. Разбијена је и уништена стољећима стварана друштвена заједница становништва Васојевићâ, која је такође стољећима одолијевала налетима отоманских трупа, скадарских везира, босанских, пећких и призренских пашâ и агâ и бегова Плава, Гусиња, Бихора, Рожаја и Колашина. Опстајала и опстала, као најбројније и најјаче (по Цвијићу) племе на Балкану, па и шире. Ту, на извориштима Таре и Лима, опасујући Комове и налазећи спас у поткомским шумама од многих налета непријатеља, Васојевићи су се против многих непријатељских најезда све тјешње повезивали, све јаче међусобно испомагали и ширили неки облик самоуправе и, сталном борбом и отпором, неки облик аутономије. Међутим, што не могоше учинити царске силе Турске, Њемачке, Аустрије и Италије, то учини тихо, лукаво и веома подло сепаратистичка струја унутар КПЈ Црне Горе. У разбијању друштвене заједнице са дугом традицијом и стављању њене територије и становништва под јурисдикцију четири сусједне општине, расељавању становништва, одузимању или угрожавању правâ и слободâ становништва и слично, у конкретном случају Васојевићâ, има и елемената геноцида. А све ово се догађало и догодило са знањем научникâ, историчара, социолога, политиколога, ЦАНУ, Историјског института и других научних институција, па нико ни слова не прекрсти о великој неправди која се граничи са злочином, а камоли да организује научни скуп, да се проблеми расправе, а потом ријеше и грешке исправе. Васојевићи - као непожељно име. Пошто је завршен посао на разбијању бившег среза Васојевићâ – на начин што је глобална питања преко државних органа (законима и другим државним актима) завршила сепаратистичка централа у Титограду, а уз помоћ своје продужене руке из Иванграда, уочено је да су остала још два значајна неријешена питања: Андријевица као свеукупни центар Васојевићâ и сâм назив Васојевићи за становништво и територију коју оно насељава. Одмах су се извршиоци дали на посао. Андријевици је одузета културна дјелатност, спорт, комунални послови и друго. Ради рјешавања неких критичких билансних питања ''Агрополимља'', под притиском је интегрисана добростојећа земљорадничка задруга Андријевица са ''Агрополимљем''. Ликвидирано је предузеће ''Мермер'', а његова покретна и непокретна имовина распродата у бесцјење, и то бившим руководиоцима тог предузећа. Затворена је једна једина пекара, једна једина посластичара, варош је остала без занатских радњи, бријачâ, обућарâ, столарâ, мајсторâ за оправку кућанских апарата. Трудили су се да је изједначе са МЗ Петњица, Лубнице и Шекулар, у чему су у доброј мјери и успјели. Промакавши њиховој контроли, заслугом добрих људи, неки објекти су ипак изграђени – пошта, здравствена станица и неки привредни погони предузећа изван општине, па и Црне Горе. За вријеме животарења под јурисдикцијом Општине Иванград, дугог 30 година, Андријевица је доживјела највећу деградацију и пропадање, незабиљежено од настанка вароши. Уз учешће Ђока Пајковића и других, приступило се систематском истискивању назива Васојевићи и његовој замјени називом Горње Полимље. Овај класични географско-историјски појам, настао проучавањем цијелог Полимља, као горњи дио цијелог слива ријеке Лима, злоупотријебљен је и форсиран као назив за Васојевиће. За тај посао ангажовани су просвјета и образовање, култура и наука, средства информисања, новинари, метеоролози, поштари, органи власти, управе, судства и др. Они су, све што се догађало раније, и током тадашњег времена у Васојевићима, приказивали као да се догађало или догађа у Горњем Полимљу. У школама је све што се из историје и географије, али идругих предмета, учило о Васојевићима, преиначавано у Горње Полимље. Чак су се и сјетва, жетва, косидба и други пољопривредни радови обављали у Горњем Полимљу, а не у Васојевићима и слично. И данас дјеца генерација из тих година, ваљда неком инерцијом, користе назив Горње Полимље, умјесто Васојевићи. У Васојевићима, простор од Сућеске до Пепићâ и Горње Ржанице, носи стољећима назив Полимље, па појава овог новог назива (Горње Полимље) изазива забуну – да ли се при томе мисли на горњи дио овог старог Полимља, или на ово ново и наметнуто. Васојевићи су се минулих деценија нерадо помињали (осим у пежоративном смислу). Чак и у науци. На примјер, Миомир Дашић у књизи ''Васојевићи у устанцима 1860. и 1878'' употријебио је око 200 пута назив Горње Полимље, исто толико колико и назив Васојевићи. Живот у Андријевици је из године у годину све више замирао, становништво се расељавало (са преко 2000 број је спао на око 900), а незадовољство расло. Усептембру 1988. на Књажевцу у Андријевици одржан је један од најуспјелијих митинга у Југославији. Њиме се није жељело рушење власти, система и поретка, већ изрицање осуде набујалог сепаратизма у Словенији, Хрватској, Космету и другдје, осуде притиска у циљу исељавања Срба и Црногораца са Космета, пружање подршке промјенама Устава Србије и захтјев за исправку свега што није било добро у СФРЈ. Слиједећи расположење становништва, кроз организацију бораца покренута је иницијатива за враћање општинске управе Андријевици. Урађен је квалитетан елаборат и спроведен референдум на коме су се становници осам мјесних заједница са 98 одсто изјаснили за враћање општине. Послије дуге скупштинске процедуре, Законом о измјенама и допунама Закона о подјели СРЦГ на општине (Сл. лист СРЦГ бр. 45 од 18. децембра 1990) Андријевици је враћен статус општине, а сем вароши Андријевице, њену територију чини 25 селâ. Дакле, са Марсенића Ријеком и Трепчом, више него што је 1960. унесено (по укидању општине Андријевица) у општину Иванград. За разлику од осталих 20 општина Црне Горе, које нијесу прекидале континуитет, општина Андријевица крајем 1990. почиње од нуле, што би се народски рекло, са ледине, и то под веома неповољним унутрашњо-политичким и међународним приликама, када је развој био успорен и у богатијим општинама. Томе треба додати и неправилан однос Владе Црне Горе и њене Дирекције за јавне радове, које не улажу ама баш ништа у развој и ублажавање неповољног стања, наслијеђеног из претходног периода. Не може се такав злочиначки однос тумачити друкчије него тиме да Андријевицу прати оно што је још 1942. речено, да су Васојевићи ''центар бјелаша'', а Андријевица фактички свеукупни центар Васојевићâ. Овакав секташки однос према Андријевици се мора хитно исправљати и општина Андријевица сврстати равноправно у ред општина Црне Горе. Било би правично да се Андријевици, послије 30 година опстајања без статуса општине, данас да и приоритет у односу на осталих 20, које нијесу имале прекид у раду ''- истиче на крају између осталог  Гаврило Гајо Зековић.

Приредио Горан Киковић, историчар из Берана