ВУЛКО ШЋЕКИЋ ''БРАТСТВО ШЋЕКИЋА'' ИЗАШЛА ИЗ ШТАМПЕ

Имао сам задовољство да прочитам рукопис Вулка Шћекића, рођеног у Курикућама код Берана, аутора запажене књиге, који живи и ствара у Мајданпеку и Курикућама, а по занимању је дипломирани правник.
Куд год се кретао у свом животу, од родних Курикућа, преко Лубница, Берана и Подгорице (ондашњег Титограда), Вулко Шћекић, тихи доброћудни човјек, са позитивним карактерним особинама, вјерно је чувао традицију свога Братства Шћекића, јер је сретао људе који су показивали сувише развијену бригу за национални понос и општи интерес, или претјерану осјетљивост за личну част и достојанство, што га је тјерало са своје стране да што више сакупи, запамти и запише података о поријеклу Шћекића, њиховим судбинама, сеобама, крвавим дешавањима, злим људским судбинама, људским пакостима с једне стране, и људским врлинама, патриотизму, стваралаштву, доброчинству и људском понашању с друге стране. Као плод тога начина истраживања ближе и даље прошлости је била његова прва књига о Шћекићима - АНЕГДОТЕ О ШЋЕКИЋИМА. Књига је писана српским језиком, изворно и аутентично и вјешто је и зналачки композиционо ријешена и стилски дотјерана. Шћекић сматра да би ,,препуштање прошлости забораву био чин раван духовном геноциду над историјом једне велике братственичке скупине расуте по читавом свијету“.
Аутор ових анегдота Вулко Шћекић, свјестан је чињенице да је записивање народних прича, легенди, анегдота и досјетки отежано због тога што су оне подложне промјенама у знатно већој мјери него умотворине у стиху. Због тога је он имао више наратора о својим јунацима, па на основу више казивања, употпуњених гдје је то могуће историјским валидним подацима, складно ритмички писао своју верзију, која не одудара, ни у једном сегменту у основи, од свог ,,оригинала“ на исту тему, са незнатним разликама које потичу од казивача. Тако је на један специфичан начин, описао судбину својих предака, објективно, не додајући им ништа да би уљепшао било који сегмент из њиховог живота, остављајући овој и будућим генерацијама податке о судбини предака, са жељом да кроз те приче извуку поуке, да би им садашњост била љепша од њихове, и да на основу тога планирају визију будућности у којој би зло било истјерано из човјековог битисања, и добро као коначни циљ побиједило. Ратничко патријахална анегдота причала се у ужем кругу људи, понекад и у четири ока, али и на саборима и вечерњим сједељкама. Старији људи причали су дјеци и млађим нараштајима чувајући овце, приликом рада на њиви и ливади у предаху и сл. Оне са херојском садржином и јуначким дешавањима, причали су опробани ратници. Вођен истраживачким поступком, Шћекић је зналачки одвајао битно од небитног, записивао, памтио, и он сам причао и објавио.Тако је младим генерацијама Шћекић оставио драгоцјене податке о својим прецима, а њихова дјела отргао од заборава и продужио им вијек трајања.Тај приступ рада је за похвалу, а у исто вријеме и доказ да кад се спретно споје с једне стране таленат, истраживачки занос и образовање, а с друге упорност и истрајност у раду, непристрасност у оцјенама и објективност у писању, успјех не може изостати.
Посебно задовољство ми је било када прочитах и нови рукопис Вулка Шћекића, Братство Шћекића - Љепота праискона, коју је посветио својм братственицима и мајци Драгињи за сву жртву, бол и пању, сузе и ноћи без сна. Честита и племенита Драгиња која му је била потпора у зријевању, стасавању и школовању може да буде прототип свих наших мајки које су раме уз раме са многим ратницима међу којим су били и њихови очеви и браћа, мужеви и синови дале огроман допринос славној историји нашег народа и великој борби за слободу нашег народа у многим биткама и ратовима. 
Вулко Шћекић је објективни истраживач, који користећи научну методологију, приповиједајући изворним српским језиком, лаким и допадљвим стилом свјестан да препуштајући прошлости и забораву нестаје многих детаља из братственичке прошлости, значајних личности из братства, многих јунака и паметара прихватио се тешког, али захвалног посла да прикупи што више релевантних података, за једну велику братственичку скупину расуту по читавом свијету како би се супроставио духовном геноциду и забораву.
Шћекић је у допуњеном издању свога рукописа, да би се боље разумјело његово дјело дао кратак преглед праисторије и историје српског народа и историје Србије и Црне Горе с освртом на стање у којем се налазило племе Пипери почетком 17- ог вијека, када је Шћек напустио Пипере и доселио на Залоквицу. Књига обилује бројним подацима, родословом и низом корисних података за писање братственичке монографије и биће подстрек млађим нараштајима да чувају своју традицију.
Читајући ову занимљиву књигу, писану лаким допадљивим стилом, објективно њени читаоци, не само Шћекићи, него и други, сазнаће о тешким данима наше ближе и даље прошлости, тешком начину живљења, борби за голи опстанак и постојање, људско трајање и живљење, крваве сукобе и драме, поганство и лакомост појединаца с једне стране и разборитост с друге стране, брзоплетост, брзину на зло, али и људске и јуначке подвиге. Све у свему књига истине и има у свом садржају позитивне поуке, па је препоручујем издавачу за штампање.
Бранислав Оташевић, књижевник