Mилета Владов Рачић ''ЗНАШОВИЋИ ИЗ БРАТСТВА РАЧИЋА''

Поштовани пријатељи, поштоваоци завичајне историје, ви овдје данас сабрани око завичајне монографије ''Знашовићи из братства Рачића'' аутора Mилете Владовог Рачића, поштујући своје потомке враћате дуг прецима.

Васојевићи су увијек били вјечити заточници правде, слободе и народног јединства, а међу њима значајно мјесто има братство Рачића. Васојевићи су са достојанственим поносом претече прихватали искристалисану мисију историјског уједињавања свеколиког српског народа у његовом вишевјековном прегалаштву ка том циљу, а томе су свакако стремили и најбољи Рачићи. Међу њима се истиче Пуниша, велики заговорник уједињења српства и поборник слободе и правде.

Васојевићи су прегаоци без остатка, увијек и у свакој прилици, кад год би се за то пружила историјска шанса, не мјерећи свој залог и жртву, не калкулишући потребном рационалношћу и дипломатским опрезом, чинило им се вазда да ће као први испунити завјетну жељу и сан својих предака: да стану на олтар народног јединства и народних слобода, на браник независности и слободоумља српског рода, вјерујући у идеал да ће то значити историјско одличје за њихово свето прегнуће.

Састављање родослова био је омиљен посао учених Срба у прошлим вјековима. Родослови старих српских владара преписивани су по манастирима и преношени су с нараштаја на нараштај те су и данас врло важан извор за српску историју. Свакако је важно рећи да је пред читоцима веома вриједна књига Милете Рачића, која је већ добила позитивну оцјену од врсних професора Раденка Круља и Жељка Зиројевића.

Презиме Рачић настало је од родоначелника Раче. Његово право име је било Драгоје, а надимак је добио тако што је у Пећи у двобоју побиједио неког Арапина са титулом раџа, што значи вођа, најбољи и најјачи. Пошто је као силеџија свима предосадио, када га је Драгоје побиједио, сви присутни су клицали ''нови раџа, раџа, раџа'' и тако му остаде надимак, модификован према српском аналогном изразу Рача.

Тај надимак је носио до краја живота па су његови потомци постали - Рачићи. Данас их највише има у Црној Гори, у долини Лима, а расељавани су широм Босне, као сточари, поготово зими; неки су тамо остајали и задржавали своје старо презиме. Највише их је било под Вележом, код Бања Луке, али и у читавој Босни. Расељавали су се и у Србију, у гружанском селима, у околини Рашке су промијенили презиме у ново - Покимице.

Слава Рачића јесте Аранђеловдан, а понеки од њих су, у новим срединама, мијењали славу. Од гружанских Рачића потиче и мајор Драгослав Рачић, четнички војвода, те Пуниша Рачић, посланик Скупштине Краљевине Југославије, познат по атентату у истој тој Скупштини, 1928. године, коме су се потомци ових дана одужили достојним обиљежјем.

Карактеристике Рачићȃ, као и уосталом и свих Васојевићȃ, су својеврстан кодекс антрополошке, географске и историјске типологије простора и територије на којој су живјели.

''У ратном земану то су борци, ратници и хероји, прегаоци и подвижници, у мирним временима истакнути писци и научници чији ангажман надахњује, дјела упућују на врлину и плијене високим дометима. Трагалачка нерв за креацијом, култ знања и учености не узмиче пред традиционалном породичном бригом за тјелесним здрављем: духовна љепота је потребна да краси физичку, једна са другом заједно чине жељено савршенство. И сви се такмиче, сви доприносе, сви се опробавају – да оставе трага! То је принцип који се вјековима његује и који је дијамантски знак распознавања ових људи, гдје год се затекли на овом све више маленом ''земљином шару'' - пише о Васојевићима публициста Зоран Вулевић. И наставља: '' Можда се данашњим читаоцима оваква слика карактера Васојевића може учинити поетизованом, јер на жалост свуда гдје живи српски народ, последњих деценија, дошло је до беспризивног суноврата као посљедиц a урушавања српског државног јединства и суверености, па потоњи све мање личе на пређашње, али прије скоро једног вијека може се бити сигуран да је прототип припадника Васовог племена изгледао омеђен изреченим координатама његовог бића . У Горњим и Доњим Васојевићима могло би се набројати много узорних угледника, истакнутих првака и вођа, подвижника и у знању и у херојству, који су након доживљене историјске и личне катарзе остали одбачени и уништени, да би своју моралну и друштвену сатисфакцију налазили тек постхумно и тек након објаве историјских истина, валоризованих на основу релевантне и доступне архивске грађе у интерпретацији мериторне научне методологије ''.

Можда ће читаоцима ове монографије из других географских средина бити потребно додатног истраживачког напора да се подробно обавијесте и упознају са ликовима и дјелима ових њуди, али у њиховом завичају свако ће подијелити тугу и саосјећање за њима, јер је њихов физички крај био у дубокој несразмјери са личним постигнућем у њиховом историјском времену. Онимa, који су до данас имали привилегију да их потомци не забораве, попут Пунише Рачића, ваља додати и оне о којима је штошта отргнуто од заборава као и оне који још чекају своје биљежнике у будућем времену.

Горан Киковић,проф. историје