ЉУБАВ ИЗМЕЂУ СРБА И РУСА ТРАЈАЋЕ ДОК И ОНИ ТРАЈУ

ЉУБАВ ИЗМЕЂУ СРБА И РУСА ТРАЈАЋЕ ДОК И ОНИ ТРАЈУ 

 

Влајко Ћулафић бесједи на Академији поводом посјете Епископа       костромског и галичког г. Терапонта Епархији будимљанско-никшићкој

 

''Преосвећени Епископе костромски и галички Господине Терапонте,

Преосвећени Епископе будимљанско-никшићки Господине Јоаникије,

Предсједниче Скупштине Општине Беране господине Горане Киковићу,

Потпредсједниче Општине Беране господине Раде Кљајићу,

Свештеници, монаси и монахиње,

Драги гости,

Драги суграђани,

У Христу браћо и сестре,

 

Најприје, као предсједник Црквене општине Беране, желим да поздравим нашег високог, а надасве драгог, госта, Његово Преосвештенство Епископа костромског и галичког Господина Терапонта, да му пожелим добродошлицу и пријатан боравак у нашој Епархији и Беранама, њеном престоном граду, и да искажем дубоку захвалност за благослове које нам доноси из велике руске земље и од великих руских светиња, за радост којом нам се због овог сусрета испуњавају душе, за узвишене мисли које се у нама роје због свијести о нашој једнокрвности и једновјерности са великим руским народом, и за још једну потврду исконске и нераскидиве братске љубави међу нама.

Преосвећени Владика Терапонт долази из једног од најстаријих градова Русије, из њене "провинцијске престонице", како се за Кострому каже на многим мјестима, и од великих православних светиња, од којих ћу поменути само чудотворну икону Феодоровске Мајке Божије која сабира вјерне и помаже им већ пуних осам стољећа, и Ипатјевски манастир са копијом Иконе Богородице Тихвинске која се у њему чува, а коју су ту донијели изасланици који су, у Костроми, 1613. године, бојару Михаилу Феодоровичу Романову, саопштили да је изабран за цара и замолили га да прими царску круну, која је пуна три вијека, све док је бољшевици нијесу у крв потопили, била кров бескрајној руској земљи и сијала на глави највећег и најмоћнијег словенског народа.

Кострома, која је један од најстаријих градова у Русији, старија је од града Берана пуних 710 година, али је од наших Ђурђевих Ступова старија свега шест деценија. Њихова градња је завршена исте године када је основана Епархија костромска, 1213, а то је свега шест година прије него што је и овдје основана Епископија и Свети Сава устоличио њеног првог Епископа, у храму Светога Георгија који је заштитник Берана, као што је заштитник и цијеле Русије. 

Почетак политичких веза између Црне Горе и Русије, наша историографија датира 1711. годином, када је, 3. марта, руски цар Петар Велики издао Грамату којом је позвао све хришћане на оружје против Турака, а она је, умножена, стигла и овдје, у Ђурђеве Ступове и Шудикову, као и у руке народних главара, изазвала велико одушевљење и дигла Србе на устанак, те су напали и разорили турске градове Плав и Гусиње и разбили турску војску која је била кренула из Босне ка Пруту, главном руско-турском ратишту у рату који је Турска била започела против Русије крајем 1710. године.

Али, не може бити да наших међусобних веза није било и у оних неколико вјекова прије 18. Јер, просто, да их није било, да Русија, овдје, није одувијек сматрана нашом прадомовином а Руси нашом браћом, не би ни Грамата цара Петра наишла на пријем на какав је наишла, нити би покорени српски живаљ дизао устанак на позив руског цара без дубоко укоријењене свијести о томе и вјере у снагу руског народа, чије је Царство веће од сваког царства на свијету, како је говорио Владика Данило. Не би, рецимо и то, ни Шћепан Мали, као незнанац и извањац, седам година владао Црном Гором, да се није казивао избјеглим руским царем Петром III.

Прича о нашим политичким везама, које су, од тих првих година 18. вијека до ових дана, имале своје успоне и падове, свијетле стране али и тамне мрље, одвела би нас предалеко, те је, цијеним, умјесније и примјереније овом чину, да се присјетимо бар неких Руса који су животом и радом били везани и за овај крај, за област Васојевића, а, потом, и оних који су одавде а који су били везани за Русију, руски народ, његову историју и културу, што би могло бити нека врста скице за слику бар дјелића цјелине наших међусобних односа.

А овдје, у сједишту једне од првих српских епископија, ваља нам се подсјетити на казивања из житија да је оснивач наше Цркве и њен први Архиепископ Свети нам Отац Сава, са очевог двора побјегао у Свету Гору са монахом који је био - Рус, и да је на Атосу замонашен у руском манастиру Светог Пантелејмона, а, уз то, поменути и да се Молебник, који је у нашој Шудикови писао ђакон Михаило 1602. године, чува у библиотеци грофа Уварова у Москви.

Поменућу, затим, Св. Александра Невског (а његов брат Василиј Јарославич био је костромски кнез и ктитор Ипатјевског манастира у 13. вијеку), који је, одавно, прислава Васојевића, који су се завјетовали том великом руском војсковођи, борцу за православље и светитељу, да ће га славити ако им помогне у борби против непријатеља. И, помогао им је, у неколико бојева. А, они, ето, нијесу призивали неког другог из реда светих него онога који је из руског народа, као што су, у ропским невољама, сви Срби, уздисали, говорећи: "Бог високо, Русија далеко".

Поменућу и Св. Сергија Радоњешког, који је Русима оно што је Свети Сава нама Србима, чији је празник, 18. јул, слава новоподигнуте цркве Светог Јевстатија Првог, овдје, у нашој Трепчи.

У Васојевићима су боравили, или су кроз њих прошли и оставили значајну грађу о нама, многи знаменити Руси: Јегор Петрович Коваљевски,  пуковник и инжењер, који је испитивао рудно благо Црне Горе, а 1841. године посјетио Васојевиће, попео се на врх Кома, и оставио надахнутe записе о томе; Иван Степанович Јастребов, руски конзул у Скадру, који је у осмој деценији 19. вијека, два пута посјећивао манастир Свете Тројице у Брезојевицама и Србе у Плаву, Гусињу и Велици; Павел Аполонович Ровински, који је у Црној Гори боравио 27 година (од 1879. до 1916), и написао четворотомно дјело о њој, са обимним поглављем о Васојевићима; Александар Александрович Башмаков, правни писац, публициста и словенофил, који је у септембру 1908. године посјетио цркву Светог Ђорђа у Гусињу, манастир Свете Тројице у Брезојевицама, Велику и Шекулар, урадио идејни пројекат пруге Београд-Јадранско море и оставио писану грађу која је веома драгоцјено свједочанство о суровости и крволочности Арнаута и тешком животу српског народа под османском влашћу.

Уз њих, ваља да се сјетимо и руских конзула у Скадру, Призрену, Дубровнику, Цариграду, Сарајеву и Цетињу: Сученкова, Бутињева, Гиљфердинга, Игњатијева и других, који су, колико су могли, штитили овдашњи српски народ од насиља турских власти и арнаутског дивљања под окриљем отоманске силе.

Ваља да поменемо и оне Русе који су овдје дошли послије бољшевичке побједе у Русији и били професори у нашој Гимназији, а било их је, по неким подацима, укупно 22. Радили су овдје по коју годину и одлазили: само је Леонид Иванович Крстиљевски остао овдје до краја живота и овдје сахрањен. Али, поменимо и Михаила Глушченка, сликара, архитекту и боема, који је био и Титов голооточки робијаш послије 1948. године; Александра Михаиловича Черновољског, који је са овдашњим четницима и збјегом одступао према Западу и кога су партизани, заједно са заробљеним четницима, стријељали у словеначким шумама у мају 1945. године, те љекаре - Симеона Новицког и Евгенија Ошмљанског.

Поменимо и Ивана Јегоровича Сукуренка, грађевинског инжењера и архитекту из Одесе, који је у овај крај дошао 1921. године и, поред осталог, пројектовао и руководио градњом моста на Лиму, у Мурини, који су срушиле томахавке НАТО-а приликом бомбардовања српских земаља 1999. године.

У јесен 1921. године, у Плав је дошла група од тридесет Руса, који су распоређени да чувају границу према Албанији у суровом планинском предјелу Проклетија. Њих 26-орицу су, средином 1924. године, на спавању, послије мучке ликвидације стражара, поклали албански и муслимански крволоци и сахрањени су на Српском православном гробљу у Гусињу.

Уз њих, поменимо и Црвеноармејце: Николаја Симјонова, Ивана Ивановича и Василија Зајца, који су, као борци Беранско-андријевичког партизанског батаљона, погинули у борбама за Андријевицу у августу 1943. године.

Са друге стране, за Русију су везани животи многих истакнутих личности из нашег краја, а могуће ми је, од оних за које знамо, споменути свега неколико њих: контроверзног и авантуристичног Николу Милошевића, Конзула, који је у Русији завршио високе техничке школе, а овдје радио на оснивању кнежевине Холмије; знаменитог црногорског дипломату Митра Бакића, који је учио и завршио Духовну академију у Кијеву и Петрограду; просветитеља Илију Вучетића, руског ђака; Марка Цемовића, публицисту, историографа и конзула у Одеси, такође руског ђака; генерала у руској војсци Андрију Бакића, а, из новијег доба, Милосава Бабовића, слависту, почасног доктора Универзитета Ломоносова, добитника Пушкинове медаље и награде "Максим Горки"; академика Миомира Дашића, историчара, иностраног члана Руске академије природних и друштвених наука; и Петра Пајковића, професора на Универзитету Плеханова, који је био иницијатор и активни учесник братимљења Костроме и Берана.

Ваља да поменемо и велико страдање које се код нас догодило у вријеме сукоба међу комунистичким партијама Југославије и СССР-а 1948. године, када се, при Титовој стаљинистичкој чистки у борби против Стаљина, у логорима који су по монструозности надмашивали и совјетске гулаге, нашло на стотине људи са овог подручја, а у том сукобу наше људе је неупоредиво више опредјељивала љубав према Русији и вјера у њену снагу, него политичка убјеђења и знања о суштини тог сукоба.

Ваља нам, на крају, а то је могло бити и на почетку, да се подсјетимо и на то да су од краја 2005. године општина Беране и Кострома побратими, а ми, овдје, кад год се огласе звона са цркве Преображења Господњег, поред Саборног храма Светог Симеона Мироточивог који градимо у центру Берана, треба увијек да знамо да је једно од тих звона, која су, иначе, намијењена Храму, поклон бившег, нажалост већ неколико година почившег, губернатора Костроме господина Виктора Андрејевича Шершунова.

Политичке и привредне везе међу државама, најчешће, нијесу мјерило осјећања међу народима који у њима живе, а ту истину треба имати у виду и данас, и знати да се у нашим душама, с обје стране, ништа није промијенило већ вјековима, и да ће љубав међу нама, Србима и Русима, трајати док и ми будемо трајали, па било шта да се збива у политичким односима наших земаља. Трајаће, прије свега, зато што су наше Свете Цркве, Руска и Српска, вјерни, и вјечити, чувари те љубави. Амин, Боже, дај.

Добродошли Преосвећени Владико костромски и галички!

Нека живи братство наша два народа, и братство Берана и Костроме!

Слава Теби, Христе Боже, надо наша!''

 У програму свечане академије учествовали су: црквени хор Свете мати Анастасије, КУД ''Коло'', Слободан Фемић, народни гуслар, Андријана Жижић, рецитатор, женска пјевачка група ''Dive del canto'', а водитељ програма био је Васко Драговић.