ЈОКСИМ БОЖИНИН БРАКОЧЕВИЋ (1912-1937) - УРЕДНИК ''СВЕТОСАВЉА''

Уписница Јоксима Бракочевића

Јоксим Бракочевић је рођен 4. априла 1912. године у засеоку Чучак – село Орах у Шекулару, срез Андријевички, бановина Зетска. Јоксим, трећи је по реду од шест синова Божине Видоја Вескова Бракочевића (огранак Весковића, трбух, како се то чује у области Васојевића) и мајке Марије Арса Ђекова, рођене Кастратовић (на уже, огранак Ђековића) из Грачанице – Полимља. Свету тајну крштења обавио је 14. маја 1912. године свештеник парохије шекуларске Андрија Савов Поповић из Шекулара.

Основно образовање стекао је у четвороразредној основној школи у свом родном Шекулару. Нижу државну гимназију завршио је у Беранама, а државну реалну гимназију у Призрену, 1932. године са успјешно положеним „вишим течајним испитом (испитом зрелости)“, у времену од 13. до 20. јуна 1932. године.

У Свједочанству дjеловодни број: 892 (21. јуни 1932. године) пише: „Приправни испитни одбор признаје зрелост и спремност за факултетске студије на универзитетима и вишим стручним школама“.

Гимназија у Беранама основана је Указом Владе Краљевине Црне Горе 31. августа 1913. године, а са радом је почела 6. новембра исте године.

„Министарство просвете С.Н. број: 30751 од 26. августа 1929. године доставља препис Указа којим се потпуна Гимназија у Беранама претвара у непотпуну – четвороразредну гимназију с наређењем да се обаве испити у свим разредима“ (Извештај државне ниже и приватне више Реалне гимназије у Беранама за школску 1929/1930 годину, Београд, 1930, страна 17)

И даље: „Министарство просвете С.Н. број 33503 од 11. септембра 1929. године одобрава упис приватних ученика у V, VI, VII и VIII разред“. (Исто: страна 17)

Директор Школе Др Анте Мишура пише: „како је Указом, који је достављен у препису од Мин. просвете С.Н. број: 30751 од 26. августа 1929. потпуна државна реална гимназија у Беранама сведена у непотпуну четвороразредну гимназију, па су се ученици виших разреда, на почетку школске године разишли и уписали у друге потпуне гимназије, с малим изузетком, који су остали код куће, материјалне прилике нису дозвољавале да се дуго времена ученици издржавају по другим варошима“ (Извјештај за школску 1929/1930 годину државне ниже и приватне више реалне гимназије у Беранама, Београд, 1930, страна 3). Из разлога укидања Више реалне гимназије у Беранама, Јоксим је наставио школовање у Призрену.

Нижу и вишу гимназију завршио је са одличним успјехом као најбољи у генерацији. Духовно се развијао под утицајем угледне Богословско-учитељске школе у Призрену „која је дала лијеп број учитеља и свештеника не само у Јужној Србији, него и Црној Гори, Босни и Херцеговини“. Познат је изузетан значај, мјесто и улога Призренске богословије у духовном животу Срба у Старој Србији (чији дио је до Берлинског конгреса 1878. године, односно Балканског рата 1912. године била и долина Лима). Године 1932. уписује Православно-Богословски факултет Универзитета у Београду на којем је школске 1935/36. године апсолвирао.

Јоксим је поникао и био васпитаван у угледној породици Божине Видоја Весковог, отац Божина је био ријетко писмен сељак у оно доба. Иако са 12 година остаје без мајке која умире, такорећи сам се школује као ученик Ниже гимназије у Беранама, а затим и Реалне гимназије у Призрену, гдје бива запажен са својим разумијевањем најзначајнијих проблема из области науке, математике, филозофије и теологије. Као одличан и даровит ученик и студент посјетио је два пута Јерусалим. Сарађивао је у ђачким листовима Призренске богословије и био члан Богословске литерарне дружине.

Мајка Марија умрла је док је још био дијете, па је одрастао под усрдном бригом оца Божине и старије браће. Млађег брата Видоја одвео је за Београд и уписао га у Војно-индустријску школу. Без мајке, породица осиромашила, Јоксим, станујући у Доњој Ржаници, код Чукића (род, по женској линији), путујући до гимназије, прехладио се и као студента посјетиће га „жута гошћа“ од које ће и умријети. Из Београда писао је оцу Божини и браћи у новом станишту у Љешници: „Не могу доћи, јер сам оболио газећи зелени Лим“ не желећи да им пренесе туберкулозу која је у оно вријеме била тешка и неизлечива болест.

Као одличан ђак био је награђиван, похваљиван и истицан од стране Драгише Боричића, књижевника, тадашњег професора, помоћника и по потреби директора Беранске гимназије и Учитељске школе. Један је од оснивача часописа „Светосавље“, органа студената Православно-богословског факултета, члан редакције, одговорни уредник, а од 1933. до 1937. године главни и одговорни уредник часописа. Писао је на религиозне, филозофске теме, приказе књига и путописе са ходочашћа и путовања.

Као талентован студент, Јоксим је на другој години студија добио благодејаније (стипендију) Фонда Симе Андрејевића Игуманова. У своје вријеме, из редова „благодејанаца“ регрутовала се нова елита Краљевине Србије односно Краљевине Југославије. У првом семестру Јоксим није примао стипендију (благодејаније) али, већ у пријавном семестралном листу за други семестар у рубрици од чега се издржава пише: „од личне зараде (инструкције) и благодејанија“. А на питање је ли питомац и чији пише: питомац „Фонда Симе А. Игуманова“.

Јоксим се истицао у свим наукама, тако да не само што је био „први ђак“ него је за собом остављао и оне који са њим са добрим успјехом судјелују, остављајући их иза себе далеко јер је управо сматран најбољим у цијелој гимназији.

Тих и повучен стално се дружио са књигом. Од ране младости радио је за егзистенцију и сам обезбјеђивао новац за сопствено школовање.

Године 1976. упознао сам професора доктора Благоја Гардашевића, тада декана Православног-богословског факултета у Београду, који је био искрено изненађен да се неко од породице после 40 година интересује за покојног Јоксима, па ми је као Јоксимовом синовцу поклонио примјерак часописа „Светосавље“ и омогућио да остварим увид у досије докумената који се чува у студентској служби Факултета. Сјећам се ријечи професора Гардашевића: „Покојни Јоксим био је темељите културе и писмености тако да смо се окупљали око њега, посебно ми из Црне Горе“. Тада сам разговарао и са професором Богољубом Ћирковићем, професором Богословског факултета и управником Библиотеке Српске патријаршије, захваљујући коме сам недјељу дана провео у Библиотеци Патријаршије, гдје су ми дати на увид сви бројеви „Светосавља“ које је уређивао Јоксим. Тих година сам такође упознао и Јована Дајковића, професора енглеског језика на Саобраћајном факултету, рођеног брата тадашњег митрополита Црногорско-приморског Дајковића, који ми је причао о Јоксиму јер је Јован завршио Богословски факултет. Треба истаћи да су чланови редакције „Светосавља“ чији уредник је био Јоксим постали угледни интелектуалци како у области теологије (на пример познати теолог Лазар Милин) тако и у области филозофије и хуманистичких наука.

Јоксим је оболио од туберкулозе плућа, због честих прехлада и тешких услова живота, а посебно због слабе исхране, уз велике умне напоре. На факултету се оспособљавао за свештенички позив, вјероучитељски и научни рад у области теологије. Све у свом раду је заснивао на уважавању људске слободе и достојанства на повјерењу и љубави – оним вриједностима које као свршен (и будући) вјероучитељ и свештеник и сам усађивао људима којима је ширио поруке цркве. Туберкулоза га је покосила у 26. години живота, у пуној стваралачкој снази. Прерана смрт прекинула је његов стваралачки лук од преко једне деценије, са тек навршених 25 година.

Према некрологу објављеном у листу „Светосавље“ (јули 1937. године) записано је да је сахрањен у гробљу манастира Хопово. Аутор ових редова је више пута (први пут 1976. године) посјетио манастир Старо Хопово, али није могао да нађе споменик, с обзиром да је комплекс манастира много страдао у Другом свјетском рату, усташе и Њемци су га били претворили у коњушницу, а сам манастир и околина више пута је бомбардован.

Преносимо у цјелости Некролог који је поводом Јоксимовог упокојења објавио часопис „Светосавље“:

„Јоксим Бракочевић, апсолвент теологије. - И 29. јуни т.г. забележен је у број нежељених датума. Тог дана је преминуо, а сутрадан сахрањен у гробљу Манастира Хопова, пок. Јоксим Бракочевић.

Још један живот се угасио. И то живот, који је много обећавао. Да би трагедија била већа, нестало је једног од стубова нашег Удружења, специјално нашег часописа, чији је био, у своје време, док га непожељна болест није потпуно сатрла, један од главних уредника.

Воља за радом на њиви Господњој одвела је младог Јоксима из његовог далеког краја, да би у Београду, у метрополи, прикупио потребна знања и искуства. Али, он није знао да уравнотежи своје могућности и активности. Велика воља за предан рад, повела га је у живот, који се скроз вертикално, праволинијски, изживљује. Тај нагли напон, није могла да издржи његова њежна конструкција. Уз то, и врло слабе материјалне околности, које су поред њега, пратиле и прате велики део наше академске омладине, - су један од главних узрока преране катастрофе.

Иако за релативно кратко време, пок. Јоксим је умео да стекне симпатије свих, како колега тако и г. г. професора који га нису заборављали ни у најтежим данима његове болести. Г. г. професори др Илић и др Јосић су преко пок. Јоксима потенцирали своју велику љубав, коју гаје према својим студентима и тим пружили најлепши пример искрене сарадње и саучесништва између ученика и наставника.

Још нам је у свежој успомени дан, када се делагација нашег Удружења, са председником Муњићем, опраштала од земних остатака пок. Јоксима, не у Београду, не у његовом родном месту, него у тишини порте једног Фрушкогорског манастира. Ми, присутни, били смо сведоци велике љубави поменутих г.г. професора, који су дошли и у потпуности заменили родитеље нашег покојног друга.

У име његово, наше удружење најтоплије им захваљује и жели, да се такав њихов однос продужи и у будуће.

Молимо се Васкрслом Христу, да прими под своје окриље душу слуге свог Јоксима.

Вечан му покој!“

У потпису: Ч.С.Д. („Светосавље“, број 3 и 4 1937. године, страна 109 и 110).

Говорио је и писао црквенословенски, руски, бугарски, грчки, хебрејски (јеврејски), француски и њемачки језик. Часопис „Светосавље“ основан је 1932. године, као двомјесечник, излазио је у двомјесечним свескама од три табака велике осмине. Годишња претплата 40 динара, полугодишња 20 динара. У часопису објављују радове професори универзитета – Православно Богословског факултета, књижевници, студенти, дају се прикази издатих књига и часописа у земљи и иностранству. Међу претплатницима и сарадницима налазимо угледне појединце: доктора Јустина Поповића, доктора Радослава Вешовића, професора Друге гимназије у Сарајеву који је уз претплату и прилог послао. Тако на пријер у свесци број 3 за 1932. годину дати су коментари најновијег књижевног стварања Владике Николаја (Велимировића). Године 1934 од броја 1 Јоксим је одговорни уредник и члан редакције. Јоксим је био миљеник професора доктора Радослава Јосића који је предавао апологетику и професора доктора Јордана Илића. У редакцијском коментару за часопис се каже: „услед тешких материјалних прилика приморани смо били, да ову свеску издамо као троброј“. Часопис сада „излази у тромесечним свескама на четири табака велике осмине“.

Јоксим се у броју 1 за 1934. годину јавља са чланком: „Једна манифестација братских односа двају братских народа“ страна 65-73 о сарадњи студената теологије Софије и Београда, сусрету у Београду, у обиласку Фрушкогорских манастира, путовању у Сремске Карловце. У истом броју пише приказе часописа, као „нове смернице код нашег свештенства“ – приказ новог црквеног листа „Православље“ органа Удружења Српског православног свештенства Архиепископије Београдско-Карловачке (страница 81-83). Часопис потписује: одговорни уредник Јоксим Бракочевић, студент теологије.

У броју 2 исте године штампан је наставак из претходног броја (страна 136- 139) гдје пише о обиласку Фрушкогорских манастира и Доситејевог Хопова. У истом броју приказује часопис Југословенско Бугарски преглед. У потпису БЈ.

У броју 3 за 1934. годину налазимо његов чланак: „Значај мисионарства“ (страна 45-52) као и први дио чланка „Наша посјета и боравак у Бугарској“ (страна 52-54). У чланку између осталог на почетку каже: „Жалимо што и овога пута услед неимања простора нити можемо донети нешто од њихових чланака (мисли на професора Илића, вође пута – Патријаршијски гласник број 18-19, професора Пашева, вође Софијских студената, итд. нити можемо што сами опширније дати.“ Јоксим пише о гостовању наших студената теологије у Бугарској, вође пута су доктор Јордан Илић и угледни теолог Аве Јустин-Јустин Поповић.

Ту су прикази књига, часописа из пера Јоксима Бракочевића и „са уредничког стола“.

У броју 4 за 1934. годину, објављен наставак из претходног броја: „Наша посета у Бугарској“. Дат је приказ књиге доктора Радослава Вешовића: „Племе Васојевићи у вези са историјом Црне Горе и племенским животом сусједних брда у издању Државне штампарије Сарајево, 1935. године. У потпису из редакције. Ту је и приказ јубилејног зборника изабраних дјела Блажњејшег Антонија. О значају часописа „Светосавље“ говори и то да је за број 3 – Светосавски број (4. година излажења) уводник написао Патријарх Варнава. О Светосавској години пишу угледни ствараоци: историчар Владимир Ћоровић, књижевник Трифун Ђукић и Протосинђел доктор Јустин Поповић, Јован Липовац, потоњи Митрополит Црногорско-приморски и други. У часопису је писао и познати књижевник Григорије Божовић.

Јоксим је био познат у нашем крају још док је био ђак Ниже гимназије у Бернама и после државне реалне гимназије у Призрену. Његов таленат за науке, књиженост, теологију, скромност, уздижу га у ред најталентованијих гимназијалаца у Беранама и Призрену.

Таленат Јоксима Бракочевића за теолошке науке запaжен је на Православно Богословском факултету у Београду, тако је као припадник младе богословске елите један од покретача, а затим главни и одговорни уредник часописа „Светосавље“. Да га болест и смрт није прекинула Јоксим је требало да буде једно од највиших стабала у шуми српских богослова.

Јоксим је за свог кратког живота стасао у изузетно паметног, даровитог и племенитог младог човјека, одвајао је својом духовношћу и моралношћу.

Очигледно, Јоксим Бракочевић поникао у селу Орах „на ономе ломну Шекулару“ је изданак вјекова православља – светосавља у долини Лима и Горњем Полимљу. Јоксим је живио у Шекулару и Београду.