logo3

јОВАН МАРКУШ ''ИЗБОРИ ЗА ВЕЛИКУ НАРОДНУ СКУПШТИНУ 1918. ГОДИНЕ''

ИЗБОРИ ЗА ВЕЛИКУ НАРОДНУ СКУПШТИНУ 1918. ГОДИНЕ

Офанзива на Солунском фронту отпочела је 15. септембра 1918. године. Фронт је убрзо пробијен, и већ 28. септембра је ослобођено Скопље. Одред одређен за операције кроз Црну Гору и Сјеверну Албанију добио је назив Скадарске трупе, а њихову главнину чинили су претежно Срби из покрајина под Аустроугарском и устаничке трупе Косте Пећанца. Српска врховна команда је 8. октобра одредила задатке Скадарским трупама: да брзом акцијом из Метохије протјерају све непријатељске трупе које се буду још нашле у Црној Гори, заузму Скадар, прикупе црногорске војне обвезнике и од њих формирају јединице које ће учествовати у ослобођењу Црне Горе. Српску војску су у Црној Гори одушевљено дочекали и одмах се придружили бројни устаници на челу са Јованом Радовићем и Милинком Влаховићем, ранијим вoђама Топличког устанка 1917. године. Српској војсци су се придружили и комити, који су се од 1916. скривали у планинама и нападали аустроугарске трупе. Укупан број комита био је нешто преко 1.000. Једини значајни отпор непријатељ, који се евакуисао, пружио је српској војсци и устаницима око Подгорице која је ослобођена 1. новембра 1918. Убрзо након ових борби, Јадранске трупе српске војске и устаници су 5. новембра ослободили Цетиње, 6. новембра Котор, а до 9. новембра 1918. и цијелу Боку Которску. Српска војска је у Црној Гори, као и у Србији, радо дочекана и ојачана придруживањем црногорских батаљона. Цио народ је српску војску дочекао као своју. Велику помоћ српској војсци приликом ослобођења пружили су бројни добровољци из Црне Горе и других српских земаља (Босне, Херцеговине, Војводине, Славоније, Лике..). Према подацима, од пробоја Солунског фронта до завршетка ратовања, у српској војсци се налазило око 21.000 добровољаца. 
Када говоримо о учешћу црногорске војске у Првом свјетском рату обично помислимо на славну Мојковачку битку, симбол жртве за своју браћу из Србије која су одлазили на албанску голготу, и на пад Ловћена послије кога је капитулирала црногорска војска пред моћним аустроугарским непријатељем. Све остало као да остаје скривено, иако је трајало скоро двије године. За илустрацију како је дјеловала црногорска војска у Првом свјетском рату довољно ће бити да наведемо ријечи србијанског ђенерала Петра Пешића, некадашњег начелника штаба црногорске војске, који каже: ''Улога црногорске војске у Свјетском рату позната је мало, јер се готово нико није интересовао за то шта раде 40.000 црногорских голих, гладних и босих народних војника, наоружаних старим пушкама и топовима са црним барутом, без хране и средстава за борбу и то када су у томе рату учествовале војске од више милиона, војника потпуно снабдјевених за модерно ратовање итд.'' Даље вели: ''О овој малој и јуначкој војсци (која је имала толико славних дјела у овоме рату), која је са 40.000 војника држала фронт од преко 500 километара и одражавала га је пуне 2 године, све до слома Србије. За све то вријеме црногорска војска борила се је готово свакодневно са надмоћнијим и у свакоме погледу боље опремљеним непријатељем и увијек са успјехом. Поред јуначке одбране своје границе она је предузимала успјешну офанзиву и допрла била пред само Сарајево, на Романију и до Пала, као што је била овладала одмах у почетку рата црногорским приморјем. У времену одступања српске војске дјелови црногорске војске били су предузели успјешну офанзиву ка Вишеграду и преко Јавора и умногоме олакшали тешку ситуацију I армије Ужичке војске. Четрдесет хиљада Црногораца борило се је једновремено код Фоче, Горажда, на Карађорђевом шанцу и у Арбанији, а по слому српске војске они су се борили на свим својим фронтовима противу надмоћнијег непријатеља.
То су дјела црногорске војске. То је њена историја ратова и то славна историја.'' 
Потписивањем безусловне капитулације 3. новембра 1918. године Аустроугарска је престала да постоји као држава. Убрзо је и Њемачка понудила савезницима мир, који је потписан у Француској 11. новембра 1918. године, чиме је завршен Први свјетски рат. 
Територију данашње Црне Горе посјеле су, у складу са одредбама Примирја са Аустроугарском, француске, британске, италијанске, америчке и српске трупе из састава Источне армије под командом генерала Франше д' Епереа. Она је била под окупацијом савезничких армија, иако су само вароши у приморју (Херцег Нови, Тиват, Котор, Будва, Петровац) и дио залеђа били прије рата у саставу Аустроугарске монархије. Савезници нијесу дозволили краљу Николи и емигрантској влади да се врате у земљу или напусте Француску. Таква одлука се оправдала чињеницом да би њихов повратак у Црну Гору или Албанију довео до сукоба и немира у земљи, и ометао стабилизацију прилика у њој. Предлог је потекао од француске владе, а прихватила га је британска. Таква одлука довела је до учвршћивања положаја присталица уједињења у земљи, на челу са Црногорским одбором за народно уједињење, и отворило пут припреми и одржавању избора за Велику народну скупштину у Подгорици. 
На бази прокламованог међународног начела о самоопредјељењу и аутономном развитку, од 8. јануара 1918. године, прије завршетка Првог свјетског рата Срби, Хрвати и Словенци са простора Аустроугарске формирали су Народно вијеће и средишњи одбор који је 8. октобра 1918. издао Проглас о конституцији, а 19. октобра 1918. изјаву којом се тражи уједињење цјелокупног народа Словенаца, Хрвата и Срба у једну јединствену државу. Хрватски сабор је 29. октобра одлучио да сву своју власт пренесе на Народно вијеће, које је постало врховна власт. Средишњи одбор је 24. новембра 1918. на сједници у Загребу донио одлуку о проглашењу уједињене државе Словенаца, Хрвата и Срба, образоване на цијелом непрекинутом југословенском подручју бивше Аустроугарске монархије с Краљевином Србијом и Црном Гором у јединствену државу Срба, Хрвата и Словенаца. Изабрани одбор од 28 чланова је отишао у Београд да тамо доврши преговоре о организацији нове државе. 
Велика народна скупштина Срба, Хрвата, Буњеваца, Словака, Русина и осталих народа из Баната, Бачке и Барање прогласила је 25. новембра 1918. сједињење Војводине са Краљевином Србијом. Народна скупштина Војводине је подржала уједињење свих Срба, Хрвата и Словенаца са територије Аустроугарске у једну државу и изабрала два члана који ће радити са Народним вијећем из Загреба на пословима уједињења. 
У току припрема за одржавање Велике народне скупштине у Црној Гори формиран је Централни извршни одбор за народно уједињење, у коме су били: Светозар Томић, Јанко Спасојевић, Петар Косовић и Милисав Раичевић. Централни извршни одбор је 8. новембра 1918. израдио Правила за избор посланика за Скупштину, која ће одлучивати о уједињењу. У Правилима је утврђено да избори буду слободни и јавни, те да посланици буду млађи и школовани људи. О предизборним догађањима др Јован Бојовић, историчар који се детаљно бавио изборима за Велику народну скупштину, пише: ''Тада је дошло до подјела у народу. Већина је била за уједињење Црне Горе и Србије, а мањина за поновно успостављање самосталне Краљевине Црне Горе. Док је старија генерација из разумљивих разлога била везана за краља Николу Петровића и у извјесној мјери била неодлучна, дотле су млађе генерације, посебно омладина, биле јединствене и одлучне за уједињење са Србијом.
У току предизборне активности одржани су зборови у Подгорици, Никшићу, Цетињу и Бару, те поједини јавни часови, предавања а покренут је и дневник ''Ново доба'', који је надахнуто писао о уједињењу. У току политичке кампање активне су биле и присталице краља Николе. Њих је подржавала Италија која се залагала за другачији концепт уједињења. На Цетињу су се приликом гласања појавиле двије листе: зелена, за коју су гласале малобројне присталице краља Николе, и бијела, за коју су гласали они који су били за уједињење Црне Горе са Србијом. Од тада су се присталице ове двије групације, тј. ''зеленаши'' и ''бјелаши'', не водећи рачуна о општим интересима, супротстављале на политичкој позорници, што траје и до данашњих дана.'' 
Многима данас, посебно млађим људима, није јасно што су ''бјелаши'' и ''зеленаши'' и у чему су се разликовали. Неспорне чињенице показују да су и ''бјелаши'' и ''зеленаши'' национално били Срби. И једни и други залагали су се за уједињење у једну државу. Разлике су биле у концепту уједињења, које су потпуно јасне када се прочитају документа из тог времена. У прогласу од 8. новембра 1918. године кандидат ''зеленаша'' Ристо Поповић, бивши министар и народни посланик, истакао је програм у којем кратко и јасно каже: ''Ми смо за Југославију. Облик те наше нове велике и заједничке Југославије одредиће Југословенска конституанта састављена из вољом народа изабраних представника југословенских покрајина. Ми смо за то да у Југославију уђу Црна Гора и Србија братски руку под руку равноправно.'' 
Из овога се јасно види да ''зеленаши'' не захтијевају рестаурацију Краљевине Црне Горе са свим њеним уставним институцијама, па ни династијом Петровић Његош. За њих је самостална Црна Гора прошлост и у први план истичу да су за Југославију, тј. да су за уједињење а не против њега. Истичу да желе уједињење ''братски руку под руку равноправно'' са Србијом, односно да Црна Гора директно ступи у Југославију. Нажалост, ''зеленаши'' нијесу предложили како би се то уједињење остварило, јер би се касније ибјегле злоупотребе накнадних тумачења неких од њихових вођа.
Концепт уједињења који су заступали ''бјелаши'' дат је у Одлуци Велике народне скупштине (тачка 2) од 13. (26) новембра 1918. године, у којој пише: ''Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну државу под династијом Карађорђевића, те тако уједињена ступи у заједнички Отаџбину нашег народа Срба, Хрвата и Словенаца.'' 
Овај концепт је био наставак вјековних тежњи да се Црна Гора и Србија уједињене у једну српску државу, о чему су се водили разговори прије рата, од стране уставних институција Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије. Овдје се јасно даје приоритет уједињењу са Србијом у односу на заједничку државу Срба, Хрвата и Словенаца, односно даје се приоритет ономе што постоји у односу на оно што тек треба створити. Треба имати у виду да је Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба у том тренутку представљало те народе са простора Аустроугарске а не државу, јер таква држава није постојала. Тек завршени рат могао је донијети и непредвиђене промјене на геополитичкој карти Европе и вјероватно су из тих разлога ''бјелаши'' дали приоритет учину а не намјери, уједињењу са Србијом а потом намјераваном уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца. 
Најживља предизборна активност у вези са избором повјереника за окружни збор, који је требало да бира посланике, је била на Цетињу. На бијелом папиру истакли су своје кандидате присталице концепта уједињења прво са Србијом а потом заједнички у државу СХС. На зеленом папиру истакли су своје кандидате присталице концепта уједињења Црне Горе и Србије у Југославију коју тек треба створити. На цетињској бијелој листи су били сљедећи кандидати: Митрополит др Гаврило Дожић, Спасоје Пилетић, др Нешко Радовић, Љубо Гломазић, Милош Лазаревић, Радомир Кривокапић – Орлински, Милан Бошковић, Гавро Милошевић, Јово Вујошевић и Јован Почек. На зеленој листи били су ови кандидати: проф. Шпиро Томановић, Ристо В. Поповић, Перо Мил. Почек, Живко Перишић, Алекса Мартиновић, поп Илија Јовићевић, Петко Пајовић, Лазо И. Иванишевић и Јован Ш. Вушуровић. Истог дана када је требало обавити изборе први са зелене листе проф. Шпиро Томановић изјавио је преко листа ''Ново доба'' да је на листи зелених ''уписан без мог знања и питања''. Сјутрадан су на ту његову изјаву реаговала два члана предлагачког одбора сљедећим ријечима: ''Ми смо Вас кандидовали рачунајући на Ваше поштење и савјесност и вјерујући да такав морате узети учешће у општим народним питањима. Са тог разлога нијесмо ни Вас ни остале кандидате претходно питали.'' Чињеница да се на челу листе ''зеленаша'' нашла личност која то јавно одбија и која се потом показала као врло активан ''бјелаш'' указује да није постојала довољно јасна политичка разлика између заступника два концепта уједињења. Признавањем да су на листу стављени сви кандидати а да нијесу питани указује да ''зеленаши'' нијесу били организовани да на прави начин спроведу предизборне припреме. Поводом жалбе коју су ''зеленаши'' упутили Великој народној скупштини против избора повјереника на Цетињу, гдје се декларишу као присталице уједињења, отворила се дебата у Скупштини. Посланик ''зеленаша'' за срез цетињски Алекса Мартиновић је на примједбу посланика из капетаније мартинићке Марка Савићевића да су присталице зелене листе ''друга партија која је противу нашег великог идеала'' одговорио: ''Што (господин) Савићевић тврди да на Цетињу има партија па чак и таквих, које су противу нашег великог идеала- циља, то није тачно. Као Цетињанин свечано изјављујем таквих не постоји и не може постојати. Нема партија – сви смо једног начела. Наше бирачке борбе не могу се узети као партијске подјеле.'' Послије дискусије жалба је одбачена и мандати изабраних посланика су верификовани. У току даљег рада Скупштине Алекса Мартиновић није уопште покретао питање начина уједињења Црне Горе и Србије, него је, као и сви остали посланици, гласао за одлуке. Академик Димитрије – Димо Вујовић истиче да су се подјеле на Цетињу уочи и за вријеме самих избора манифестовале и у односу на италијанске трупе, које су биле стациониране у Боки Которској а које су ''бјелаши'' оптуживали као противнике уједињења Црне Горе и Србије. Италијани (као ратни савезници) су вјероватно жељели да утичу на одлуке у Цетињу, па се уочи избора један њихов одред упутио према Цетињу. Њих су присталице ''бјелаша'', по наређењу команданта Јадранских трупа, пресреле у близини Цетиња и вратиле у Боку Которску. Овај покрет италијанских трупа према Цетињу је забринуо ''бјелаше'', тим прије што су били увјерени да се на томе неће завршити. Зато су већ сјутрадан 21. (8) новембра 1918. пошто су изабрали повјеренике за Скупштину, изабрали Народно вијеће које је требало да се стара о сигурности територије округа све док Велика народна скупштина не ријеши питање уједињења. У ово Вијеће су изабрани: дивизијар Митар Мартиновић, проф. Шпиро Томановић, Александар Матановић, Радомир Кривокапић – Орлински, Милош Лазаревић, Јован Почек и, као секретар, Гавро Милошевић. Два дана касније, Вијеће је имало прилику да ступи у акцију, јер су се 23. (10) новембра 1918. Италијани опет - овог пута у друштву Американаца – упутили према Цетињу. Неколико чланова Вијећа их је пресрело на домаку града и успротивило се њиховом доласку на Цетиње. Члан Вијећа Александар Матановић је поздравио америчке официре и објаснио им зашто се противе доласку Италијана. Послије тога су амерички официри дошли на Цетиње, гдје су од ''бјелаша'' лијепо примљени, а италијански официри са војском враћени у Котор. Очигледно, ови покрети италијанских трупа су имали циљ да пруже подршку ''зеленашима''. Италијанима, у ствари, није много стало било до ''зеленаша'', него до својих интереса приликом рјешавања питања будућих граница на Јадрану које ће доћи на ред послије стварања Краљевине СХС. Питање Црне Горе за италијанску политику је служило само као средство притиска на Београд за преговарачким столом и за њих ће нестати оног тренутка када јадрански проблем буде ријешен. Вјероватно, покрети италијанских трупа објашњавају присуство наоружаног обезбјеђења око зграде у којој се одржавала Велика народна скупштина. Сасвим је логично било за очекивати да италијанске трупе покушају извршити притисак у Подгорици као што су то покушале на Цетињу. Обезбјеђење као средство притиска да се изгласа концепт уједињења који су заступали ''бјелаши'' уопште није било потребно, јер су тај концепт заступали скоро сви посланици. Сама чињеница да су ''зеленаши'' прихватили да учествују у изборима за Велику народну скупштину, која је сама по себи значила негацију дотадашњих уставних институција, говори да су и они уједињење а приори прихватили. Они су тиме Велику народну скупштину сматрали квалификованом да рјешава судбину Црне Горе. То потврђује не само њихово учешће на изборима него и њихово присуство на Скупштини и подношење жалбе истој у вези са изборима на Цетињу. Уосталом, да уједињење прихватају, они су и сами изјављивали. На сам дан избора један од њих је, како је забиљежио Вукашин Божовић, изјавио: ''И ја сам, односно ми, за уједињење, али условно уједињење, да Црна Гора улази у уједињење Југославије као самостална Краљевина; онако како ће да уђе Србија и друге покрајине, и онда ће Југославија у заједници дати облик новој држави.'' Такође, из парола које су ''зеленаши'' истицали из периода избора за Велику народну скупштину може се закључити да нијесу против уједињења, као ни бирачи који су стајали иза тих парола.
Избори народних посланика за Велику народну скупштину извршени су 6. (19) новембра 1918. године. Народни посланици су бирани по сљедећим правилима: у Старој Црној Гори свака капетанија по два; у новим крајевима Црне Горе сваки срез по три; вароши са преко пет хиљада становника: Цетиње, Подгорица, Пљевља, Пећ и Ђаковица по два; а вароши са испод пет хиљада становника: Бар, Улцињ, Колашин; Беране и Бијело Поље по једног народног посланика. Укупно је изабрано 165 посланика.
Велика народна скупштина се састала 11. (24) новембра 1918. у Подгорици и одржала прву сједницу у згради Монопола дувана. Сјутрадан 12. (25) новембра прихваћен је извјештај Верификационог одбора и оснажени су избори народних посланика и то:

За округ цетињски:
за варош Цетиње: Љубо Гломазић, адвокат, и др Нешко Радовић, окружни физикус;
за срез цетињски: Видо Милошевић, земљорадник, Марко Матановић, инжињер, Алекса Мартиновић, консул и Перо Врбица, шеф државног рачуноводства;
за срез чевски: војвода Стево Вукотић, окружни начелник, Лука Вукотић, адвокат приправник, Блажо Беговић, учитељ Живко Драговић, државни савјетник, Петар Мијановић, свештеник, и Крсто Радуловић, свештеник;
за срез ријечки: Митар Вукчевић, државни правобранилац, Др Милутин Лопичић, љекар, Стево Јовићевић, банковни чиновник, Јован Дапчевић, ђакон, Никола Марковић, учитељ, Васо Ђурановић, учитељ Марко Кнежевић, суплент, и Перо Калуђеровић, учитељ.

За округ подгорички:
за варош Подгорицу: Саво Церовић, члан Великог суда, и др Душан Матановић, адвокат;
за капетанију подгоричку: Крсто Раичковић, апс. правник, и Јован Станковић, учитељ;
за капетанију љешкопољску: др Гаврило Дожић, митрополит, и Јован Ћетковић, учитељ;
за капетанију пиперску: Спасоје Пилетић, начелник Министарства унутрашњих дјела, и Михајло Божовић, свршени правник;
за капетанију спушку: Вуко Пулевић, свршени филозоф, и Филип Павићевић, учитељ;
за капетанију доњокучку: Петар Поповић, секретар првостепеног суда, и Арсо Петровић, писар обласног суда;
за капетанију горњокучку: Стеван Гошовић, матурант, и Мираш Радоњић, писар обласног суда;
за капетанију братоношку: Димитрије Грујић, учитељ, и Никола Симовић, свештеник;
за капетанију петрушинску: Радован Бошковић, секретар првостепеног суда, и Душан Групковић, студент права;
за капетанију мартинићку: Марко Савићевић, чиновник, и др Станко Радовић, марвени љекар;
за капетанију павковићку: Милош Јовановић, апсолв. студент, и Живко Павићевић, апсолв. правник;
за капетанију вражегрмску: Лазар Дамјановић, адвокат, и Ново Вучић, учитељ;
за капетанију затријебачку: Саво Фатић, адвокат, и Нико Ујкић, тежак;
за капетанију тушку: Милан Ненезић, управник подгоричке банке, и Спасоје Радуловић, бивши народни посланик;
за капетанију зетску: Василије Дракић, учитељ, Филип Мајић, свештеник, и Ристо Вујачић, адвокат.

За округ никшићки:
за срез шавнички (за три капетаније дробњачке): Богдан Бојовић, секретар првостепеног суда, Томо Полексић, матурант, Станко Обрадовић, свештеник, Љубо Церовић, писар обласног суда, Радован Томић, учитељ, и Радуле Јауковић, секретар Великог суда;
за срез Вилусе: Марко Даковић, адвокат приправник, Коста Пејовић, адвокат приправник, Иво Вукотић, адвокат приправник, Гаврило Комненић, поштанско-телеграфски чиновник, Никола Ковачевић, учитељ, Иво Копривица, свештеник, Ристо Чолаковић, земљодјелац, Никола Пејовић, трговац, и Миљко Булајић, учитељ; 
за срез никшићки: Крсто Љешевић, свештеник, Новак Ковачевић, судија, Мирко Симовић, настојник грађевина, Милош Брајовић, учитељ, Глиша Лаловић, банкарски чиновник, Стеван Николић, студент, Вукан Ђуровић, свршени правник, Љубо Пајић, посједник, Јово Бајовић, предсједник општине, Крсто Станишић, земљодјелац, Милан Вукотић, полиц. чиновник, и Грујица Ускоковић, земљорадник;
за срез Горанско: Данило Радојичић, чиновник Мин. војног, Миро Гломазић, учитељ, Мирчета Головић, свештеник, Јово Радовић, свештеник, и Митар Вишњић, земљодјелац.

За округ барски:
за капетаније доњоцрмничку: Илија Гвозденовић, учитељ, и Никола Клисић, учитељ;
за капетанију горњоцрмничку: Михајло Јовановић, судија, и Душан Поповић, студент права;
за капетанију шестанскоселачку: др Блажо Лекић, свршени правник, и Петар Лукић, драгоман консулата;
за варош Бар: Митар Иличковић, трговац, и Петар Хајдуковић, свештеник;
за капетанију барску: Васо Новаковић, студент права, и Саид Дивановић, банкарски чиновник;
за капетанију мркојевићку: Суљо Петовић, земљодјелац;
за капетанију улцињску: Урош Марић, апотекар, и Јован Хајдуковић, окружни начелник.

За округ колашински:
за капетанију горњоморачку: Сава Драговић, бивши судија, и Илија Мандић, племенски капетан;
за капетанију липовску: Јово Лазаревић, трговац, и Милош Радовић, учитељ;
за капетанију поља-колашинску: Милан Терић, свршени ђак трговачке академије, и Павле Жижић, учитељ;
за капетанију колашинску: Новица Шћепановић, апсолвирани студент филозофије, и Благота Селић, општински судија;
за капетанију ровачку: Никола Булатовић, учитељ, и Мишо Драшковић, земљорадник;
за капетанију доњоморачку: Марко Ракочевић, апсолвирани студент филозофије, и др Гаврило Дожић, митополит;
за варош Колашин: Мирко Вујисић, свештеник.

За округ андријевички:
за капетанију андријевичку: Зарија Вуковић, предсједник суда у пензији, и Јанко Спасојевић, бивши министар;
за капетанију краљску: Велимир Јојић, свршени филозоф, и Љубомир Бакић, бивши министар;
за капетанију шекуларску: Саво Спасојевић, секретар Министарства спољних послова, и Радоје Николић, геометар;
за капетанију величку: Новица Поповић, учитељ, и Љубомир Вуксановић, адвокат;
за капетанију љеворечку: Божидар Томовић, студент права, и Јагош Вешовић, професор;
за срез плаво-гусињски: Саво Пауновић, племенски капетан, Ристо Јојић, суплент, и Томица Ивановић, студент права;
за капетанију полимску: Марко Ћулафић, тежак, и Ново Вугделић, члан државне контроле.

За округ берански:
за срез берански: Милосав Раичевић, бивши министар, Богдан Обрадовић, учитељ, и Томо Јоксимовић, учитељ;
за срез рожајски: Прокопије Вековић, протосинђел, Љубомир Поповић, инжињер, и Никола Цемовић, судија;
за срез бјелопољски: Александар Бајовић, учитељ, Кирило Балшић, свештеник, и Никола Мићовић, студент права;
за варош Бијело Поље: Андро Станић, трговац;
за срез будимски: Радован Јоксимовић, капетански писар, Милић Поповић, срески капетан, и Вукајло Девић, учитељ;
за срез коритски: Милан Поповић, учитељ, Мило Делевић, окружни судија, и Милош Поповић, учитељ;
за варош Беране: Александар Поповић, предсједник општине.

За округ пљеваљски:
за варош Пљевља: др Јаков Зарубица, љекар, и Серафин Ћарић, игуман;
за срез пљеваљски: Саво Вукојичић, свештеник, Дервиш Шећер-Кадић, окружни муфтија, и Омербег Селмановић, судија обласног суда;
за срез шаховићки: Милан Бајић, свршени правник, Хамдибег Хасанбеговић, посједник, и Митар Обрадовић, суплент;
за срез бољанички: Алекса Бајић, трговац, Махмут-бег Мановић, судија окружног суда, и Прокопије Шиљак, учитељ.

За округ метохијски:
за варош Пећ: Назимбег Махмутбеговић, велепосједник, и Михајло Димитријевић, трговац;
за варош Ђаковицу: Љубомир Кујунџић, трговац, и Муса Сејдула, трговац;
за срез пећки: Миливоје Милетић, свештеник, Камбер Дема, земљорадник, и Величко Лазаревић, земљорадник;
за срез источки: Дашко Хреза, католички свештеник, Никола Јовићевић, свештеник, и Јевто Поповић, предсједник првостепеног суда;
за срез ђаковички: Крсто Јаблан, судија, Мехмед Зећирага, велепосједник и Мустафа Јајага, земљодјелац. 
Од оснивача Народне странке за народне посланике је изабрано осам: поп Никола Симовић (Секуловић), Митар Вукчевић, Душан Матановић, Спасоје Пилетић, Спасоје Радуловић, Сава Драговић, Љубомир Бакић и Милосав Раичевић. Приликом конституисања Скупштине изабран је за њеног предсједника, најстарији народни посланик по годинама, поп Никола Симовић (Секуловић). Скупштина је изабрала Предсједништво у коме су били: предсједник Саво Церовић, члан Великог суда, а потпредсједници Лазар Дамјановић, адвокат и Саво Фатић, предсједник суда. Предсједавајући и предсједник су били народњаци, поп Симовић је један од оснивача а Церовић дугогодишњи члан Народне странке. Поред посланика присталица концепта који су заступали ''бјелаши'', изабрано је и неколико посланика који су заступали концепт уједињења ''зеленаша''. 
Велика народна скупштина на сједници од 13. (26) новембра 1918. године поименичним гласањем једногласно је одлучила, између осталог, сљедеће: ''Да се Црна Гора с братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те да тако уједињене ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Срба, Хрвата и Словенаца.'' На истој Скупштини је одлучено да се изабере Извршни Народни одбор од пет лица као суверена власт, која ће привремено руководити пословима, док се уједињење Црне Горе и Србије не приведе крају.
Народно расположење у току рада Велике народне скупштине може се видјети и из поздравних телеграма који су пристигли из свих крајева Црне Горе. Као илустрацију прилажемо неке од њих: Митрополита црногорског Митрофана Бана, Епископа захумског Кирила Митровића, предсједника Народне скупштине изабране 1914. године Мила Дожића, некадашњег министра унутрашњих дјела војводе Лакића Војводића, званичника и грађана Цетиња и становника катунско-ријечке области .

Фотографија корисника Јован Маркуш

Фотографија корисника Јован Маркуш

Фотографија корисника Јован Маркуш

Фотографија корисника Јован Маркуш

Фотографија корисника Јован Маркуш