logo3

ЦРНОГОРЦИ И ОСТАЛИ СРБИ

Пише Проф. др Ђорђе Вид Томашевић


ЦРНОГОРЦИ И ОСТАЛИ СРБИ*


 


       У односу Србије и Црне Горе разлике су само у државности. Реч је о два историјска исходишта подједнако српске државности, а не и два етнолингвистички, верски и културно различита народа. Стара Римска Диоклеа, од седмог века словенска Дукља, од једанаестог српска Зета, а од петнаестог још српскија Црна Гора јесте српска држава уз море, као што је Рашка српска држава у унутрашњости. Обе су и претходнице и наследнице немањићког краљевства и царства, светосавског православља, исте епске традиције и заједничке борбе за ослобођење и уједињење.


Сви Црногорци и остали Срби говоре српски, пишу ћирилицом, славе славу и сматрају својим све јунаке и великане из свих српских земаља. Једно од првих одликовања Николе Тесле, дошло је до кнеза, каснијег краља Николе.


Перфидна злонамерност


 

Однос између Србије и Црне Горе подсећа на односе некада суревњивих краљевина немачког царства. Па ипак, нико паметан не шпекулише о пруској, виртембершкој или баварској народности, него су све то Немци, као што су људи из Пијемонта, Тоскане или Напуљске Кампање подједнако Италијани, и поред знатних регионалних разлика.


 

И у Зети и у Рашкој дошло је до етнобиолошког стапања романизованих староседелаца с бројним словенским досељеницима, али без суштинске разлике у етногенези Црногораца наспрам осталих Срба. Јер, чак ако је посрбљени етноамалгам у Зети испрва и садржавао више илирских, а онај у Рашкој више трачанских примеса, све се то, после Косовске битке, измешало и изједначило масовним сеобама из моравско-вардарских долина у планинске врлети Црне Горе, а отуда, нарочито у осамнаестом и деветнаестом веку, натраг у плодније пределе моравске Србије.


 

Већина житеља Београдског пашалука уочи Првог и Другог устанка била је пореклом из црногорско-херцеговачких кршева, укључујући и обе србијанске династије - Карађорђевиће из Васојевића и Обреновиће из Братоножића. Кажем србијанске, јер су ове две и она на Цетињу, Петровића - Његоша, биле истовремено и подједнако српске, тј. и Србијанске и Црногорске.


 

Погрешна дихотомија Срби (уместо Србијанци) и Црногорци је перфидно и злонамерно смишљена, јер је имплиците и пре сваке дискусије, намерно раздвајачка. Ако нећете да поверујете мени, прочитајте шта о томе мисле остали научници етнолог Јован Ердељановић и антропогеограф Јован Цвијић зову Црногорце зетским, односно динарским Србима. Угледни хрватски историчар Фердо Шишић види у старим Дукљанима Србе, а Иван Божић сматра зетско становништво етнички српским. Такво је научно мишљење и америчких стручњака српског порекла - професора Воје Вучинића, Михајла Петровића, Алексе Драгнића и Димитрија Ђорђевића, као и многих научника не српског порекла, укључујући и славног Чеха Константина Јиречека.


 


 

Има о томе и супротних гледишта иако много мање и знатно мање меродавних. Етнолог Шпиро Кулишић и његова школа неубедљиво "доказују" да су византијски и домаћи извори из 11 века видели у Дукљанима посебну етничку групу, различиту, наводно, и од Срба и од Хрвата. За време Другог светског рата, минијатурна мањина екстремних црногорских сепаратиста Секуле Дрљевића физички је протерана од црногорских монархиста Ђорђа Лашића и Алексе Дујовића у Хрватску Анте Павелића. Марксистички историчари допуштају да се тобожња црногорска народност развила из ширег српског етноса под посебним друштвено-историјским условима. Иван Милутиновић, међутим, сведочи да су чак и неки црногорски комунисти одбацивали тезу о посебном црногорском етницитету као извештачену и штетну по народне интересе, подвлачећи да Црногорство не искључује Српство.


Упорност у грешци

 

 


Мој некадашњи професор на Београдском универзитету (1946-47.), етнолог Мирко Барјактаревић, и сам из Црне Горе, сматра Црногорце Србима и језички и етнички и историјски. То је став и академика Матије Бећковића, као и историчара Дима Вујовића који истичу да су се Црногорци увек сами од себе изјашњавали као Срби. То исто доказује, још много раније, и Станоје Станојевић, наводећи речи владика Данила, Саве, Василија и гувернадура Јована Радоњића који сви говоре и пишу "у име Црногораца и осталих Срба" или "свих Срба Црне Горе, Херцеговине, итд". Напоменимо да су се и Његош и Вук, као и Стјепан Митров Љубиша, Марко Миљанов и краљ Никола Први, осећали Србима, и то емфатично и декларативно.


       Приликом проглашења Црне Горе за краљевину 28. августа 1910. године, краљ Никола каже следеће: "Свестан славне улоге ових наших страна у историји српскога народа за време моћних краљева и господара негдашње Зете, колевке славних Немањића..., ја одобравам... да се обнови старо краљевско достојанство мојој држави... Ја примам краљевско достојанство тврдо убеђен да ће све Велесиле са благовољењем поздравити, поред једне Краљевине у Српском Подунављу, ову другу у Српском Приморју..., а Словенство и сви Срби као једно још више јемство за опстанак и бољу будућност Српског племена..". (Примедба: овај текст сам нашао у сјајној Новој историји српског народа из пера господе доктора Батаковића, Протића, Самарџића и Фотића).


Игноришући ове речи краља Николе, као некада др В. Никчевић, тако данас господин Р. Ротковић, истиче да је случај краљева Михаила (1077), и Стевана Првовенчаног (1217) кључни доказ о тобоже очигледној етничкој посебности Црногораца у односу на (остале) Србе. Они упорно, али погрешно, овако размишљају : да је зетски краљ Михаило био заиста српски владар, он би се данас, а не Стеван Немањић, називао Првовенчаним.

 

Ова господа сепаратисти или не знају или намерно превиђају да је Михаило од папе добио само краљевску титулу и непотпуне краљевске знаке, а Стеван и титулу и круну и личну посету папског легата. Зато је он Првовенчани. Краљ Михаило Војисављевић никада није био крунисан. О томе је далеке 1979. у "Политици", учено и убедљиво расправљао покојни проф. Вукашин Радоњић, један од многобројних недужних страдалника Титовог Голог отока. Тај честити и учени зналац наше прошлости до њених пресудно важних, али не увек довољно истицаних појединости овако завршава свој чланак: "... можемо се ми историчари и даље не слагати по питању почетка процеса стварања црногорске нације. То се може толерисати. Али заступати мишљење да Црногорци нису по пореклу Срби, представља недокументовану причу коју наука не трпи у својим аналима..". ("Политика" 12. априла 1979, ст. 12).


Читалац се може запитати: ако је већ реч о истом народу, да ли постоји потреба или оправдање за посебним државама? По мом мишљењу, за посебним да, али за одвојеним не!


Херојска одбрана


У великом Мојковачком боју, на сам Божић 1916. малобројна црногорска војска херојски је бранила одступницу србијанске главнине према Албанији. После победе, нажалост, уједињење Црне Горе и Србије 1918. године, иако вољом несумњиве већине народа у обе српске државе, није спроведено најтактичније, премда је повратак краља Николе блокирала више Француска него Србија.

 

По мом мишљењу, да је било више људског разумевања и политичке мудрости, и стари таст, краљ Никола, и стари зет краљ Петар, требало је да се врате сваки у свој део заједничке отаџбине, с доживотним краљевским титулама, почастима и издржавањем, али без владарске валсти која је већ била у рукама регента Александра, унука првог и сина другог српског владара. Данас и већина Црногораца, која се зацело осећа Србима и не жели раскид са Србијом, настоји да очува своју древну и поносну државност, али у равноправној заједници са Србијом. Уз мудрост и добру вољу са обе стране, то је сасвим остварљиво.

 

Што се тиче понашања појединих политичара и група у Црној Гори, нарочито после одласка Слободана Милошевића, изгледа да су некима од њих важнији лична таштина, каријера и амбиције него дугорчни интереси и сам опстанак и Црне Горе и српског народа. Узајамно прихватљив облик заједништва двеју подједнако српских сестара - држава може се и мора наћи, као што се нашао и у много сложенијим случајевима, рецимо Немачке и Италије.


*Аутор је професор антропологије у пензији на Бафалском колеџу Универзитета у Њујорку и члан Крунског савета


 

(Преузето: Интернет сајт ''Српска земља Црна Гора'')