ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ НА СВЕТИМ ВОДАМА ЛИМА

Долина Лима представља окосницу око које су настали, развијали се и ширили српски средњовјековни културни и духовни центри и српска држава са својим обиљежјима. Томе је у доброј мјери допринио и природни положај овога краја из кога се лако доспијевало до Јадранског приморја на западу, Црноморског басена на истоку, Подунавља на сјеверу и Средоземља на југу. Око ове окоснице скоро концентрично су се међусобно повезивале и друге области које су улазиле у састав српске средњовјековне државе. О значају Полимља у консолидацији српског етничког језгра и развоја српске државе, посебно у вријеме Немањића и епоха које су потом слиједиле, свједоче бројни културно-историјски споменици који су равномјерно разасути по долини Лима и његовим прибрежним странама, од његовог извора из Плавског језера па до његовог ушћа у Дрину код Међеђе, недалеко од Вишеграда.

У средњем вијеку долину Лима чиниле су жупе као организационе јединице средњовјековне српске државе и то: Плавска жупа, која је била у саставу Дечанског властелинства, жупа Зларијека, или како је неки називају Комска Жупа, која заузима атаре данашње општине Андријевица, жупа Будимља, гдје је основана једна од осам српских епископија 1219. године, Будимљанска епископија, по налогу и мишљењу светог Саве, када је издејствовао самосталност српске цркве, затим жупа Брсково, Љубовиђа, Црна стијена, Пријепољска жупа и жупа Дабар.

ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ У ПЛАВСКОЈ ЖУПИ

Од давнина, а поготово у средњем вијеку Плавска жупа, која се простирала од Врмоше (данас у Албанији) до уласка Лима у клисуру Сућеска, недалеко од Андријевице била је густо насељена српским становништвом. Долине ријека, високе планине и густе листопадне и чамове шуме мамиле су људе да се овдје стално настањују. Црквени живот је био веома развијен, осим остатака манастира у Дољи код Гусиња, старих црквишта у Гусињу и околини, манастира Свете тројице на ушћу Комораче у Лим испод брда и тврђаве Градац у атару села Брезојевице, црквишта у Плаву, Петрове цркве у селу Брезојевице, црквишта и цркве у Велици, Петкове цркве у Горњој Ржаници, цркве Свете Петке у Мурини, остатака цркве у Зорићу и црквишта у Грачаници, три црквишта у Улотини. О присуству Срба на изворишту Лима говоре многи топоними и хидроними од Гусиња па читавим токовима ријеке Лима и његових притока, од изворишта из Плавског језера до ушћа у Дрину, недалеко од Рудог. О развијеном црквеном животу говоре топоними и хидроними везани за име српског просветитеља и светитеља светог Саве из светородне лозе Немањића: Савина вода у Дољи код Гусиња, Савини извори у Гусињу, Савино камење у селу Јаре, недалеко од Плава, Савине стопе у Горњој Ржаници, Савина чесма на граници атара села Машница и Горња Ржаница, Савина главица у Грачаници, Савин до у селу Слатини код Андријевице, Савин Бор, село у атару општине Беране, Савина столица у Будимљи код Берана, Савине воде на путу Рожаје-Пећ и многи други.

Многи научници попут академика Миомира Дашића, Александра Дерока, др Јова Медојевића, Ратка Делетића, Гордане Томовић, др Ненада Макуљевића, др Ивице Тодоровића, др Слободана Томовића, академика Митра Влаховића, др Славенка Терзића, др Марка Кнежевића и многих других проучавали су цркве и манастире на овом подручју. У канцеларијама српских владара, властеле и манастирским писарницама настало је много докумената значајних за политичку културу и историју српског народа. Нажалост, током времена много службених књига, исправа и докумената је нестало. Неке су изгорјеле за вријеме рушења и паљења српских средњовјековних цркава и манастира у вријеме турске окупације, која је дуго трајала, друге је зуб времена и људска непажња уништила. Но, и поред тога што је у страшним ратовима и пожарима, природним катаклизмама нестало богато наслеђе, ипак је до данашњег дана сачувано доста писаних извора који свједоче о српским средњовјековним државама. Најстарији писани документи потичу из друге половине дванаестог вијека, али нема сумње да су и прије тог времена постојали писмени људи и њихови записи. Чувено Мирослављево јеванђеље је најљепши средњовјековни споменик писан крајем дванаестог вијека, свједочи да је српски књижевни језик већ раније био формиран и да је у српској држави било узора на које се писар Јеванђеља угледао.

Подручје данашње општине Плав је мање од подручја Плавске жупе која је припадала Дечанском властелинству о чему свједоче Дечанске хрисовуље, даровнице српских средњовјековних владара, и други историјски подаци. Из доба Немањића први манастир по предању и неколико записа написаних на основу предања која су сачувана до данашњих дана направљен је око 1250. године и његови остаци – зидине, сачувани су до половине двадесетог вијека у селу Дољи код Гусиња. Порушен је по уласку Турака у Плаво-гусињски крај 1455. године. Дио камења од манастирских зидина употријебљен је за зидање католичке цркве у Гусињу. Томе се супротставио, али безуспјешно, гусињски парох прота Ђорђије Шекуларац, једна од најзначајнијих црквених личности у гусињском крају при крају деветнаестог и прве половине двадесетог вијека. Дио камења од манастирских зидина и темеља користио је један мјештанин зидајући своју кућу, помоћне објекте и зид око имања, а да нико од надлежних органа није интервенисао, или пак поставио неко обиљежје да се сачува од заборава мјесто на коме је био подигнут манастир. Писаних историјских валидних докумената и записа нема, али у својим записима га помињу неки аутори (поп Милош Велимировић, француски конзул Виет и други), али њихови записи су на основу предања, а не вјеродостојних историјских докумената.

Андрија Јовићевић, Милош Велимировић, Илија Вучетић помињу у својим записима цркву плотару која је била у центру данашњег Гусиња и која је егзистирала више од два вијека а коју је на рушевинама старе цркве, коју су Турци запалили око 1614. године када је подигнута тврђава Гусиње и створен административни центар нахије која је припадала Пећком, Дукађинском и на крају Скадарском санџаку. Турске власти нијесу дозвољавале да се српске цркве подижу од тврдог материјала него су биле малих габарита, тек толико да се може вршити божја служба. Нешто касније попови Вујошевићи су изградили цркву на српском православном гробљу гдје је на првом спрату била црква са олтаром, а на другом школа која је почела са радом 1866. године. Послије је црква запаљена од стране Турака и Арнаута, али је на том мјесту постављен борови дирек гдје је поп Милован Вујошевић вршио службу приликом сахране вјерника и Задушница. Изградњом водовода за Гусиње тај дирек је порушен и више није обнављан, али се оријентационо знало гдје је био постављен. Ту је службу вршио и поп Новићевић који је био популаран и до изградње цркве Светог Ђорђа 1926. године, поп Шекуларац, за чију градњу је новац дао краљАлександар Карађорђевић I, а изградњом руководио поп Ђорђије Шекуларац. На мјесту гдје је био дирек вршена је божја служба. Црква је постојала и у селу Вусању, а 1936. године на имању Никезића подигнута је црква и у селу Мартиновићима, које се у средњем вијеку звало Трепча. Порушена је 1941. године, данас се виде остаци али није обнављана. Мјештани мало по мало узурпирају земљиште које је припало овој цркви.

МАНАСТИР СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ БРЕЗОЈЕВИЦЕ

Манастир Свете Тројице подигнут је, или вјероватније обновљен, 1567. године, дакле нешто око сто година послије пада Плавске жупе под турску власт (1455-1567). Од пропадања српске средњовјековне државе, послије Косовског боја 1389. године Плавска жупа, којој припада и локалитет села Брезојевице (раније највјероватније Вражегрмци) налази се у саставу Деспотовине Вука Бранковића и густо је насељена српским становништвом. Такав статус задржала је до пада Деспотовине под турску власт 1455. године. Тада је под турском влашћу потпала и сусједна жупа Зла Ријека, коју неки истраживачи називају и Комска жупа. Жупа Будимља, којој је припадао и сусједни Шекулар, такође је у то вријеме потпала под турску власт, а у њој је био снажно развијен црквени живот. По подацима које је оставио руски конзул у Скадру, Јастребов, манастир Свете Тројице је саграђен око 1400. године, а падом под турску власт он је са пратећим објектима срушен, а 1567. године дечански архимандрит Нестор га обновио са манастирском братијом из Високих Дечана. Брезојевички храм није до сада детаљније истраживан, иако је 2003. године одржан и научни скуп – симпозијум на коме су узели учешће др Драган Раденовић, др Јово Медојевић, др Драгомир Кићовић, др Марко Кнежевић, руски академик Гипоненко Алфред Григориевич, академик Филчаков Игор Борисавовић, Биковски Георги Андрејевић. Скуп је благословио епископ Будимљанско-никшићки, преосвећени владика Јоаникије, аутор овог рада, Бранислав Дашић, архитекта Ранко Вуканић и пјесник Ратко Делетић. О прошлости манастира зна се на основу ријетких записа које су оставили Гедеон Јуришић, Јастребов, Башмаков, Мериа Дарам, Милош Велимировић, Андрија Јовићевић, Миомир Дашић, Слободан Томовић, Марко Кнежевић, Славенко Терзић и други истраживачи. Опширније га је проучавао и проф. др Сретен Петковић, који је оставио о њему два значајна и запажена научна рада, Александар Дероко, Стојан Новаковић и други млађи истраживачи. Поред веома значајне спиритуалне компоненте, по којој је познат као чврст стожер православља у етнички и конфесионално хетерогеној средини, а уз то и историјски веома бурном простору, манастир Свете Тројице у Брезојевицама има изузетан значај као културно-историјски споменик, то јесте као аутентични свједок историјске прошлости овога краја. Због тога је заштићен законом. Храм је у прошлости више пута паљен, дјелимично рушен и обнављан. За вријеме напада Хусеин Авни паше на Васојевиће 1862. године храм је запаљен од стране Али бега Гусињског и његовог бажибозука, уништен је живопис високе умјетничке вриједности и уништене иконе на темпли светогорског типа. У вријеме Плаво-гусињске експедиције послије Берлинског конгреса 1878. године храм је запаљен 1879. године. Заслугом свештеника из свештеничке куће Поповићâ, насљедника попа Митра Поповића, из Шекулара поријеклом, стално настањеног у Велици, манастир је поново обновљен да би га Турци у Балканским ратовима поново запалили. Тада је запаљена и зграда основне школе у Брезојевицама, која је саграђена 1891. године, у којој је радила Брезојевичка основна школа. Манастир је обновљен послије Првог свјетског рата, да би га у устанку 1941. године поново запалили плавски муслимани, порушили манастирски звоник, који је био изграђен на брду Градац, поломили црквено звоно, а бремце са звона узео је неки Цириковић из Скића и од њега направио ћускију. Прича се да је послије тога полудио. Овим пожаром обијен је малтер и знатно оштећен живопис, сачувани су само незнатни фрагменти које је у својим радовима обрадио Сретен Петковић, а конзервирао их 1988. године Републички завод за заштиту споменика приликом рада на обнови манастира и покривања бакарним лимом. За вријеме и послије Другог свјетског рата, храм је био седам година непокривен и знатно су оштећени манастирски зидови. Након тога је покривен дашчаним кровом. Према запису Југословенског лексикографског завода манастирско звоно је коришћено ударима чекића пошто бремце није имало, али брзо је звоно постало неупотребљиво и чува се у манстиру. Веома значајну улогу брезојевички манастир је имао приликом разграничења између Црне Горе и Албаније 1913. године, као и послије Првог свјетског рата. Комисије за разграничења тада су имале у виду положај храма и у вези са тим удаљеност са које вјерници за дана могу доћи у храм, обавити вјерски обред и вратити се назад својим кућама. Тако су данашња села Хоти и Вусање припала Црној Гори и ако су у средњем вијеку припадала средњовјековној жупи Плав. У доба петовјековне турске окупације храм Свете Тројице у своје вријеме је представљао значајан центар окупљања не само вјерника него и првака и јунака овога краја. Ту су мирене крви и племенске свађе, уговарано хајдуковање, организовани скупови, вршена крштења и обављани други вјерски обреди.

Ова једнобродна грађевина са припратом у цјелини образују правоугаони облик основе на чијој се источној страни налази полукружна апсида у којој је олтар. Сам наос цркве са својим нишама, као и припратом има квадратну основу. Полуобличаста конструкција брода наслања се на бочне прислоњене лукове. У историјским изворима се наводи да се са главних улазних врата налазио велики зидни крст са прорезом за једно веће и два мања звона. За вријеме Турака крст је срушен и вилајетске власти су забраниле постављање крста и манастирских звона. У литератури се наводи да манастир Свете Тројице припада византијском архитектонском стилу и да подсјећа на старије приморске цркве. Византијска архитектура је у средњовјековној Србији добила широку примјену у изградњи сакралних објеката. Под јаким утицајем византијског архитектонског стила изграђени су манастири рашке школе. По архитектури испада и стиче се утисак да је овај манастир знатно раније изграђен. Читава унутрашњост манастира била је украшена сценама српског сакралног сликарства. Живописање храма извршено је за вријеме архиепископа Нестора 1567. године. О томе постоје дјелимично сачувани записи, један изнутра на улазним вратима, а други у прозору олтара.