ЦРКВА СВЕТОГ САВЕ У ЦЕЦУНИМА КОД АНДРИЈЕВИЦА

Цецуне је старије насеље у злоречком дијелу Васојевића. Лежи с обје стране, као суза бистре и ледене, ријеке Куцкаје. Десна му страна лежи на благом нагибу у подножју планине Зелетин, а лијева на дугачком платоу поред ријеке. Бог га је окружио најљепшим палнинама, високим разноврсним шумама, оазама ријетке врсте бора, мунике, црног бора, смрче, јеловине, бистрим изворима и потоцима и даривао плодном земљом. Руског имена, Цецуне се помиње у златном периоду средњовјековне немањићке Србије, у дечанској хрисовуљи као међа дарованих насења и планина манастиру, као дечански метох у комској жупи, која је припадала жичкој епископији заједно са жупама Будимља и Плав. Цецуне се помиње и у турском попису из 1485.године као и код Маријана Болице 1614.године. Површина му је 28, 07 км на надморској висини од 859 до 1040м и љетњим катунима на Зелетину и Репиштима до 2124м прави су бисер ''дивље љепоте'' нетакнуте природе. Клима је умјерено континентална и планинска. Зиме су дуге и хладне, љета топла и врела. Цецуне је до скоро имало школу и амбуланту. У њему живе братства Дабетића (Лалићи, Остојићи), Од Лопаћана Ђукићи, од Новаковића Лекићи и од Мијомановића Нововићи, Ђокићи, Вучељићи и Фатићи. Највећу демографску експанзију Цецуне је достигло 1953. године када је у њему живјело 400 становника. Сви славе светом Архангела Михаила, крсну славу Васојевића коју су славили Немањићи Стефан дечански и цар Душан.

Вјекови постојања овог села и славне историје досегли су сам врх јуначког интелектуалног трона не само Васојевића већ и српства уопште. У овом селу се родио Драго Лалић, Драг-Лала, први барјактар народне војске Васојевића с ове стране Кома који је барјак добио на Суводолу код Сјенице 1809. године лично из руку Карађорђа, а погинуо је 1862. године бранећи манастир Ђурђеве Ступове. Познати је Цецуњанин, солунски официр Милутин Вуков Лалић, затим Мартин Милунов Лалић, носилац четири бијела орла. Обилићи Вукосав, Мика, Лука, Милић, Стојан и Максим Лалић, као и Милоња Минин Лалић мр фармације из царске Русије, родоначелник црногорског апотекарства, стипендиста царске породице Романов као и славни слависта др Радован Лалић, Урош Ђукић Грашић, командир Горњо Васојевићке бригаде, Радош и Вукашин, Драгиша, Стефан, Васо, Богдан, стотинаш Бацо, Владо, амбасадор Илија Ђукић, златно ''Танјугово перо'' и уредник ''Политике'' Војислав Ђукић, Радош Фатић и барјактар Радисав, Марко и Манојло, Петар и Здравко, Радомир-Рако Лекић и Маријан Лекић, сликар Радојица Лекић, Нововићи Вукосав, Гавро, Дуле, Милош, Богдан и др.

Освећење цркве Светог Саве у Цецунима код Андријевице 20. јула 2007.године

У тако ''великоме грмену'', у једном од најљепших и најраскошнијих мјеста испод Комова и Зелетина у чудесној цецунској долини љепоте, пуној родних воћњака, бистрих потока, плодних њива и шума пуних сваковрсне дивљачи 20. јула 2007. године уз Божији благослов и милост његовог преосвештенства епископа будимљанско-никшићког Јоаникија са свештенством освештан је новосаграђени велелепни храм Светог Саве. Том приликом је одржано саборно крштење, а Свету Тајну крштења је примило 30 душа.

'' Може се слободно рећи да се подигла магла заборава и да се просветитељ Сава вратио и да је све могуће када слога царује међу браћом да се Цецуњани осјећају као једна породица везани нечим јачим од крви, везани светим оцем Савом, моћним заштитником пред Свевишњим Богом и што су сви сложно и једнодушно славили свог светитеља Саву. Дужност свих нас је да покажемо љубав према свом духовном оцу који се жртвовао за свој народ, сав, до пепела својих спаљених костију. Легенда каже да свети Сава стоји на Комовима у царству вјечне славе и надгледа са висине. Кад види да неком треба помоћ он се тамо запути, понекад прелети, крене с планине на планину. Да се од тога свијет не би плашио он се претвори у облак или сазвежђе на небесима, кад стигне претвори се у обичног путника, а свети штап претвори у пастирску тојагу.''

Његово преосвештенство епископ Будимљанско-никшићки Јоаникије говори на освећењу цркве Светог Саве у Цецунима код Андријевице 20. јула 2007.године, иза њега Тања Лекић, новинар радио Андријевице.

Идеја о изградњи цркве потекла је од Милијане Ђукић Греговић и почиње да се реализује 4. фебруара 2007. године, када је у присуству великог броја вјерника и бројних гостију, међу којима и савјетник амбасаде руске фондације у Црној Гори Александар Капуста, епископ будимљанско-никшићки са свештенством благословио земљиште које је поклонио Радич Данилов Лалић.

Пројекта је поклонио архитекта Ранко Вуканић, а електро пројекат, електро инжењер Дејан Властимиров Нововић. Воду за цркву је поклонила са свог извора породица Влајка Никиног Лалића.

Помогли су бројни донатори, добротвори, хуманисти: Моцо Милић из Подгорице, Баћо Бујишић из Пљеваља, Мирко Бараћ је дао камен и ''дозвао'' врсне неимаре из Херцеговине који су озидали цркву са вођом Драганом Мучибабићем и Раднићима из Заостра, затим Андро Гошовић из Подгорице, Станиша Бакрач из Плужина, Сретен Чолаковић из Подгорице и многи други. Иконопис на иконостасу је рад академског сликара игуманије мати Англенине Трифуновић, старешине манастира Дуљево код Будве, чији су преци Поповићи из Куча, а мајка од Ђукића са Полице.

Камен темељац исклесао је чувени зидар Спасоје Милићев Ђерковић из Кошутића, а грамату по ''диктату'' владике Јоаникија написао и положио у темељ Давид Влајков Лалић.

Предсједник одбора за изградњу храма био је Михаило Миљанов Ђукић, секретар Протојереј ставрофор Боро Врховац. Димензије спољних зидова износе 11,70 x 7,60 а висина је 11,50. За славу цркве одређен је 19. мај као дан када је кренуо пренос моштију светог Саве из Трнова у Бугарској у Милешеву код Пријепоља. Захваљујући се вјерном народу и донаторима на прилозима вјери и љубави владика Јоаникије је рекао да се том врлином наш народ одржао у прошлости, памтећи велике борбе православног живља на овој историјској вјетрометини. Примајући насловно писмо, ћирилично писмо у дрвету, рад академског вајара Миливоја Мишка Бабовића као захвалност свих Васојевића за епохални допринос у обнови и изградњи храмова владика Јоаникије је рекао да храм светог Сааве сија пуним сјајем, како сијају и други православни храмови на светим водама Лима, ради осптанка и спасења ових и других храмова на доброј ријеци.

Ово се село до недавно звало мала Москва. Нека се Цецуне и даље тако зове, али она Москва крштена са златним крстовима и купола, светињама и вјерним душама, нека нам идеал буде она права руска православна Москва са вјером на којом смо започели и захваљујући богу изградили ову светињу за непуну годину дана, рекао је тада преосвећени владика Јоаникије уручујући архипастирске грамате Михаилу Ђукићу, Радичу Лалићу и Милијани Греговић.

Његово преосвештенство епископБудимљанско-никшићки Јоаникије честита освећење идејном творцу и добротвору Милијани Греговић дјевојачко Ђукић ,рођеном у Цецунима, која сада живи у Будви на освећењу цркве Светог Саве у Цецунима код Андријевице 20. јула 2007.године.

У цецунској долини љепоте уз раскошну пјесму звона са звоника и плотуне Обилића и Карађорђевића, оружја и божанствени глас гуслара Зорана Ђекића, поезију Дала и Влајка Ћулафића, Мишка Милошевића, Дарка Јововића и Давида Лалића, сплетом игара фолклорне баштине Црне Горе и Србије у извођењу КУД ''Коло'' из Берана и кореографију Милана Бојовића пробуђена је вјера у непобједивост добра, истине и живота која ће надвладати врата пакла. Црква чува све оне вриједности које човјека чине човјеком, вјеру, нацију, традицију и културу и њен најљепши изданак језик и ћирилчно писмо нашег предивног српског језика.

Свети Сава у Цецунима је круна на вијенцу у сазвежђу сусједних храмова и манастира Пророка Илије на Царинама, Вазнесења Господњег у Коњусима, манастира Чечево у Кошутићима, Великомученице Марине у Улотини, свете Тројице у Грачаници, свете Петке на Мурини, манастира свете Тројице у Брезојевици, храма светог Георгија у Гусињу, светог Николаја у Војном селу, Петра и Павла на Ћафи приједолској, порушеним и запаљеним и црквама у Мартиновићима код Гусиња и на Миси код Гребена изнад Мурине и Кути која је запаљена 1912. Године, које тихују у пепелу чекајући некадашњи сјај.