ХАЈДУЦИ

ХАЈДУЦИ

Хајдук је турска реч и значи „одметник“, „отпадник“, „разбојник“. Хајдучки покрет се назива хајдучијом или хајдуковањем. По турском освајању Смедерева 1459. Србија је нестала са историјске позорнице као држава и није постојала готово пет векова.
Српски народ је остао да живи у неколико различитих држава тог доба. У вековима робовања под Турцима, без своје државе и владара, народ је изложен на милост и немилост освајача. Као једини вид отпора јављају се групе „одметника“ које крстаре по горама и густим шумама српских земаља. У долине и на путеве силазе лети – да би опљачкали богате трговце, углавном Турке, и зими – да би се склонили и презимили код својих кућа или код људи који су их скривали и помагали им (јатаци). Празник Ђурђевдан, у пролеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме.

Срби су се одметали у хајдуке из различитих разлога. Кад би неко био оптужен за нешто и при том био позван на суд, ако не би смио да се појави на суду при том се одметнувши у шуме, често се придруживао хајдучким дружинама. Неки су били узети на зуб од Турака па су се од страха одметали да их не би убили, а неки су се похајдучили чисто да би носили оружје и лијепу одјећу, јер су Турци Србима забрањивали и једно и друго.

Неки хајдуци попут Баје Пивљанина и Лимуна су постали од првих племића након што су Турци потпуно завладали Србијом и Босном и Херцеговином, нарочито у XVI и XVII вијеку, па су чували млетачко приморје од Турака. Они су имали и по преко сто другова, са којима су љети четовали по Босни и Херцеговини, а зимовали по градовима у јадранском приморју. Најпознатији такви су били Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар идр. чија се имена спомињу и у српским народним пјесмама.

Хајдуци су били организовани у хајдучке дружине, на чијем се челу налазио харамбаша (арамбаша), који је носио скупоценије одело, а најчешће је биран због своје старости или способности. Хајдучке чете је углавном сачињавало од десет до двадесет људи, мада је било и случајева да се око неког харамбаше окупи и шездесетак, па чак и неколико стотина „разбојника“. Каравани турских трговаца су на пут кроз Србију кретали уз посебан опрез и са великим обезбеђењем управо због хајдука. Иако се неретко дешавало да и Срби трпе штету, па и да пострадају од хајдука, они су ипак доживљавани ако не увек као заштитници, често управо као јунаци и браниоци народне части. Спеване су им многобројне песме, које су се тајно певале по селима уз гусле (јер је то било забрањено). Казне и за хајдуке и за јатаке биле су веома сурове. Ухваћени хајдуци и јатаци би били мучени, живи набијани на колац. Ипак, хајдуковање није престајало током целе турске владавине.

И међу Србима у Аустроугарској царевини, као и у Млетачкој републици, била је раширена хајдучија, али у нешто другачијем виду – као „ускакање“ на турску територију.

Према народном предању, празник Ђурђевдан, у прољеће, био је „хајдучки састанак“, а Митровдан, на јесен, „хајдучки растанак“, када су се хајдуци повлачили из шума због зиме и остајали у кућама својих повјерљивих људи, јатака, углавном прерушени у слуге. Јатаци су живели у селима и варошима и набављали храну за хајдуке и чували их у својим кућама у случајевима великих неприлика. Хајдуци су заузврат њима помагали и доносили им део отетих добара. Кад би неки јатак издао хајдука, следила је тешка освета која се обично завршавала смрћу.

Кодекс хајдука је био такав да је било строго забрањено и сматрало се нечасно напасти и опљачкати сиромашног човјека, осим ако је у питању добро оружје. Насупрот томе, уобичајена радња је била опљачкати богатог човјека, особито трговце на путу. Такође „прави хајдук“ никад неће убити човека да би учинио зло, него обично из освете. У старијим временима су хајдуци нападали и царска кола кад превозе новац и злато, али су касније престали јер је обично раја плаћала те дугове и због тога страдала. Ако би напали богатог човјека и не би нашли новца, знали су отимати брата или жену дотичне особе па их држати док не плате уцјену.

Хајдучке дружине имале су удјела и у устанцима против Турака 1804-1815. године. Многе устаничке војводе били су раније хајдуци или харамбаше.

„Мађарски“ Хајдуци

Хајдуци (мађ. Hajdúk) − су етничка група ,,Мађара,, који живе Хајду-Бихар (мађ:Hajdú-Bihar) округу у Мађарској са Дебрецином (мађ. Debrecen) као главним градом.

Споменик Хајдуцима у тим крајевима
Хајдуци су своја права слободних грађана (витеза) и привилегије добили 12. децембра 1605. године у Корпони (мађ. Korponán) за време владавине Бочкаи Иштвана (мађ. Bocskai István) тадашњом Ердељском кнежевином, за заслуге у тадашњој петнаестогодишњој ослободилачкој борби (1591.-1606.) и успели су да је задрже током наредних векова и имали су своју самоуправу све до 1867. године када се део старог Бихар округа спојио са Хајду округом и оформио нови са Дебреценом као главним градом.

Има више теорија о имену Хајду и пореклу ове етничке групе, али највероватнија је да су Хајдуци пореклом Срби који су за време владавине краља Жигмонда (мађ:Zsigmond király) прешли из Србије у Мађарску добили земљу и за узврат служили племићима и краљу у ратовима за одбрану Мађарске од Турака. Временом су се утопили у околно становништво и постали етничка група Мађара са посебном историјом. Овој тези иде у прилог историјска чињеница да је доста Срба, да би избегли од најезде Турака, прелазило у Мађарску и насељавало се на левој обали Тисе. А у 16. веку је Бесермењ (мађ:Böszörmény) у званичним документима стално био називан Рац−Бесермењ (мађ:Rác-Böszörmény). У то време Мађари су Србе звали Раци. Срби су у то време у Мађарској били веома цењени ратници, а и од самог краља су добили повластице које су имали само одабрани витезови у Ердељу, Секељи и Саси, који су такође делили судбину Хајдука, бранили Мађарску од Турака и тако остваривали своје привилегије.

У народним песмама остала су сачувана имена хајдука: Старине Новака са Романије, његовог сина Грујице, историји непознатог Старца Вујадина и Малог Радојице. Бајо Пивљанин је познати хајдук и ускок из XVII века, док су из времена Прво устанка познати Вељко Петровић (Хајдук Вељко), Станоје Главаш и остали. Многе народне песме певају о подвизима и јунаштву ускока Ива Сенковића, Стојана Јанковића, Вука Мандушића, као и многих других.

Познати хајдуци

Хајдук Вељко, Станоје Главаш, Јово Станисављевић Чаруга, Пера Тунгуз, Карађорђе Петровић, Зека Буљубаша, Јанковић Стојан, Сењанин Иво, Смиљанић Илија, Иво Голотрб, Комнен Барјактар…

Ево има четр’ест година,
Романију гору обикнуо,
боље, брате, него моје дворе;
јер ја чувам друма кроз планину,
дочекујем Сарајлије младе,
те отимам и сребро и злато
и лијепу чоху и кадифу,
одијевам и себе и друштво;
а кадар сам стићи и утећи
и на страшну мјесту постајати –
не бојим се никога до Бога!

Из српске народне епске песме Старина Новак и кнез Богосав

Ускоци
Срби избегли из турских области живели су у пограничним крајевима Аустријске царевине и Млетачке Републике. Име ускок понели су они који су после пада Клиса 1537. прешли у Сињ. Као и у матици, хајдучија је и у овим крајевима узела маха. Као избеглице у граничним областима, одметници су измицали контроли царских власти. Могли су да „ускачу“ из једне државе у другу и баве се кријумчарењем и пљачком – отуда и назив ускоци, који им је дат у неким областима. Ускоцима се називају и Срби који су званично били у служби Млетачке Републике и Аустрије у борби против Турака. Први ускоци се јављају нешто после хајдука, у XVI веку, а најчешће су то и бивши хајдуци у Турској царевини. Ускочке акције се заснивају на „ускакању“ на турске територије, то су брзе акције задавања ударца непријатељу и хитрог повлачења у регуларна утврђења у Аустрији, односно Млетачкој. Овакав начин ратовања посебно је био раширен дуж целог Јадранског приморја и у приморском залеђу. Позната ускочка утврђења била су најпре Сињ, Клис и Омиш, а током ратова у XVII веку ускочко четовање се раширило ка југу – у крајевима око Задра и Шибеника, у Макарском залеђу (данашња Хрватска), као и у Херцеговини и Боки Которској.
Познати Ускоци: Сењанин Иво, Сењанин Јуриша, Сењанин Тадија, Бајо Пивљанин...

Србски народ у Старој Србији и Маћедонији не могавши више да трпи зулум како Турака, тако и Арнаута, а касније и Бугарских чета, наставља Хајдучку традицију и подиже народни отпор. 1903. године, долази до званичног формирања Тајне Српске Револуционарне Организације тј. Србске Четничке Организације која је директни настављач традиције Хајдука и Ускока.