ТИШИНА КОЈА ПАРА УШИ

Ако човјек пожели да у општем лудилу побјегне од наметнутог му „несавитка“ и да пронађе мир за своју напаћену душу изложену бројним ударима од којих се губи разум сигурно да ће га пронаћи у селима на сјеверу Црне Горе гдје је у већини од њих одавно загосподарила гробна тишина. Наићи ће тамо на затворене куће чија врата годинама нико не отвара, тако да неће морати да робује обичајима и да води рачуна о лијепом понашању. Неће имати ко да га дочека и да му засмета, док „мозаг буде бачао на отаву“, јер су људи са рурарног подручја драгог нам сјевера, у кога се актуелни властодржци куну као жена у пасторка, одавно отишли у неке топлије крајеве. Тако се њихов завичај, захваљујући мудром оцу новије црногорске државности, претварао у нову „Лелејску гору“ у коју се једино кукавица понекад врати да се искука над погромом који помути умове наших умних глава. Ријетко се и она намине, јер како пјесник записа: „Овдје више ни крв не црвени/ у гори у којој смо сви побијени“.

Ипак, кад се добро поразмисли трабаће само још мало времена па да црногорска села смјештена испод Бјеласице, Комова и Проклетија постану генијални изум који ће Црној Гори донијети екстра зараду. Како ставри стоје она ће постати простор гдје више неће имати живе душе да нарушава природни склад и да ремети бајковиту тишину. Зато ће селима расти цијена, јер ће свако ко пожели да дође и да у њима потражи спас од велеградске буке морати да одријеши кесу и да добро награди нашег ненадмашног визионара који је својом бритвом посјекао домаће назадне обичаје и увео минут ћутања тамо гдје се некад орило од дјечијег плача и момачке и дјевојачке пјесме. Тако ће се увећавати његово богатство од кога ће моћи да подијели социјале свима који су имали намјеру да остану да живе у нашим селима и да, држећи краве, обезбјеђују своју егзистенцију. Њима ће он куповати и варенику у тетрапаку, јер су они то заслужили чим су смогли снаге да без икакве надокнаде своју дједовину препусте на уживање онима који имају све осим мира и тишине. Неке ће вјероватно прогласити и за народне хероје новијег доба, јер су својим примјером показали да су овој земљи потребни нерадници који треба само да слушају упуте свога господара задуженог да мисли умјесто њих. Треба вјеровати да ће убрзо и они непослушни постати послушни, јер се нигдје нерад не плаћа као у Црној Гори. Мораће и они да схвате да је то економски патент за којим ће се отимати и највеће велесиле навикле да свој развој темље на производним дјелатностима.

Зато се ових дана по нашим селима, гдје се задржао по неко од домородаца са назадним навикама, упутила екипа експерата стављајући им до знања да само луд човјек може да држи краву. Тим неуким сељацима је запријећено да ће остати без социјале ако се утврди да имју нешто живо. Речено им је да треба да схвате да нема слађе муже од оне кад са рукама дохвати државна сиса из које капље невиђено благостање. И кад неко крене да упита „па како ћемо набављати варенику кад уништимо све краве“ одмах се покаје. Његово је само да оде са родног огњишта и да се дохвати социјале, јер пуста села су наше највеће богатство. Што пустија то богатије и погодија и за одмор и за пренос дроге од које се живи као бубрег у лоју. Тим прије, кад имамо обучене полицајце за препродају наркотика, јер од једне њихове успјешне туре може да се купе тоне варенике. И то оне увозне из братске Србије, која се још увијек мучи и нешто производи, јер нема мозгове као што су наши државотворни. Они нам омогућише да живимо од нерада и да се ослободимо говеђег репа који је могао, кад се крава помами, да нас без очију остави. Не дај Боже да нам се тако нешто десило, јер нама су потребне очи које не гледају у оно што стварно виде, него у оно невиђено из кога се касније, по упутима господара, отварају видици.

Зато су ових дана наша пазаришта препуна крава које се продају као алва, јер је, изгледа, са највишег државног врха наређено да свака мора бизи откупљена, уз напомену да посебно треба водити рачуна да се неко теле случајно не издвоји и остане да ремети завичајну тишину. Додуше подвучено је да се не смије изгубити из вида да нама, ипак, требају телад, али да их за сада имао довољно у урбаним срединама на фармама које се налазе под будним државним оком. Тамошња телад живе модерни животом на начин што су смјештена у посебнум боксовима, без могућности да окрећу главу лијево или десно, Могу да гледају само право и то у правцу господара, јер свако окретање, због њежних вратова, може главе да их кошта.

Преузето из дневних новина ''ДАН''