СЕЛИХ СЕЛИМОВИЋ ИСТОРИЧАР ''МУСЛИМАНИ ПОШТУЈУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ''

МУСЛИМАНИ ПОШТУЈУ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ СВЕТИЊЕ

            Још увек је код великог броја људи укорењен страх од неке више силе, ванземаљске силе, божанске моћи и код муслимана и код православних верника. Ова се констатација односи на цело предметно, а и много шире подручје. По убеђењу тог великог броја људи та сила, божанска сила, може помоћи, али и нанети неко зло и несрећу ако се то заслужи код ње, односно ако се о нешто огреши. Много старији м услимани сматрају да никако не треба дирати у српске богомоље, тј.у цркве и манастире, а ни газити и преоравати српска православна гробља. Код Срба православаца такођем постоји веровање да се несме дирати у џамије и у муслиманска гробља и друге муслиманске светиње. Најчешће се догађало да се верски објекти сами руше и постепено нестају уколико нестане верника, а гробља се заобилазе и не дирају надгробна обележија.

            Ни данас није редак случај да се код муслимана поштују многа српска култна места и поједини православни свеци ка св.Сава, св.Ђорђе, св.Петар, св.Илија, св.Прокопије. Због тог страха „од неке више силе“, божанске силе, али и одређеног убеђења, посећују се православна култна места и обраћа се православним свецима и дају се поклони црквама и манастирима. Код обнављања или изградње нових цркава није редак случај да муслимани дају прилоге, али да и православни то исто чине када су у питању џамије. Али, није код м услимана само у питању страх „од неке више силе“, односно неограничене божије моћи, већ је код многих присутно убеђење да је корисно и добро, богу мило, обраћати се и поштовати свеце и култове  своје претходне вере, односно „ине вере“.[1] Када се тим људима постави питање зашто тако мисле и раде, најчешћи одговор је „да су тако радили и  њихови стари“.[2] Постојало је, а ни сада није реткост, посебно код старијих жена муслиманки, убеђење да свака црква и џамија лече од неке болести. То се веровање посебно односило на манастире. Тако су манастири Милешева, а још и данас Куманица, Црна река били место где су многи муслимани, најчешће жене, долазили, а понекад и данас долазе, да траже лека.

            Академик Петар Влаховић, наш познати етнолог, наводи у једном свом раду пример Џеме Хамдић из села Комадина која је отишла у манастир Куманицу и да је после тога оздравила од неподношљиве мигрене.[3]Лекари тој жени нису могли ништа да помогну, како је она сам изјавила.

 

МАНАСТИР КУМАНИЦА НА ЛИМУ

            Код манастира Куманице на Лиму 26.јула на летњи Арханђеловдан одржава се велики народни сабор на којем увек буде доста  и муслимана из суседних села. Раније је на том сабору било и до једне трећине муслимана. Било је случајева да су неки муслимани одлазили и у Чајниче да се поклоне „Чудотворној икони мајке божије“ која је из манастира Бање код Прибоја пренета тамо пошто су Турци манастир срушили. Тој чудотворној икони давани су и скупи дарови у злату и сребру. Зато се и не треба чудити  што је та „Чудотворна икона мајке божије“ тешка 21 килограм, јер је сва окована златом и сребром.

             У селу Горњи Страњани код Бродарева налази се савина вода и Савин камен или Савин сто, како га неки мештани називају. Савина вода избија из Савиног камена. Поред савине воде налази се велика камена плоча на којој постоји удубљење које подсећа на коњску копиту. И муслимани као и православни верују да је утиснута копита коња којег је јахао Свети Сава. Муслимани као и православни Срби том камену и тој води прилазе са страхопопштовањем. Култ Светог Саве и Савине воде је веома велики. Ни дан данас се на тој води  не поји стока и не пере веш. Муслимани мештани то чине ниже те воде где се налази једна чесма. Муслмани верују у исту причу (легенду) као што верују и православни. Према тој причи Свети Сава је својим штапом прекрстио тај камен из којег је после тога потекла („проврела“) бистра и хладна вода. Муслиманске жене нероткиње и данас иду на ову воду да је пију верујући да ће затруднети. Из истог разлога жене су одлазиле и на извор Ђурђевицу на Пештерској висорави о којем је већ било речи. Сада то жене веома ретко чине, а ако то нека и учини жели да то остане у строгој дискрецији.

             Да би се дала детаљна анализа развоја  и егзистирања, односно манифествовања  свеукупног народног живота и традиција код муслимана у Средњем Полимљу, Бихору и на Пештерској висоравни (Сјеничко-пештерској висоравни) требало би много више времена и писаног простора. Овим радом се жели само скренути пажња на доскорашња основна и пресудна обележија народне културе која најбоље сведочи о етничком пореклу, односно идентитету. Сви муслимани на овим просторима, као и много шире, разликују се од муслмана других народности и раса  и по језику и по народним традицијама као и по многим другим етносоциолошким особинама.

             Према томе, наши муслимани не могу бити припадници неког нејужнословенског народа, односно Турци, Арапи, Персијанци, Татари, Чечени, Курди, Мађари, Авари, Хуни, Печењези, Грци. То не значи да није било појединаца припадника тих народа, али је то било безначајно у односу на огромну словенску масу. По својој етногенези и етносоциолошким особинама наши муслимани могу   бити само оно што и јесу тј. Срби у већини и једним делом Хрвати и Албанци. На простору који је предмет наше пажње муслимани су у великој већини српског порекла и православне провенијенције. У Горњем Полимљу и на Пештерској висоравни, а делимично  и у Горњем Бихору и око Сјенице, доста муслимана је албанског порекла и католичке провенијен ције. Разуме се да је било симбиоза  између Словена (углавном Срба), Албанаца и староседелаца на овим и нешто ширим просторима, али је то највероватније ирелевантно када је у питању етногенеза муслимана.

             У последње време јављају се исполитизоване теорије о пореклу босанских, санџачких или рашких и црногорских муслимана. Једни тврде да су наши муслимани потомци турских паша, бегова, ага, кадија и друге улеме, као и турских официра и војника, државних чиновника. Други, опет, тврде да је највећи број наших муслимана дошао из Шпаније када су морали да је напусте у 15. и 16. веку. Трећи сматрају да су муслимани у Босни и Херцеговин и у Старој Рашкој   потомци верске секте  богумила који су масовно прихватили ислам. Историјска наука зна да нису  богумили били тако бројни и да нису прихватили ислам  тако брзо и масовно како се то упорно тврди. Има теорија  и о томе да је муслимана било и много пре доласка Турака Османлија као освајача. Било је појава исламских мисионара па и појединачног прихватања ислама, али је то било у 9, 10, па можда и у 11.веку. Уопште не постоји континуитет између тих давнашњих исламизираних појединаца и оних који су се исламизирали после турских освања наших земаља.[4] Има и тврђења да су муслимани у Босни и Херцеговини, па по томе и у Рашкој области Бошњаци, некадашњи Бошњаци који су наводно потомци Илира, па према томе, и староседеоци Босне и Херцеговине и Старе Рашке. Сви остали испада да су „дошљаци“. Шта то за екстремисте значи, зна се.

               Међутим, сви озбиљни историчари муслимани не поричу словенско порекло највећег дела муслимана на територији екс Југославије, па тако и на овим просторима. Међу нашим садашњи  муслиманима има сигурно  и потомака турских војника, официра, паша, улеме, али је то занемарљиво мало  да би могли да утичу на промену у етничкој структури наших муслимана који су у огромној већини јужнословенског порекла. Ти наши муслимани називани су Турцима што су и сами прихваталуи због повољног друштвеног статуса. Огромна већина тих наших „Турака“ били су домаћи исламизирани људи који су по потреби службе постављаним и распоређивани широм наших земаља, па и целог Османског царства. Исламизирали су се преостала српска властела, трговци, занатлије, сточари, па и неки тада ретко писмени.

                Када су у питању богумили или крстјани велики број је прихватио ислам, али је још пре исламизације највећи број  био насилно покатоличен. Знатан број богумила или крстјана је по доласку Турака вратио се у православље, а један део је напустио Босну и Херцеговину. Постоји велика вероватноћа да је највећи број богумила и припадника тзв.Цркве босанске прихватио ислам из анимозитета према католичанству, јер је ислам била  вера оних који су ратовали против католичких земаља Венеције, Аустрије  и Угарске, а и насилно су превођени у католичанство. Код исламизираних богумила дуго су се одржале многе њихове традиције, а неке су се задржале и до данашњих дана. Међутим, то је све ирелевантно за прокламовано конституисање бошњачке нације. Могло би се рећи да када је историји мајка политика, килава су јој деца.

                Заборавља се да је велики жупан Стефан Немања после Дежевског сабора 1180.године највећи број домаћих (српских) богумила протерао у Босну и да су они били Срби без обзира што су прихватили богумилску „мрску јерес“. Богумилство није никаква народност и није настало код Срба нити се код њих угасило. Богумилство је са својим дуалистичким учењем било само једна верска секта, можда и цео покрет у неким источним црквама, заправо у православљу без обзира на манихејске корене. Етнолог Миле Недељковић лепо и тачно у једном свом делу каже: „Због тога се са етнолошког становишта, када је реч о овим питањима, пажња мора задржати на оним показатељима који важе као мерила за утврђивање сваког етноса, односно групе или етничке заједнице“.[5]

              Веома је добро познато да су богумили и  крстјани, тј.припадници Цркве босанске у Босни и Херцеговини писали ћирилицом која је и иначе била писмо народа Босне, касније Босне и Херцеговине све до аустроугарске окупације 1878.године. Чак су и босански фрањвци, тврдокорни прозелити и експоненти католичанства у Босни, писали ћирилицом. Језик којим су говорили становници Старе Рашке, Моравске Србије, Зете и Босне  увек је био и остао исти без обзира на верске, политичке и државне поделе, па ма како се тај језик звао.

               Без обзира на појаву теорија о крају историје, судару цивилизација, а све у вероватној служби глобализације, ипак није никада сувишно се подсетити да је за идентификацју и конституисање  неке етничке и националне заједнице потребно уважавати научно утврђене одреднице од којих је седам најбитнијих. То су: језик, територија, култура, одговарајућа економија, свест о припадности и евентуална расна и религијска припадност. Нисмо баш сигурни да су религије вододелнице у настајању нација, мада су на Bалкану одиграле значајну, али не и пресудну улогу. Сматрамо да су за националну идентификацију релевантни језик и општенародне традиције више од свих других одредница.

                Неоспорно је право сваког човека и грађанина да се национално или народносно не изјасни или изјасни онако како се осећа да јест, односно којем етничком или националном колективитету припада, са којим се идентификује. Међутим, сасвим је друга ствар колективне идентификације са неким етносом или национом. Актуелни политички чиниоци могу апаратуром своје тренутне моћи да промовишу и име неке нације и неког језика. Такве појаве и остају то што јесу, тј. политички језици и политичке нације.

                 Наш велики књижевник Меша Селимовић је у вези с тим у једном свом великом делу рекао: „ До јуече смо били оно што желимо да заборавимо, али нисмо постали ни нешто друго“.[6]   Трагикомично је лутање  наших муслимана у тражењу свог националног идентитета. После исламизирања били су Турци, јер су тако уз освајача стицали привилегије и статус владајућег народа и његове религије. И Срби који су остали у хришћанству називали су Турцима оне који су прихватили ислам, јер су их сматрали отпадницима од православља и српства иако између српства и православља не постоји знак једнакости.. Аустроугарска је по окупацији Босне и Херцеговине смишљено форсирала  у почетку босанску, а касније бошњачку нацију. На тај начин, као и бескрупулозном пропагандом којом је сатанисала Србе представљајући их као непријатеље муслимана, раздвајала муслимане од православних Срба у Босни и Херцеговини. То се преносило и на простор бившег Новопазарског санџака или Рашке области. Такву политику је Аустроугарска спроводила због својих империјалних амбиција према унутрашњости Балканског полуострва и  ради излаза на Егејско море и Источно Средоземље. У томе су јој били највећа препрека Срби и Србија који су се борили само за свој  опстанак у том „олујном ћошку Европе“.

              Касније су се муслимани изјашњавали као национално неопредељени, као Срби сламске вероисповести, Хрвати исламске вероисповести, Југословени, муслимани са великим „М“ и по трећи пут Бошњаци после Сабора у Сарајеву 1993. и Дејтона 1995.године. Такву националну идентификацију у највећем броју прихватају санџачки, односно рашки муслимани.

                Није спорно да постоје  и да су историјски утемељене  верско-конфесионалне и културне различитости између Срба муслимана и Срба православних, али неспорне су и оне чињенице чија релевантност не долази у питање. То су: језик, заједничко порекло, многе заједничке народне традиције, територијална измешаност и повезаност, заједнички економски и безбедоносни интереси, као и неминовност заједничког живота.  

                Последњих година, заправо крајем 20.века на нашим просторима, па и у крајевима који су тема овог рада, па и у целој Рашкој области, наступио је за Србе и за Муслимане  „тренутак великог искушења пред раздеобом која значи чупање у корену“.[7]  Ниједан народ, ниједна етничка или национална заједница, национална мањина, не могу  опстати ако немају своју трдицију, јер у том случају оне саме себи отварају пут за „силазак са етноисторијске позорнице“.[8]