САЧУВАЈ НАС БОЖЕ КУГЕ ГЛАДИ И ХРВАТА
ЂАВОЉЕ УСТАШКО КОЛО ПРАВЉЕНО ОД МРТВЕ СРПЧАДИ 18. ЈУЛА 1942.
То је био призор од кога су одмах почели да плачу већ на све (али не и НА ОВАКО НЕШТО) навикнути борци 4. батаљона Кордунашког одреда. Њих петнаесторица.
Пролазили су, тог 21. јула 1942, Машвинском шумом, у близини Слуња, и успут се склањали од ужасних призора заклане стоке и људи, повраћајући од неподношљивог смрада три дана пре тога побијених цивила из овог краја.
Било је лето и велике врућине су одрадиле своје.
Надути лешеви, прекривени мувама, су бележили ђаволски траг недавног проласка усташке војске.
Најстрашније је било гледати малу децу, како заклана леже на својим мртвим мајкама.
Кордун је већ годину дана био крваво разбојиште и отворена сцена најужаснијих иживљавања над српским цивилима, али је најгоре тек чекало прекаљене борце што су свакодневно водили неравноправну борбу са много бројнијим и неупоредиво боље наоружаним и опремљени усташким крволоцима.
Изашли су, сведочи устанички командант Никола Басара, на неки пропланак у сред шуме и тамо стали као укопани.
Како је ко од бораца наилазио само би се у месту укочио пред најужаснијим призором који су виделе њихове очи (а нагледали су се свакаквих грозота). Али, ово.. ово нису никада видели, ни пре ни после тога. Нити је ико икада могао да замисли на шта су све били спремни, од мржње према Србина савим заслепљени припадници војних формација "прве римокатоличке земље у модерној Европи", паклене усташке НДХ.
На пропланку је било поређано 20 дечијих лешева.
Било је десет девојчица и десет дечака, распоређених у круг.
Ниједно дете није било старије од 7 година.
Десет голих, закланих девојчица је лежало, раширених ножица и ручица, спајајући се, тако, у круг.
А на њих су нељуди у црним усташким униформама цинично поређали десет голих, такође прекланих дечака - стомак на стомак.
И тако су - у кругу мртвих - лежала ова мртва српска деца, изложена неописивом иживљавању и пре и после своје мученичке смрти.
Једно на другом, десет парова у круг.
У устима и на крвавим ожиљцима дуж прекланих дечјих вратова су се скупили црни ројеви мува и свему давали још ђаволскији и одвратнији изглед.
Крај овог "Машвинског дечијег кола" су стајали ратници са Кордуна и плакали.
Ћутали, клечећи, и плакали.
Неки немо, трзајући раменима, неки гласно јецајући, неки јаучући с погледом упереним у немо небо.
Милану Чакширану, једном од њих (који ће ускоро погинути у нападу на усташку касарну у Цазинграду) је већ била убијена кћеркица од само годину дана и он је све време док је гледао мртвачко дечије коло ударао кундаком пушке о суву земљу и као у грозници шаптао обећање освете свима који су ОВАКО НЕШТО могли да ураде.
Годину дана пре тога су усташе већ овуда прошле убијајући чекићима, маљевима, будацима, секирама и камама немоћни и ненаоружани српски народ.
Бацали су уплакану децу под живи креч, клали и крвљу квасили своје бајонете, силовали мајке пред синовима и ћеркама, а децу пред родитељима - оног страшног августа '41.
А сада су, тог 18. јула '42. решили да доврше започето. Све са овим колом мртве Српчади побацане у круг, као у ђаволској "црној миси" у сред шуме.
Да је дрвеће имало очи, исплакало би их, док не ослепе. А камоли људи! Они који су још преостали, да посведоче шта се све тих ана и ноћи догађало под капом небеском у најзлочиначкијој држави свих времена.
Хрвати су кренули са "коначним решавањем српског питања".
Ударна песница покоља су биле усташе, али су их подржавале (учешћем и ћутањем) и сви они што ће, после рата, наставити да живе, некажњени, заједно са остацима закланог и прекланог српског народа. Са оним што је остало од њега, од нас.
Да би се, већ у следећем кораку, током и након '91. завршило све претходно започето - и '95. године Хрвати (уз америчку помоћ и прећутни пристанак режима уз Београда) коначно протерали остатке остатака српских Кордунаша, Личана, Банијаца, Далматинаца. Славонаца... преко Дрине и Саве, у трајну неизвесност последње српске сеобе.
Али, иза свега остају да трају сва ова кордунашка и јасеновачка и козарачка... мртва "дечија кола" и ДЕСЕТИНЕ ХИЉАДА НЕКАЖЊЕНО ПОБИЈЕНЕ СРПСКЕ ДЕЦЕ У "ВОЈНОЈ КРАЈИНИ" НЕКАДАШЊЕ ЦАРЕВИНЕ (сада Републици Хрватској, независној и непокајаној).
Туга. Велика и непрекинута, вриштећа до неба и самог Божијег Трона.
А у коцкастом, крвавом грбу Хрватске ја увек видим те наше "на правди Бога" побијене малишане, то срамно "наго коло" изломљених и покланих дечијих тела неосвећене и одавно заборављене Српчади. Са све мувама у њиховим очима и устима, које тихо зује вампирски инструментал хрватске химне.
Да ли уопште можете да разумете - умом и срцем - ШТА СЕ СВЕ ДОГАЂАЛО СА НАШОМ ДЕЦОМ УНУТАР ГРАНИЦА НЕКАДАШЊЕ НДХ (И КАСНИЈЕ, А ПО ИСТОЈ МАТРИЦИ)?!
Колико је ту само било непојамних, нељудских, несхватљивих злочина за које скоро нико није одговарао, а још ређе се извињавао и макар осећао непријатно (а камоли кајао)?!
И то нас данас, како се чини, више ничим не обавезује у формирању будућих односа Србије и Хрватске, наше православне и њихове римокатоличке вере и свега другог што нас заувек и трајно, са милијарду разлога и заувек раздваја.