САХРАНА КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА
БРАНКО КРКОВИЋ''САХРАНА КРАЉА АЛЕКСАНДРА КАРАЂОРЂЕВИЋА''
Тужна вијест из Марсеља, Француске 9. октобра 1934. о губитку краља Александра Карађорђевића (1888 – 1934) ујединитеља јужнословенског народа обавила је тугом српски народ а посебно Његошеву српску Спарту – Црну Гору. У племену Васојевићима одакле су преци Александрови истачен је црни барјак на планину Комове и за три године се у Васојевићима није чула пјесма. Иако гусле нијесу коротне људи су и гусле вјешали о клин и задуго је била мртва тишина, доказ за великим српским губитком.
На сахрану одлазило је и моћно и немоћно, да би бар привидно ублажили бол за неизмјерним и ненадокнадивим губитком.
У делегацији из Колашина, Црне Горе био је Сава Лазаревић Батара из Липова код Колашина. Пошто је у Београду била огромна маса није се могло прићи да би се изјавило саучешће Сава је био висок преко два метра а имао је продоран глас, повикао је:
„Народе мало реда! Долазимо из Црне Горе дозволите нам да приђемо по нашем обичају како то доликује оваквом витезу.“ Чланови одбора за сахрану видјевши елиту у најсрпскијој ношњи, џамадан црвени, димије плаве и докољене бијеле симбол српске заставе, повикли су из гласа:
„Народеее!
Направите ред стигла му је ујчевина из Црне Горе!
Дозволите им да приђу!“
За трен је обезбијеђен прилаз. Сава је ишао пред делегацијом и на тридесетак корака од одра стао је као укопан, сви из колашинске делегације скинули су црногорске капе са глава, а затим се зачуо глас од којег је подрхтавао читави Београд.
За краљем је залелекао Сава Лазаревић Батара, мајор војске Краљевине Југославије.
Ооо лелее и лелеее
Леле мени данас господаре.
Леле круно, краљу – царе.
Леле ратна величино.
Леле људска добричино.
Леле српска перјанице.
Леле српска узданице.
Леле свјетски паметару
што сачува вјеру стару
када Српство уједини
да у једној краљевини
живе сложно у слободи
и да нам се Христос роди!
Сви су редом правславци
говорили: „Благо мајци!“
Кад се такав човјек роди
Православље да нам води.
У госте те Турска звала
Француска те поштовала
јер си био људска дика
примјер правог државника.
Многе су те владе звале
у тебе су над имале,
једина си био нада
мир Европом да завлада,
да крај дође свако пиру,
да у вјечном живе миру
сви народи и све расе.
Леле људски горостасе.
Говорих ти краљу брате
немај вјере у Хрвате
јер ко једном изда брата
не миче му омчу с врата.
И не примај Арбанасе
не навлачи ватру на се.
Они само траже згоду
нож у леђа да забоду
да нам Српство обезглаве
и да српску тугу славе.
Те олоши у Марсељу
испунише своју жељу
јер највећа ништавила
сломише нам братска крила,
напануше српску круну
понос Москви и Солуну
Правосљавља и Балкана.
Леле краљу свима нама.
Ал' се надам краљу брате
да ће Срби сад да схвате,
да разумно ко увијек
Српству нађу прави лијек.
А Ти ћеш нам луча бити
што ће вјечно да нам свити
и путоказ из беспућа
да стигнемо до сванућа,
да у слози Српство живи
и да му се свијет диви.
Него краљу кад се воли,
кад за братом душа боли
што брат губи правог брата
без повода и без рата,
то не могу изказати
колико ми срце пати
због губитка и полома
Српске куће, мога дома.
На сазнање тужног гласа
огромна је дошла маса
да искрено почаст ода
браниоцу српског рода
што на вјечност данас иде
Леле краљу наш завиде.
Леле круно од Балкана.
Леле брате свима нама.
Леле, лелее, лелеее!
О овом догађају причао ми је Василије Перишић, са Лијешња, Роваца код Колашина који је био у Колашинској делегацији на сахрану Александру, упокоио се у дубокој старости, народ је говорио да је „жива историја“. Ја сам настајао да његово казивање преточим у стихове.
Бранко Бато Крковић, Србин из Љевишта, Колашина у Црној Гори.
