САЛИХ СЕЛИМОВИЋ ИСТОРИЧАР ''0СТАЦИ ХРИШЋАНСКИХ ТРАДИЦИЈА КОД МУСЛИМАНА У ПОЛИМЉУ, БИХОРУ

Салих Селимовић, професор историје, Кладница, Сјеница

ОСТАЦИ ХРИШЋАНСКИХ ТРАДИЦИЈА КОД МУСЛИМАНА У СРЕДЊЕМ ПОЛИМЉУ, БИХОРУ И НА ПЕШТЕРСКОЈ ВИСОРАВНИ[1]    (ДРУГИ ДИО )

 

                  Средње Полимље, Бихор и Пештерска висораван (сада се најчешће назива Сјеничко-пештерска висораван) је простор који данас припада општинама Сјеници, Тутину, Прибоју, Новој Вароши, Пријепољу, Пљевљима и Бијелом Пољу. Полимље је кичма Старе Рашке, а Пештерска висораван је била резиденцијални део  и ''прво огњиште у баштин и Немањића''. Недалеко од садашњег града Сјенице налазиле су се и немањичке престонице као што су Длго Поље (Дуга Пољана), Врх Сјенице (Врсенице или ''на Синцах''), затим Градац, па можда и Царичина код Тријебина.

 

               У овом делу рада представићемо конкретне остатке неких хришћанских и општенародних традиција код муслимана у Средњем Полимљу, Бихору и на Сјеничко-пештерској висоравни, мада се ти остаци хришћанских традиција код муислимана не ограничавају само на поменуте просторе, али су у тим крајевима нешто јаче изражене и сачуване.

                БОЖИЋ. Доскора је и на овим просторима Божић био општенародни празник, јер су га празновали и муслимани сваки на свој начин, али су им били заједнички „аграрни мађијски обичаји“.[2] Још у давно предхришћанско доба паљене су ватре и највероватније је тај обичај прихваћен и у хришћанству у облику паљења бадњака. То је увек било повезано са плодношћу, јер се веровало да ће верник имати онолико телади, јарича, прасића и јагњади колико се из бадњака истера искри.[3] Ни хришћанска црква, а ни касније ислам, односно Исламска верска заједница, нису могли да не уважеукорењено народни веровање које је и иначе било веома раширено у целој Европи.[4]

              У полимљу и на Пештерској висоравни, као и у Коритима (Бијело Поље), за Божић су кувани кукуруз, пшеница, јечам. Прављена је и једна врста колача од пшеничног брашна. Тај обичај је код муслимана већ скоро нестао, али ипк неки старији људи, поготово жене, још увек обележавају, мада је то веома дискретно, натај начин (подручје Кладнице, Тријебина, Бара код Сјенице, Корита, Бистрице код Бијелог Поља). Неки старији муслимани су на ауторово питање зашто то раде када Кур’ан то не прописује, одговарали: „Исус Христ је и наш, јер је  он божији посланик Иса пејгамбер“.[5] То заиста и стоји у у исламској науци и традицији.

             Божић и даље има своје место у народном календару, поготово у руралним срединама (земљорадници и сточари)). И муслимани  као и православни често кажу  „за Божић“ или „од Божића“ као и „до Божића“  када се ради о неким временским артикулацијама, датумима, неким временским приближним оријентацијама.

              У кладничким, корићанским, бистричким, тријебинским и бихорским   селима , па и у неким пештерским селима, уочи Божића кувао се пасуљ са сувим месом и нешто од жита, тј. кувало се само оно што обавезно „нагрезне“, заправо нарасте приликом кувања. Тај обичај се до данас сачувао само код неких веома старих фамилија као код породице Заде Папић у сјеничком селу Папиће.[6] У кућама Реброња у бихорском селу Годуши доскоро се ујутро на Божић рано месио хлеб, односно погача. Сви чланови породице  морали су да поједу по парче те погаче у којој је на средини била једна омања рупа.[7]

           САВИНДАН. На Савиндан, дан Светог Саве 27.јануара у неким муслимански кућама се још и данас прави нека врста колача или пите која се зове масеница. То је веома укусна и јака храна. Масеница се прави тако што се помешају пшенично брашно и кувано млеко (вареника). Томе се додају јаја и мало соли. То се затим добро измеша (умути) и тако се добије једна маса  слична маси за палачинке. Та се тако добро измешана маса  саспе у тепсију и испече се. Када буде довољно печена извади се из пећнице  и раздроби (уситни) се па се после тога залије растопљеним сиром у маслу или измећају, а може и у киселом кајмаку, односно павлаци.[8]  То јело је веома укусно и калорично. Старије жене за то кажу: „Треба на Савицу јести масеницу“.[9]

          УСКРС. Све до осамдесетих година 20. века и у муслиманским кућама су се кувала и шарала јаја. То је било посебно дечије задовољство. Код муслимана се сада овај велики хришћански празник не обележава посебно. Међутим, карактеристично је то да мало који муслиман, а посебно деца, неће свог побратима, кума , пријатеља,  комшију или само познаника православца упитати на тај дан „шта је са јајима“, или ако је од неког тог дана добио ишарана јаја што неће рећи“ како си их лепо ишарао, „чиме си их ишарао“, „ко ти је то урадио“, „хоћемо ли да туцамо јаја“, донеси које јаје“ и сл.  Ипак, како тако се стави до знања да се поштује Ускрс, велики благадан православних хришћана и да га муслимани нису заборавили.

           МЛАДЕНАЦ. На тај дан 22.марта, тј. на дан 40 мученика Севастијских-Младенци муслимани до скоро нису хтели да раде ништа. Посебно су у томе биле тврдокорне жене, а старије чак и до данашњих дана. Нарочито ће се избегавати неки рад са шиљатим и оштрим предметима оправдавајући то страхом да им „не страда стока“.[10]  Према схватању старијих жена ако се на тај дан ради са оштрим ножем „вуци ће поклати овце“, а акос е ради са нечим шиљатим или иглом „змија ће да печи (уједе) неког из куће“.[11]

          ЂУРЂЕВДАН. У сјеничком селу Кладници је дан уочи Ђурђевдана велики народни сабор. Тај сабор 5.маја они називају Омаха. И данас је тај велики народни сабор, тј.Омаха  веома посећен од мештана и околног локалног муслиманског становништва. Тог дана дођу и они који су некада отишли у свет трбухом за крухом, додуше најчешће они који су отишли у Сарајево и Сјеницу. Ту прилику користе да се виде са својом родбином, комшијама, пријатељима. Доскора су и муслиманске девојке уочи Ђурђевдана захватале воду „са Омахе“ тамо где су постојале воденице. Сада то не раде, јер ни воденица више нема.

          Сви укућани су тог дана морали да устану рано, а најстарија жена  их је све морала попрскати том водом „са Омахе“ да у току дана неби били поспани. Кажу ако би некога ухватило ђуђевданско сунце у постељи био би целог дана дремљив, односно поспан.[12]  Веровало се да је то било посебно важно за чобане  који поспани неби могли да бране своју стоку од вукова. Ни сада нису ретка таква веровања. Има и данас старијих људи, посебно жена, који су убеђени да се дремљивост једино може уклонити  ако се ујутру каже: „Предајем ти мој сан, нека буде твој сан“.[13] У Кладници и још неким селима на Пештерској висоравни и у Бихору, Коритима и у долини Бистрице (Бијело Поље) кувала су се јаја на тај дан, јер се веровало  да ће они који их буду јели бити пуни и здрави као та јаја.[14] Ни данас то веровање и кување јаја није заборављено.

          У селу Брези код Сјенице, у којем живи само муслиманско становништво, Ђурђевдан се празнује  великим народним сабором  који је веома посећен, како од мештана,  тако и од становништва из суседних села и града Сјенице. Буде много и оних који су некада отишли за послом и школовањем па им је то прилика да се посети завичај и види са рођацима и пријатељима. Овај сабор на Ђурђевдан у Брези је један од највећих на целом подручју од реке Лима до планина Голије и Јавора. Такав велики сабор се не организује ни у селима са православним становништвом.

           ПЕТРОВДАН.  На Пештерској висоравни и у Сјеничкој котлини овај велики народни и хришћански празник обележава се одржавањем два велика народна сабора  у муслиманским селима Кладници (на Понорцу) и у Брези недалеко од Сјенице. На подручју Кладнице које обухвата осам насеља баш је 12.јула, тј.  на Петровдан, најмасовнији народни скуп. Уочи Петровдана некадашњи мештани који су отишли на рад и школање у градове Сјеницу, Нови Пазар, Нову Варош, Пријепоље, Прибој, Београд, а највише у Сарајево, пристижу и на подручје Кладнице. Тада се на сваком кораку осећа неко свечано и празнично расположење. Цео крај бруји од бројних возила, веселих гласова и хитрих покрета, као да је удахнут или попијен неки еликсир.

            Сутрадан, тј.12 јула на Понорцу се искупи маса народа која је за тај планински крај веома импозантна, јер увек буде 2000 до 2500 људи. То је више од укупног броја становника целе месне заједнице Кладница. На Петровдану 2004.године било је преко 400 аутомобила са таблицама из скоро целе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине па и неких западних држава, а највише из Немачке. Значајан је број лица из овог краја у Немачкој који су тамо отишли и пре и после разбијања наше земље.

             Свирају се и играју народна кола на два-три места. Народ се весели и игра уз музику, добру капљицу, укусну јагњетину и месо са роштиља. Та два дана народ и путнички аутомобили притисну целу Кладницу која се томе радује и ишчекује годину дана. Осим мештана и оних из „дијаспоре“ дође и доста људи из суседних села (Фијуљ, Бачија, Кањевина, Дунишиће, Вапа, Тријебине, Раждагиња, Медаре, као и из града Сјенице и Пештера.

              Истог дана у селу Брези код Сјенице одржава се још масовнији народни сабор. И ту се свирају и играју традиционална народна кола. Занимљиво је да се највише свирају и играју народна кола девојачко, чачак, ужичко, моравац,жикинмо, сарајка. Они који не играју или тренутно не играју из млађе популације седају у шаторе или на мераји сами себи сервирају храну и пиће веселећи се. И у Брезу дође велики број људи из целе Пештерске висоравни (села Угао, Долиће, Суви До, Ђерекаре, Тузиње, Расно, Камешница, Карајукића Бунари, Рашковиће, Жабрен, Точилово, Житниће, Баћица, Мелаје, Делимеђе, Дражевиће, Дујке, Кијевци, Цетановиће, Тријебине, Дуга Пољана и др.).

              На тим народним скуповима људи се посебно провеселе, забаве, али и виде се са својима који су отишли у свет или са својим одивама које су се удале у околна насеља, јер се једном годишње најчешће и виђају  изузев у неким  неопредвиђеним ситуацијама (женидба, удаја, испратнице, смртни случајеви, несреће). Тада су и прилике да се девојке и момци виде и разговарају, а мајке, очеви, сестре, тетке и стрине да загледају девојку или момка за неког свог. Још увек има проводаџисања и поштовања одлука родитеља када су у питању удаје и женидбе, мада је тога све мање, јер момци и девојке то углавном сами заврше.

               На тај дан традиционално се правило једно посебно јело које се зове цицвара. То јело се прави од пшеничног брашна и масла (може и измећај). Брашно и масло се дуго укувавају мешајући на дихој ватри. Цицвара је  веома укусно али и прејако јело. Некада је то јело спремано само у изузетним приликама или за посебне уважене и драге госте.

               Било је покушаја да се ти велики народни сабори на Петровдан угасе, али је и у муслиманској популацији сувише јака традиција празновања Петровдана. Најстарији мештани кажу да то сада и нема никакве везе са св.Петром, али је народ научио да се тада скупља, види са својима, пријатељима и провесели.

                У хришћанству је Петровдан посвећен апостолу Петру. Међутим и ту су присутни мађијски земљораднички, а  посебно сточарски обичаји. И у овом народном празнику је симбиоза прастарих веровања и хришћанства, те је Црква само „уклопила“ та веровања у свој календар.

                 У многим местима на истакнутим узвишењима  на Сјеничко-пештерској висоравни, Кладници, Коритима, Бихору, Бистрици уочи Петровдана чобани, а посебно деца и омладина пале тзв.лиле (бакље).[15] Те се лиле праве од брезове коре или од луча, а могу и од смоле. Последњих година  за бакље се користе и делови аутомобилских и тракторских гума, затим од гума за бицикле, гумене чизме и  опанци. На истакнутим узвишењима наложе се велике ватре од наслаганог грања и клека или целих аутомобилских гума. Лиле уз песме олалије су посебно карактеристичне за подручје Кладнице, Тријебина, Бара (сјеничких), виших делова Бихора и неким пештерским селима. У Тријебинама код Сјенице  су деца од 7 до 15 година заједно са девојкама палила и носила лиле по селу око торова са стоком. После тога се правило заједничко весеље и певале чобанске песме (олалије).[16] Некада је то био највећи празник сточара у многим крајевима Србије, па и на ширим просторима Балканског полуострва и Европе.

            Између кладничких насеља Кладнице, Папића, Јевика, Понорца, Сугубина некада је постојало право надметање чија ће ватра бити већа и која ће да дуже гори, чији ће пламен бити височији.[17] Слично се одигравало и на подручју Тријебина, Корита, Горњег Бихора и неким пештерским селима.[18]  У Кладници се догађало да се лилаши сретну и сукобе, али је ипак све пролазило без неких лоших последица. Треба рећи за овај велики народни сабор да има све мање мађијских обележија, уствари да је то скоро нестало и мало ко придаје неко друго значење осим једноставног окупљања и празновања. Уочи Петровдана 2006.године примећене су у Кладници само две ватре.

             ПРОКОПЉЕ. Прокопијевдан, дан св.Прокопија (Прокопље) се празнује 21.јула. на тај дан не обављају се никакви пољски радови. То се образлаже страхом „за здравље чељади“, укућана, целе фамилије.[19] Муслимани кажу да се тај дан ипак може да ради у пољу (орање, сејање, кошење, плашћење) ако у тим радовима учествују  и други људи осим домаће чељади, тј. мобеници, мобари. Још увек се муслимани добрим делом држе те народне традиције, како је већ речено, плашећи се  за здравље породице, посебно деце.[20] У томе су најупорније жене. Жене су и иначе тврдокорније у својим верским убеђењима и уопште у његовању народних традиција.

             Код сјеничких Бара на Мачковицама (Угринац) тога дана одржавао се велики народни сабор, али је у последње време померен за један дан због успомене на жртве које су пале у борбама са усташама 22.јула 1941.године. Тада је страдало или једноставно побијено много људи из појединих српских православних породица, а највише оних који су били потпуно недужни.

             ИЛИНДАН-АЛИЂУН. Овај народни празник се празнује 2.августа. Православни га називају Илиндан, а муслимани Алијиндан-Алиђун. Код муслимана постоји веровање  да је Илија примио ислам и да је после тога добио муслиманско име Алија.[21] Према веровању муслимана тврди се да је до подне 2.августа Алијиндан, а тек после подне Илијиндан, Илинден код Македонаца. Православни тврде да је то обрнуто, тј. да је до подне Илијндан, а после подне Алијиндан или Алиђун.[22] Логично је да је до подне Илиндан, а после подне Алиђун. Било како било, празнују га и муслимани и православни, сваки на свој начин, односно према својој народној традицији.

             Овај дан се празнује због плодности и општег напретка (здраве и напредне стоке, добре летине, доста сена и меса, као и мрса). Већ у то време, тј. почетком августа у деловима наше земље о којима је реч зна се каква је била година, слаба или добра. У мешовитим срединама тај дан перазнују и једни и други, тј. и муслимани и православни. Карактеристичан је случај празновања на поменутим Мачковицама код сјеничких Бара. Тог дана се скупе  и православни и муслимани све од реке Лима, Корита, Бихора и ближих села са Пештери. Код православних се играло уз бубањ и кларинет, а код муслимана најчешће уз хармонику.[23] Сада се игра и пева  и уз друге инструменте са озвучењем (ситисајзер, гитаре).

             Том дану се посебно радују већ ретки чобани. По њиховом веровању тог дана обадови ослепе и од тада не могу да уједају и узнемиравају њихову стоку. И православни и муслимани убеђени су да им није добро  ако тај дан буде облачно и кишовито, а посебно ако буде грмаљавине. Верују ако на тај дан св.Илија загрми  да неће бити здравих лешника, јер ће се „уцрвљати“ и најчешће такви опасти због громљавине.

              У атару села Браћака на Пештерској висоравни испод високог узвишења Тројана код извора Ђурђевица одржава се тог тана један од највећих народних сабора  на целом простору од Лима до Рашке, Ибра и Голије. Тог дана је 2002. и 2003.године било присутно од 8 до 10.000 људи и око 2.000 моторних возила. За време овог народног сабора одржавају се и коњске трке (кошије) на још увек традиционалан начин које привлаче  велики број људи  са целе Сјеничко-пештерске висоравни, Корита, Бихора.

             Веома је занимљива и необична легенда  везана за одржавање овог великог традиционалног народног сабора. Испот брда Тријана је некада давно постојало језеро у којем је живела троглава аждаја. Она је задавала Пештерцима велику бригу и уливала неописив страх. Аждаја је била велика и неумољива напаст. Она је тражила сваке године  и узимала тежак данак као жртву. Та жртва је морала да буде најлепша девојка. Пештерци нису смели да јој не удовоље и сваке године су давали тражену жртву и доводили је на обалу језера испод Тројана. Девојка је ту чекала да аждаја изађе и прогута је.[24]

              Свети Ђорђе, млад и леп, а и велики јунак, наишао је испод Тројана и спуштајући се према језеру угледао је на обали једну лепу девојку која је сва утучена чекала своју злу судбину. Када је девојка угледала младог и азгиног јунака на азгину коњу завапила је: „Авај брате незнани јуначе, спаси мене од аждаје љуте“.[25] Свети Ђође је баш у том тренутку угледао страшну троглаву аждају која је излазећи из воде кренула ке лепој и престрашеној девојци.  Кренуо је страшни окршај између силног и храброг св. Ђорђа и троглаве аждаје. Окршај је био страховит и ужасан, али је св. Ђорђе успео да убије аждају и спасе девојку, али и да ослободи Пештерце  тог тешког данка и силног страха. Захвални Пештерци су по јунаку св.Ђорђу назвали извор Ђурђевица код Тројана који је избијао из једне стене. По једној верзији те егзотичне легенде св.Ђорђе се напио те бистре и хладне воде окрепивши се пред борбу са аждајом.. По једној другој верзији св.Ђорђе је био веома жедан пред борбу па је сабљом расекао стену из које је потекла вода којом се освежио и дала му велику снагу пред борбу.

                Локални муслимани овај извор називају Ђурђевача.[26] Муслимани имају своју верзију те легенде која је постала народна  традиција. Извор Ђурђевача је настао тако што је уморни и жедни Ђерзелез Алија на свом путу из истамбула за Босну тражећи воду на безводној Пештери ударио у стену испод Тројана својом сабљом, расекао је. Из те расекотине потекла је бистра и хладна вода. Алија се напио  те хладне планинске воде  па је ту легао и одморио се. Из захвалности и успомене према силном јунаку  Ђерзелезу, који у том безводном делу Пештерког поља открио воду, муслимани се за Алиђун сваке године скупљају  и веселе покрај тог извора којег православци називају Ђурђевица, а муслимани Ђурђевача. На крају крајева важно је да се на тај дан саборује и да и православни и муслимани  чувају своје народне традиције које су прошле и одржале се кроз многе векове заједничког живота.[27]

 

ТРОЈАН НА ПЕШТЕРИ У ЧИЈЕМ ПОДНОЖЈУ ЈЕ ИЗВОР ЂУРЂЕВИЦА КОД КОЈЕГ СЕ ОКУПЉА НАРОД 2.АВГУСТА

             Слична окупљања и народна празновања дуго времена су се одржавала и на Моравцу скоро на тромеђи општина Сјеница, Бијело Поље и Беране, заправо на самој граници између Србије и Црне Горе.