РИЈЕЧ АКАДЕМИКА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА О КЊИЗИ „КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ У ЦРНОЈ ГОРИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1941-1942. ГОДИНЕ”

РИЈЕЧ АКАДЕМИКА МАТИЈЕ БЕЋКОВИЋА О КЊИЗИ „КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИНИ У ЦРНОЈ ГОРИ И ХЕРЦЕГОВИНИ 1941-1942. ГОДИНЕ” 

Нема слободе изван истине

Побједници су писали историју, не само своју, већ и својих противника, не сумњајући у своју верзију. Побједник никад нема проблема са присталицама, које накнадно пристижу са свих страна као првоборци бојева у којима нису учествовали. Али је и наше вријеме потврдило стару истину да нико не може бити судија у својој сопственој ствариДо­пу­сти­те да у не­ко­ли­ко ри­је­чи пред­ста­ви­мо књи­гу „Ко­му­ни­стич­ки зло­чи­ни у Цр­ној Го­ри и Хер­це­го­ви­ни 1941-1942 го­ди­не”. Али, та књи­га ни­је књи­га не­го ра­на, ра­на над ра­на­ма Цр­не Го­ре. Ра­на ко­ја је, ка­ко ка­же пје­сник „Зи­ну­ла на врх Цр­не Го­ре/ А дно јој је у Егеј­ско мо­ре”. За­то је го­во­ри­ти о овој књи­зи исто што и ти­ца­ти у ту ра­ну ко­ја је оста­ла скри­ве­на и не­за­ци­је­ље­на осам­де­сет го­ди­на. Од те ра­не су на­ста­ле све оста­ле и од ње по­чи­њу све стран­пу­ти­це ко­је су нас дов­де до­ве­ле. Про­те­клих де­це­ни­ја о њој је при­ча­но мно­го, али је ка­за­но ма­ло, а су­штин­ски го­то­во ни­шта. У ме­ђу­вре­ме­ну је из­био но­ви до­ма­ћи рат, а да се ни онај ста­ри, свјет­ски, ни­је че­сти­то за­вр­шио ни­ти је о ње­му ре­че­на пра­ва ри­јеч. Но­ви рат још тра­је ру­ше­ћи све за шта се ги­ну­ло у прет­ход­ном. 
По­бјед­ни­ци су пи­са­ли исто­ри­ју, не са­мо сво­ју већ и сво­јих про­тив­ни­ка не сум­ња­ју­ћи у сво­ју вер­зи­ју. По­бјед­ник ни­кад не­ма про­бле­ма са при­ста­ли­ца­ма, ко­ји на­кнад­но при­сти­жу са свих стра­на као пр­во­бор­ци бо­је­ва у ко­ји­ма ни­су уче­ство­ва­ли. Али је и на­ше ври­је­ме по­твр­ди­ло ста­ру исти­ну да ни­ко не мо­же би­ти су­ди­ја у сво­јој соп­стве­ној ства­ри. Лаж и мр­жња су би­ли оба­ве­за у шко­ли, у су­ду, у штам­пи, до­ма­ћем вас­пи­та­њу. Нај­гла­сни­ји су се за­по­сли­ли као чи­нов­ни­ци мр­жње и ла­жи. Пр­о­го­ни­ли смо и пре­зи­ра­ли јед­ни дру­ге, не би­смо ли би­ли на­пред­ни и про­гре­сив­ни. На кра­ју се ис­по­ста­ви­ло да ни­смо ра­то­ва­ли ни с ким сем је­дан с дру­гим, и то­ли­ко се ди­је­ли­ли да има оних ко­ји још ни­су при­ми­је­ти­ли да нас не­ма ни кад смо за­јед­но. Та­ко про­ђе го­то­во чи­тав ви­јек, а ми као да још уви­јек не уми­је­мо да за­вр­ши­мо ста­ру ни да за­поч­не­мо но­ву при­чу, а све ви­ше сум­ња­мо у њен сми­сао и све ма­ње зна­мо ко­ме би­смо је и за­што при­ча­ли. Ва­ља­ло је има­ти па­ме­ти ко­ли­ко ри­је­чи, па јој на­ћи по­че­так и о њој про­го­во­ри­ти, а не за­га­ди­ти је и ни­ког не по­ври­је­ди­ти. Ври­је­ме је по­ра­зи­ло и по­бјед­ни­ке, а ме­ђу жи­ви­ма про­ри­је­ди­ло уче­сни­ке. Мр­тви су пре­сти­гли жи­ве, ко­сти су се одав­но по­ми­ри­ле. Са­да би ва­ља­ло ре­ћи ону бла­гу, ду­бо­ку, и ис­па­ће­ну ри­јеч ко­ју би да мо­гу они ре­кли, а на­да­ју се да ће је чу­ти од сво­јих по­то­ма­ка. 
Не­ко је ре­као да је Цр­на Го­ра јед­на ку­ћа са ви­ше кро­во­ва. Али с тих кро­во­ва не иде са­мо во­да у два мо­ра, не­го и крв у два су­прот­на смје­ра. Не­ма ни јед­не чи­ји уку­ћа­ни ни­су ги­ну­ли на обје стра­не, ни­ти има ико­га ко је стри­је­љан, а да у стре­љач­ком стро­ју ни­је пре­по­знао бра­та сво­га. Си­но­ви и кће­ри јед­не мај­ке ги­ну­ли су за дви­је исти­не, два ис­то­ка и два за­па­да, два по­гле­да на сви­јет, али до са­да ни­су за дви­је на­ци­је, два је­зи­ка, два пи­сма и два кр­ста. На­род чи­ја је из­ре­ка „ни­је ју­нак ко је на бра­ћу ју­нак” као да дру­гих ју­на­ка ни­је ни имао. 
Мар­ко Ми­ља­нов, опи­су­ју­ћи по­ха­ру Ку­ча пр­ви се упи­тао ко је го­ре про­шао – жр­тве или зло­чин­ци, и пра­тио тра­гич­не суд­би­не оних ко­ји су у зло­чи­ни­ма пред­ња­чи­ли. Би­ла би та исто­ри­ја још по­тре­сни­ја и по­уч­ни­ја ка­да би­смо ушли у траг и ис­пи­са­ли шта је би­ло све са они­ма чи­ји су зло­чи­ни опи­са­ни у овој књи­зи. То би има­ло сми­сла не за­то да би­смо кме­то­ва­ли чи­ја је смрт ве­ћа и ра­на ду­бља не­го да би­смо по­ка­за­ли да сми­сао жи­во­та ни­је по­ги­нуо упр­кос бе­сми­слу бра­то­у­би­лач­ког кла­ња. Ни­је умр­ла ни на­да, ма­да се ма­ло ко мо­гао на­да­ти да ће ова­ква књи­га ика­да угле­да­ти свје­тлост да­на. 
Зло­чи­ни по­чи­ње­ни у ми­ру ве­ћи су од оних по­чи­ње­них у ра­ту. Не са­мо за­то што је мир тра­јао ду­же већ за­то што су зло­чи­ни над мр­тви­ма те­жи не­го зло­чи­ни над жи­ви­ма. Зар се и у ми­ру ни­је тан­цо­ва­ло по гро­бо­ви­ма, зар се у ми­ру ни­је апла­у­ди­ра­ло смрт­ним пре­су­да­ма и кли­ца­ло пред суд­ни­ца­ма: „На вје­ша­ла!” Зар у ми­ру ни­су на­го­ње­не мај­ке, же­не, ђе­ца да се од­ри­чу мр­твих оче­ва, си­но­ва и му­же­ва. До 1941. го­ди­не смрт ни­је зна­ла за стран­ке ни­ти је гроб имао стра­на. Са­мо­у­би­це су са­хра­њи­ва­не ван гро­бља, али ни­је по­сто­јао гри­јех због ко­га би не­ко био ли­шен гро­ба и пра­ва на смрт. 
Ври­је­ме је да се за­у­ста­ви­мо на иви­ци ам­би­са од ко­га нас ди­је­ли тек је­дан ко­рак. Крај­њи је час да се трг­не­мо и про­бу­ди­мо из мо­рал­ног ма­мур­лу­ка. У ово­ли­ки без­дан мо­гло се па­сти са­мо с не­ба. Хра­бри смо оно­ли­ко ко­ли­ко смо спо­соб­ни да по­гле­да­мо исти­ни у очи. Не­ма сло­бо­де из­ван исти­не. Лаж је че­до ку­ка­вич­лу­ка. Свје­тлост и мо­рал се не ди­је­ле пре­ма стра­на­ма и стран­ка­ма, ни прав­да пре­ма др­жа­ва­ма, ни исти­на пре­ма на­ци­ја­ма. За­то је ра­до­сна и бла­го­сло­ве­на ви­јест ко­ја се чу­ла ових да­на да су се у Цр­ној Го­ри гр­ли­ли и ми­ри­ли по­том­ци чет­ни­ка и пар­ти­за­на. По­што смо се по­ми­ри­ли са сва­ким, ври­је­ме је да се по­ми­ри­мо и са са­ми­ма со­бом, сво­јом суд­би­ном и исто­риј­ским уде­сом. 
Вје­ра и кул­ту­ра, по­том­ци по­ра­же­них и по­бјед­ни­ка, мо­ра­ју од­у­зе­ти пра­во јед­ној стра­ни да су­ди оној дру­гој и ста­ти из­ме­ђу њих. Сам Хри­стос је до­нио и пра­шта­ње и по­ми­ре­ње. Ни је­дан хри­шћа­нин се ни­је од­ре­као по­ми­ре­ња, без ко­јег не­ма ни на­де ни спа­се­ња. Ако не мо­же­мо све са­хра­ни­ти у јед­ну гроб­ни­цу, мо­же­мо са­бра­ти у јед­ну књи­гу. А та јед­на књи­га не би би­ла гроб­ни­ца не­го по­мир­ни­ца и по­кај­ни­ца, по­ме­ник и па­мјат­ник вјеч­но жи­вих. И ако не би би­ла у сва­кој ку­ћи, би­ла би у сва­ком хра­му као чи­ту­ља ни­кад мр­твих за нас.
Не за­бо­ра­ви­мо оно што би ва­ља­ло да пи­ше у сва­ком бу­ква­ру: Ни је­дан Ср­бин без об­зи­ра на ко­јој се стра­ни бо­рио, ни­је по­ди­гао ру­ку на Хи­тле­ров по­здрав. Упр­кос то­ме још уви­јек зо­ву фа­ши­сти­ма и слу­га­ма оку­па­то­ра оне ко­ји су, ка­ко твр­де ње­мач­ки до­ку­мен­ти, уста­ше жи­ве за­па­ли­ле у Ја­се­нов­цу. Чет­ни­ци су ве­ћи­ном би­ли Ср­би. Ак­ту­ел­на цр­но­гор­ска власт је до­шла на иде­ју да Цр­но­гор­ци ни­су Ср­би и том до­сјет­ком се осло­бо­ди­ла и чет­ни­ка и Ср­ба и Ср­би­је. Ни то ни­је би­ло до­вољ­но не­го су пре­да­ли за­бо­ра­ву ко је био оку­па­тор и оку­па­то­ри­ма про­гла­си­ли свој на­род, сво­ју Цр­кву, свој је­зик и сво­је пи­смо. По­што не­ма цр­но­гор­ске ћи­ри­ли­це пре­шли су на ла­ти­ни­цу. По­вје­ро­ва­ли су Си-Ен-Ен-у и Њу­јорк тај­мсу да су Ср­би и Ср­би­ја пр­о­па­ли и од њих по­бје­гли гла­вом без об­зи­ра. Не­во­ља је ако се да­ска за ко­ју су се ве­за­ли по­ка­же тру­ли­ја од оне од ко­је су се од­ве­за­ли. Шта ће­мо ако пред­сјед­ник САД, нај­ве­ће си­ле на сви­је­ту, ка­же да Њу­јорк тајмс ла­же и да је Си-Ен-Ен сме­ће!
Вјеч­на­ја па­мјат не­ви­ним жр­тва­ма! 
Опро­сти Бо­же зло­чин­ци­ма, јер ни­су зна­ли шта ра­де!
`Ајмо бра­ћо, зо­ве Мар­ко Ми­ља­нов, да што слав­но учи­ни­мо, док и нас смрт ни­је јед­ног по јед­ног по­ко­си­ла!