logo3

Радомир П. Губеринић СЕОБА ИЗ ВАСОЈЕВИЋА ПОД АРСЕНИЈЕМ III. ЧАРНОЈЕВИЋЕМ, (1690.) Г.

ПРВА ВЕЛИКА СЕОБА СТАНОВНИШТВА ИЗ ВАСОЈЕВИЋКЕ ОБЛАСТИ У ВОЈВОДИНУ ПОД АРСЕНИЈЕМ III. ЧАРНОЈЕВИЋЕМ, (1690.) Г.

Пише Радомир П. Губеринић

О овоЈ сеоби је доста опширно писао Рајко Л. Веселиновић, у књизи о Арсенију III. Чарнојевићу, која ми је за овај део сеобе била од особите користи.

Године 1690. дошло је до познате велике сеобе Срба прено Саве и Дунава, којом приликом је одселило много становништва и из ове области. Ова сеоба је услов- љена поразом Аустро-угарске војске у бици са Турцима код Качаника, почетком јануара те године.

Послије турског пораза код Беча, 12. септембра 1683. год. Срби и Арбанаси припремили су се за устанан. Патријарх је радосно записао ту вијест.

До устанка је дошло због неподношљивих ус- лова живота, нарочито 1686. године. „И тое години љути глад. Ох, Ох, љуте по људе мука", како стоји у једном запису. Слиједеће 1687. год. скопски митрополит се жа-

3. Радивоје Боричић, Владимир Лутовац, Драгомир Петрић, „Иванград- ска Комуна" (1967) стр. 71.

лио Русији да „не живимо него јано патимо од оних коЈи господаре над нама“. (4)

Врхунац тог тешког стања представљало је тотално истребљење. Године 1688. жали се Арсеније III. руском цару, да је српски народ у бечком рату тешко страдао и да су многи житељи продавани нао остала роба, и то врло јевтино. „Једно ропче беше по грош и по", (5) те да су само између Ниша и Београда Турци побили преко 1.200 Срба. „Уви нами! Ува та лета беше љути рати и крвем излитига и пљененија христијанском роду од проклетих Турков и Немцов, и расели се по всеј замли српски народ". (6)

Братство манастира Нрушедола се такође жалило те године руском цару на зулуме које је.чинио зли Јеген Осман — паша. Такву жалбу шаљу и многа друга братства из које се види да „љути страх и беда тогда беше“. Осмог октобра 1688. г. надбискуп Петар Богдани пише да се Јеген Осман — паша о великом посту те године докопао огром- ног блага Пећке патријаршије које се налазило у једној од купола манастира Грачанице, а које је ту гомилано још од Деспота Ђурђа. Такође се наводи да је однио златни крст са необично драгоцјеним драгим камењем, архиепис- нопсне штаке, врло богате митре итд. Све је то однешено на 9 коња. Самог патријарха Арсенија је ухватио и хтио погубити да није откупљен златом. (6/1)

То претешко стање по српски живаљ натјерало је патријарха Чарнојевића да дигне на устанак Србе и дије- лом Арбанасе, који се муњевито ширио, а у којем је ста- новништво ове области масовно учествовало. Устаничке чете по заузимању Призрена бројале су око 20.000 бораца, односно три пута више од регуларних јединица. (6/2)

У јеку устанка Патријарх се обраћа руском цару Петру, а касније и цару Јовану за помоћ, ријечима: „Помозите нам да се спасемо и обновимо, наоружајте се на варваре да би избавили сирота и убога од силнога, подигните силу своју и прогоните непријатеље своје", говорећи да устаници са радошћу очекују ратнике руских

4. Рајко A. Веселиновић: „Арсеније III. Црнојевић у историји и књи- жевности", CAH Београд (1949) стр. 13.

5. Ибид, стр. 14.

6. Ибид, стр. 14. 6/1. Ибид, стр. 15. 6/2. Ибид, стр. 17.

 

Арсеније lll Чарнојевић

господара. Светогорски архимадрид Исаија био је ухва- ћен од стране Турака нанон предаје тог писма и враћања из Русије, те Арсеније III. није добио директиве москов- ског цара, пошто су турци писмо уништили. (7) Но, због брзог преокрета ситуације на фронту било је касно за било какву помоћ са стране. Због упада француских трупа у неке граничне њемачке области, аустро-угарска војска се убрзано повлачила према Београду, а са њоме и српски устаници и народ. Тако је око 100.000 Срба и неколино хиљада Арбанаса 1690. године напустило своја огњишта и прешло преко Саве у Војводину и јужну Мађарску. Тада је област Будимљанске Жупе, односно Горњег Полимља јако проријеђена, из које је добар дио становништва одселио према Војводини са Арсенијем III. Чарнојевићем.

Услови живота одсељеног становништва у новој средини

Знајући за тешко вјерско и национално стање срп- ског живља у Војводини, приликом одступнице патријарх није био вољан безусловно напустити родну груду са Србима које је водио. Они су под Београдом, 18. јула 1690. год. одржали збор, са кога су од аустро-угарског цара за- тражили гаранције за одрењена права и бенефиције, у шест тачака:

1. Слободу исповиједања православне вјере.

2. Слободу и саборно бирање архиепископа, који мора бити Србин.

3. Стари календар.

4. Слободно вршење јурисдикције од стране патри- Јарха и свих епископа по свим областима гдје се Срби налазе или ће се у будуће налазити.

5. Ослобођење свих црковних имања од обавеза према држави, и

6. Самостално управљање имовином као и право да Је једино патријарх надлежан да суди за преступе ниже и више јерархије. (7/1)

Ове захтјеве Беч је у потпуности прихватио, и Срби су тек тада закорачили преко Саве, помичући се даље

7. Ибид, стр. 17. 7/1. Ибид, стр. 26.

 

према сјеверу док нијесу дошли до Коморана иза Будима номе такво име даше по Коморанима код Пећи. (8)

Будимљани су учинили све што је било у њиховој моћи да досељеници буду што боље збринути, јер су тако ојачани могли много ланше да се одупру унијаћењу. Но, аустро-угарски цар Леополд I. није ни мислио на неку зећу трајност обећаних права већ је првом згодном при- ликом почео својом невјерном политиком да врши при- тисак за унијаћење. Из тих разлога, у одсуству Арсенија III. у Будиму 1681. г. за деспота изаберу грофа Ђорђа Бранковића, а пошто је Ђорђе био ухапшен због сарадње са Русима, ,,док се случај не испита", за његовог замје- ника постављен је подвојвода Јован Монастирлија. Унија- ћење је било само један вид асимилаторске политине, засноване на вјерској основи, ноје је примјењивано на разне начине над духовном отпорношћу и самосталношћу Срба. (9)

Бечни кардинал гроф Леополд Колонић, предсјед- ник дворсне канцеларије и један од најутицајнијих људи на Бечном Двору у вођењу државне политике, прецизирао је, између осталог, и хабзбуршку политику према Угарској, којој је цар Леополд I. био законити владар, изјавом: „Мађаре треба најприје направити робљем, затим лросја- цима, а најпослије натолицима, поготову да се то има применити као норма према Србима шизматицима, који су не само у Угарској него и у самој Србији и Београду толерирани".(10)

Све је то утицало да су се Срби почели носити мишљу о расељавању, односно поновној сеоби из Аустро- -Угарсне према Русији. „Пошто се у Бечу добро знало да српски народ свим бићем тежи једновјерној Русији, то се свакојано радило на томе да се разбије вјерско — језичка солидарност између Руса и словенских народа у Хабзбур- шној Монархији". (11) Појава српско-хрватског рјечника, штампаног у бечу 1851. год. добро је у ту сврху послужила Бечу, и бечка влада је њиме била одушевљена. Вук је био изложен великим неприликама. Беч га је уздизао и хвалио на сва уста, док су га неки нападали, што је изазвало и срџбу ннеза Милоша, ради чега је Вук морао на дуже ври-

8. 9. Ибид, стр. 27, 28.

10. Дутан Ј. Поповић: „Срби у срему", САН Београд (1950) 122.

11. Рајко Л. Веселиновић: Ибид, стр. 33. јеме да емигрира у Аустро-Угарсну. Но, Беч се преварио, Словенски живаљ се још јаче окреће своме заштитнику на сјеверу. Та се солидарност јавља и у књижевности тога времена.

Године 1696. изасланство Арсенија III. враћа се из Москве са повељама Петра Великог, као и са поклонима добијеним од московских православних свештеника, који су из љубави и поштовања према војвођанским Србима и њиховом патријарху, израдили и једну сребрну па богато позлаћену митру, која је украшена уралским драгим ка- мењем. Око митре је дат натпис: „Године 7205. начињена је ова митра у царском великом граду Москви, православ- ном патријарху Арсенију српском и целога Илирика садашњем и после њега који буде, дар је богољубивих православних руских хришћана." (12)

Дакле, настојало се с обје стране да се задржи српски живаљ, насељен у прекосавским областима, али, све већи притисци за унијаћење утицали су да се већ 1702. год. око 1.000 породица сели у Русију и нешто мало у не- ослобођене крајеве.

Они који су одселили у Русију, насељени су источно од Одеске Губерније, на обали Црног Мора, гдје су засно- вали своје ново насеље — колонију звану „Нова Србија", касније названа Славеносрбија, да би се након асимила- ције досељеног становништва коначно назвало садањим именом Новоросијск, о чему ће касније бити ријечи.

Послије одсељавања овако великог броја породица, могло се очекивати да ће Беч измијенити своју политику према Србима, али то су остале само празне наде. Цар је у својој Уредби из тога времена наређивао да се не може трпјети никаква јерес, и да се шизматици у одређеном времену морају ујединити са римо-католичком црквом. „У противном, да се протјерају из града и градског на- сеља“. даље је наредио: „Да се шизматици у Печују имају истребити и да само Срби — натолици могу бити гра- ђани". (13) Патријарха Арсенија је то још више подстакло да се обрати руском цару Петру Великом, да све Србе из Војводине и јужне Мађарске прими у своје поданике, изјављујући да сви желе да се селе у Русију. Наравно, до

12, ‘Ибид, стр. 41—42.

13. 1"ајко Л. Веселиновић: Ибид, стр. 52. .

танве масовне сеобе није дошло те је било и униЈаћења, због чега у тим областима има и Срба — натолина.

Било би и нормално и логично да се овај напаћени народ, живећи под овако тешким националним условима, придружио мађарском устанку (1703-1711), али то се није догодило из разлога, што је вођство понрета одмах на по- четку устанка прокламовало да се у Мађарској неће толерисати никакве друге вјероисповијести осим оне коју Мађари исповиједају. Исто се догодило, и из истих раз- лога и 1847—48 године. (Глас САН Београд, нњ. СХС1Н. Страна 147) Ованав став вођства мађарског покрета обв' ћавао је још теже услове за Србе, што их је и натјерало да се придруже цару у сламању мађарске револуције. (14)

Из свега изложеног види се да Србима у Аустро- -Угарској није било много лакше но онима који су остали под Турцима. Па ипак, они су јачали своје вођство и вр- шили јак утицај на своју средину, под којим су се поунија- ћени враћали православљу, међу којима и поунијаћени владика Петроније Љубибратић, као и многи други. Српски епископати у крајевима које Турци држе, не признају пат- ријарха Пећке патријаршије, коме су Турци помогли да се посвети већ се вежу за војвођанску патријаршију и њеног патријгрхр Арсенија III. коме и владина слободног Цетиња, Данило I, одлази 1700. године у Сечју, да се посвети за епископа, иако му је Пећ била много ближе. Тамо је и Пе- тар I. (Светг Петар Цетињсни) 1777 год. у својој тридесетој години завладичен...

Није сувишно напоменути да је Арсеније III. Чарно- јевић, био из племена Бајица од Цетиња, Црнојевић, те да није био у сродству са старом владаЈућом кућом ЦрноЈе- вића. (15) Од становништва одсељеног из ове области такође се јавља истакнутих личности, од нојих Је и познати пакрацки владика Софроније.

Арсеније III, је умро 27. октобра 1706. год. у 73. го- дини живота, и сахрањен у гробници владике Мансима у манастиру Крушедолу, поред кога ће четрдесет година касније бити сахрањен и Арсеније IV. Јовановић — ИЈака- бенда.

14. Ибид, стр. 53.

15. Ибид. стр. 88.

Фотографија корисника Горан С. Киковић

Фотографија корисника Горан С. Киковић