Проф. др Славољуб Т. Ђукић РАДОВАН РАКО МИЈАЈЛОВ ЂУКИЋ – ГОЛООТОЧИО И ПОСЛИЈЕ ГОЛОГ ОТОГА

Проф. др Славољуб Т. Ђукић

РАДОВАН РАКО МИЈАЈЛОВ ЂУКИЋ – ГОЛООТОЧИО И ПОСЛИЈЕ ГОЛОГ ОТОГА

„- Ту ли си Андрија, мајку ти издајничку јебем ... Шта, теби је Владо било мало, шта си још хтео ... Удри оног црног ... а то си ти Раде, сад ћеш видети како ће те твоја УДБ-а удеситиi ... А ти, Момо лепотане, спустићеш своју главу до саме земље, мајку ти твоју сељачку ...

(...) Оборени људи полако су се дизали. Пљували у шаку избијене зубе и крв. Длановима враћали очне јабучице напола избачене из својих крвавих дупљи, брисали рукавима крв са лица, ишмркавали сукрвицу из носева. „ (Драгољуб М. Јовановић)

Ко још није чуо за фамозни комунистички логор - Голи оток. То најмрачније, најбројније и насвирепије робијашко  мучилиште у Европи и шире послије Другог свјетског рата, и то у ослобођеној Јукославији, оној која се 1945. године деклариса под именом ДФНРЈ. То бијаше обрачун Титових комуниста протитив „грешних“ комуниста, највише Срба против Срба, брата против брата, друга против друга...  дакле, свих оних који се приклонише Титу у обрачуну са информбироом. Довољно је било да неко само прст упери у некога и да каже „то је информбировац“, и тај би био одмах ухапшен и депортован на Голи оток. Да, управо на то гoло и најголије острво у Јадранском мору  на којем је подигнут камени казамат за информбировце чији је управник био Титов послушник, генерал Јово Капиџић. То је онај Јово којем Тито у току рата својом наредбом преоте вјереницу Даворјанку Пауновић, а Јово се са тим помири, као да је тако хтео Бог, а не Тито, а против Тита не бијаше приговора.  У Архиву Хрватске сачуван је списак 16101 затвореника на Голом отоку (15173 мушкарца и 928 жена), од којег броја су 44% Срби, 21,5% Црногорци, 16% Хрвати, 3,5% Словенци, 3% Албанци и 7% остали. Од овог броја у овом логору живот је изгубило  (убијени, умрли, самоубиства)  413 оособа. . Један од тих голооточких робијаша био је и наш Радован Рако Мијалов Ђукић (његово име са подацима је уписано на страни 64 поменутог списка),  борац у НОП, послије рата – свршени гимназијалац, свршени питомац војне академије и официр, агит-проповац ЦК Црне Горе, ванредни дипломац  на  Филозофском факултету у Београду, човјек који је и након робијања одбио да редигује свој став о  информбироу.

Седамнаестог фебруара, 1927. љета господњег огласила се пушка испред дома Мијајла Милетиног Ђукића у Војном Селу,  крај прелијепог Плавског језера. Разлог   – родио се и трећи син којем, по традицији и васојевићком обичају, крштени кум даде име Радован, а од миље га потом сви зваху Рако. Радовање Радовану није био само формални разлог, јер одвајкада на овим немирним горњеполимским просторима и светим водама Лима - рађање мушког дјетета је доживљавано као божји дар породици, братству и отаџбини. Тај божји дар се фигуративно зваше пушконоша, јер су тада само мушкарци носили пушку и били спремни да у свако доба дана и ноћи бране и одбране од Турака и Шиптара своје огњиште и завичај. А  наш Рдован Рако и оправда то очекивање и радовање, јер се и прије него што му бијаше вакат за то - дохвати пушке у својој 17. години и оде у партизане да ратује против Њемаца који су држали под окупацијом Црну Гору још од 1943. године након што капитулира Италија која је ове просторе била запосјела још 1941. године. Овај непунолетни и голобради младић, неимаше никакву обуку нити ратничко искуство за борбу, али имаше у себи ратоборне гене које му у заоставштину оставише отац Мијало и ђед Милета,  а богами и сви претходни преци. Мијајло Милетин, потомак Павића Владимирова из Десног Метеха бијаше борац у оба свјетска рата, а у Другом сјетском рату за собом поведе сва три своја сина. Тако се отац и три сина борише и дадоше свој допринос ослобођењу  Југоославије које званично заживје 15 маја 1945. године.  Нијесу изостала ни ратничка признања како за оца, тако и за синове.  Наиме, за испољену храброст и јунаштво у Првом свјетском рату - Мијало доби три попрсја високог ранга (балканску споменицу, орден ослобођења и  Данилов крст другог реда) а за заслуге у ослобађању Скадра 1913. године и  за учешће у обезбеђивању заштите одступнице српске војске  1915/16. године  - краљ Александар га је 1926. године одликова сребреном медаљом Обилића. Међутим, у Другом свјетском рату Мијало завриједи још два попрсја – орден за храброст и орден заслуга за народ са златном звијездом. А и Мијјалу је такође од оца Милете Ђокова то генетички наслијеђено – који бијаше носилац златне медаље Обилића за учешће у ратовима од 1858-1878. године. Иако млад и неискусан, и Рако се у НОБ-у показа и доказа како ваља и требује, те и он завриједи ратничко признање -  орден за војне заслуге који му је одузето приликом хапшења и претреса стана 11. марта 1950. године,  када је као инфорбировац заточен и депортован на Голи оток.  Добио је Рако и медаљу борца од 1941 до 1945, највише војно одликовање СУБНОР-а  Југославије, али тек послије Титове смрти. А кад смо ту код хапшења, ваља поменути да је Рако један од ријетких голооточана који упркос примењиваној тортури и мучењима -  није ревидирао свој став опредељења за инфорбиро и Стаљина, односно није се дао преваспитати у том злогласном логору, како је то мучење називао управник тог логора, генерал Јово Капичић..  Али због тога Радован Рако је испаштао и послије пуштања на слободу, коју фактички  није никада имао. Јер, након што се дочепа слободе, оде да упише студије књижевности на Филозовском факултету у Београду. Али, то ме се супростави пречка – он је инфорбировац. Мношто познаника и поштовалаца Ракових се ангажова да приволе надлежне на поменутом факултету, како би му се омогућило да студира то зашто је имао и жеље и талента, али све узалуд. Факултет се најзад обраћа Александру Ранковићу – рекоше му да је кандидат веома упоран, шта им је радити, а био је на Голом отоку. Формално свим голооточким осуђеницима је био дозвољен упис на све факултете, осим на оне који дају наставнички (васпитачки) кадар, а филозовски факултет је управо одувијек школовао такве профиле стручњака. Ранковић им на крају разговора саопшти – да га ипак не упишу, али да му омогуће полагање испита, те пошто неће моћи да слуша предавања, падаће на  испитима, па ће сам одустати од студија књижевности. Ипак се преварио Ранковић у својој процјени, јер Радован исполага све испите предвиђене статутом факултета за непуне три године. О том случају ми је лично причао и покојни Михаило Мишо Звицер, директор Гимназије у Пећи, 1962. додине, док сам био наставник хемије у тој школи.  – „Ми редовни студенти уђосмо и у пету годину са неположеним испитима на факултету, а Радован ванредно исполага све испите за двије и по године“. Просто се Звицер дивио његовом таленту и истрајности. Својим блиставим оценама и још за тако кратко вријеме, Радован је факултет ставио пред свршен чин, те су из формалних разлога били приморани да га ретроактивно упишу, јер у супротном не би му могли издати диплому. Али, и послије завршеног факултета УДБ-а му није дала мира. Почео је да ради као наставник у Осмогодишнјој школи у Плаву, али чим је то открила УДБ-а Радован је морао оставити дневник и пређе да ради у Републичко вијеће синдиката Црне Горе гдје је остао све до пензионисања. Но, Удба и партија (СКЈ) му због информбировства не дозволише ни да формира брачну заједницу. У својим записима које ми је он лично доставио још у вријеме писања књиге о Ђукићима из Метеха, с овим у вези стоји у тим биљешкама: „ Радован Ђукић је био ожењен Оливером Милатовић, дипломираним правником, али нијесу били регистровани. Оливерин отац је био ухапшен, а мајка јој је погинула на загонетан начин. Оливеру су школовали ујаци: Ратко Радовић, генерал  и Бошко Радовић, пуковник, тада секретар за народну одбрану Црне Горе. Тај брак је разбио ЦК СК Црне Горе и Републичка и Општинска Удба. Разлози: он је био интелектуалац, али ванпартијац, који је био на Голом отоку, а она је била члан Општинског комитета, у (ондашњем) Титограду. Све је наводно било угрожено: ауторитет Савеза комуниста, и углед ујака, високих војних функционера. Истина, само «идеолошки». Послије тога Радован се није женио, а ни Оливера се није удавала.“ Тако је Радован живио саам и повучен у себи, пун невјерице о свему што се дешава око њега, јер је стално прогањан. Нашао је свој мир тек након што је преминуо 2. августа 2005. године. Сахрањен је на гробљу Чепурци у Подгорици у гробници коју је себи обезбиједио за живота. Не поновио се његов случај никада и никоме. Његови Ђукићи из Метеха и Војна Села га нијесу заборавили. Нек почива у миру!